Marović je kritičan i prema sebi i prema studentskom jezgru Otpor. Smatra da nisu uspeli da iskoriste pruženu šansu. Posle poraza na izborima 2003. godine odlazi u Ameriku da radi. U Bostonu upisuje fakultet i studira Međunarodne odnose. Naredne godine u aprilu trebalo bi i da magistrira. Možda zbog političkog sazrevanja, možda i zbog političke rezignacije, osniva u Beogradu Centar za nenasilni otpor. Pojednostavljeno rečeno, Marović, zajedno sa kolegama, postaje trener u obučavanju za menjanje diktatorskih režima, ali metodama plišane revolucije. Bio je u Ukrajini, Belorusiji, Gruziji, Libanu. Ivan je sa bivšim otporašima imao uspeha. Iz nekih zemalja su bukvalno izbačeni, a u neke im je i danas zabranjen ulaz, naprimer u Belorusiju. Sa zadovoljstvom kaže da je pre neki dan na Internetu video da se pokret na Maldivima poziva na njihova iskustva u nenasilnom otporu, kako u vlasti, tako i u slaboj opoziciji.
Ivan Marović je u Americi pre dve godine napravio video igricu u kojoj igrač vodi nenasilnu borbu protiv diktatora, koga igra kompjuter. Nije se obogatio, ali vragolasto kaže da mala para veseli čoveka. Igra se zove "A Force More Powerful" po čuvenoj izreci Martina Lutera Kinga. Kod nas bi se zvala 5. oktobar. U privatnom životu Marović najrađe čita stripove. Oženjen je Marijom. Nemaju još dece, ali planiraju da ih imaju. Ima tek 32 godine. Rođen je u Beogradu i voli ga. Neko sa distance može da kaže da je u proteklih petnaestak godina živeo istorijska vremena. Književnik Aleksandar Tišma rekao je da se može reći da živimo istoriju, ali na žalost, pogrešnu. Generacija Ivana Marovića, kao i ona koja tek dolazi, ima pravo da traži i da živi u vremenu sa više osmeha na svojim licima.
* * * *
RSE: Kako ste došli do ideje da napravite videoigru Obuka za nenasilni otpor i kakve su reakcije?
MAROVIĆ: U toj videoigri igrač vodi nenasilni pokret u borbi protiv nedemokratskog ili korumpiranog režima. Igrač mora da proba različite strategije kako bi rešio društvenu krizu. Koristi štrajkove, blokade, proteste i drugo. Ideja je ta ljudi probaju te stvari na kompjuteru, pre nego se odluče da ih probaju u stvarnosti.
RSE: Gde je to uspešnije, na kompjuteru ili u stvarnosti?
MAROVIĆ: Nije tako lako pobediti ni kompjuter. Kompjuter je mnogo racionalniji i pravi mnogo više kalkulacija nego realni diktatori.
RSE: U kojim sve zemljama je postojao nenasilni otpor?
MAROVIĆ: Nenasilni otpor, kao metoda političke borbe, je prilično stara. Najpoznatiji pobornici takvog načina borbe su Gandi, Nelson Mandela i drugi. Naišao sam na jednu studiju da je u poslednjih 30 godina bilo čak 50 različitih društvenih promena sa nenasilnom komponentnom u svetu.
RSE: Kako se mogu pružati usluge za nenasilni otpor? Vi imate firmu takvog tipa.
MAROVIĆ: To je nevladina organizacija koja se bavi pomaganjem omladinskih pokreta širom sveta, koji žele da se bore za svoje političke ciljeve nenasilnim putem. Mi bivši otporaši, koji sada delimo naša iskustva, smo radili sa ljudima u više zemalja. U Gruziji smo se omladincima borili protiv predsednika Šavardnazeja. U Ukrajini su se borili protiv Kučme. U Albaniji postoji jedna takva organizacija. U Libanu su se naše kolege borile protiv sirijske okupacije prošle godine i konačno primorali Sirijce da se povuku. Tu je i desetina drugih zemalja gde su ljudi, na ovaj ili onaj način, bili inspirisani Otporom.
RSE: Šta je efikasnije - oružje ili nenasilni otpor?
MAROVIĆ: Postoji jedan broj ljudi koji bi rekao da je oružje efikasnije. Za izgradnju demokratskog sistema posle promena, a ne da bi se jedna diktatura zamenila drugom, nenasilni otpor je mnogo efikasniji i mnogo uspešniji.
RSE: Za jedne je iskustvo otpora značajno, čak i za magistarske i doktorske teze, za dokumentarne filmove. Za druge je to problematično jezgro buntovnika koji su na kraju dobro unovčili svoj bunt i koji su obučeni u centrima CIA-e. Šta mislite o ovome?
MAROVIĆ: Magistarske i doktorske teze se pišu. Zbog toga sam se već zabrinuo jer čim o nečemu počnu da se pišu doktorske teze znači da je to otišlo u istoriju. Svako ko je bio na protestima 1996/1997 zna da je odatle Otpor potekao i da je na tim osnovama kasnije počeo da gradi svoj rad i jasno je da nismo nikakvi plaćenici CIA-e. Zašto ne bi smo pomogli ljudima u drugim zemljama koji to žele? Ne pomažemo im ništa više, osim što im kažemo kakvo je naše iskustvo i koja su naša znanja o tome. Na njima je da to posle primene, ili ne.
RSE: Igrom slučaja sam imala uvid u jedan magistarski rad o nenasilnom otporu koji ideju izvoza revolucije vidi kao problem, pa makar ona bila i nenasilna.
MAROVIĆ: I ja relativizujem ideju izvoza revolucije. Mislim da demokratija ne može da se izvozi. Ona mora sama da ponikne u onoj zemlji u kojoj narod želi da ima demokratiju. Mislim da demokratija može da se uvozi. Ti ljudi koji žele nešto da promene imaju pravo na to i nije loša ideja da pitaju nekoga ko je već imao to iskustvo. To je ono što mi radimo. Nikada nismo nikome davali savet šta da radi. Mi smo im rekli šta smo mi radili, a na njima je bilo da izvuku zaključke i da nauče neke lekcije. CIA centri su potpuna besmislica, ali ne želim protiv toga da se borim. Drago mi je da nam na taj način daju na značaju, da misle da smo toliko bitni da nas je jedna CIA angažovala da radimo za nju.
RSE: Jedna Libanka je bila svojevremeno angažovana u vladi Zorana Đinđića. Da li je to bio vaš prvi kontakt sa Libanom?
MAROVIĆ: Jeste. Ona je bila poslata kao kadar ispred Svetske banke da pomaže našoj vladi u vreme Zorana Đinđića. Upoznao sam je u Srbiji. Jeste da se u Libanu stalno nešto dešava, ali jedno vreme je bilo mirno, zahvaljujući sirijskoj okupaciji. Sirija je to sve držala pod kontrolom, ali su ubili premijera i počele su demonstracije. To je bilo u proleće 2005. godine. Ta drugarica me odmah pozvala i pitala da li bih želeo da svratim. Otišao sam u Bejrut. Tamo sam upoznao veliki broj ljudi koji su učestvovali u demonstracijama, što političara starog kova, što omladine koja je imala neobičnu sreću u Libanu da se slabo seća građanskog rata koji je završen 1990. godine. Za mene je to bilo jedno predivno iskustvo i zaljubio sam se u tu zemlju. Naučio sam jednu lekciju iz Libana koja važi za našu celu bivšu zemlju, a naučio sam je prvog dana kada sam tamo sleteo. U Libanu posle građanskog rata nije bilo Haškog tribunala. Tamo su sve nekadašnje vođe paravojnih formacija i različitih milicija sada predsednici političkih stranaka i nikada nisu odgovarali za to što su radili. U tome leži produžavanje krize. Nova generacija izrasta, ali ti starci ih i dalje kontrolišu. Tu je ta lekcija za nas, da vidimo kako to izgleda kada se ne utvrđuje odgovornost za počinjena nedela i kada ljudi koji su organizovali i učestvovali u građanskom ratu i dalje opstaju na političkoj sceni. To je jedna od velikih nesreća Libana.
RSE: Da li ste ovih dana kontaktirali vaše prijatelje iz Libana? Oni su uglavnom studenti?
MAROVIĆ: Jesu. Moji drugari u Libanu su uglavnom u dvadesetim godinama, studenti. Neke sam zvao telefonom. Bilo je nemoguće uspostaviti vezu. Slao sam mail-ove. Pošto mi se nisu vraćali prvih nekoliko dana, a nisam dobijao nikakav odgovor, bio sam se zabrinuo. Za vikend su počeli da pristižu mail-ovi i ispostavilo se da su svi dobro. Neki su pobegli u planine, na severoistoku Libana, koje su malo mirnije nego jugozapadni deo. Neki su pobegli u Siriju.
RSE: Uspostavili smo vezu sa studentkom iz Jordana, Kristel.
MAROVIĆ: Gde si sada?
KRISTEL: Trenutno sam u Jordanu.
MAROVIĆ: Kada si stigla u Jordan?
KRISTEL: Prije tri dana. Prešla sam libanonsku granicu prije dva dana i ušla u Siriju, gde sam provela noć. Sada sam u Jordanu.
MAROVIĆ: Kakva je situacija u Libanu?
KRISTEL: Situacija je katastrofalna. Vazdušni napadi traju neprestano. Ulazimo u strašan rat. Bombarduje se oko 70 posto zemlje. Matrica je uvek ista. Uništavaju se i civilni objekti i ima veliki broj civilnih žrtava. Ljudi ne znaju gde da se sakriju. Ni jedan deo zemlje nije siguran.
RSE: Gde je tvoja porodica?
KRISTEL: Deo porodice je na severu, a drugi deo je u Bejrutu. U blizini mesta gde živi moja porodica je pogođena jedna škola koja je blizu jednog trgovačkog centra. Nije samo infrastruktura to što se gađa, već i civilni objekti koji nemaju nikakve veze sa vojnim formacijama. Pogođena je i jedna crkva. Koriste se fosforne bombe koje nisu dozvoljene Ženevskom konvencijom.
RSE: Sada, kada se sve ovo događa, ima li smisla ono što ste radili pre godinu dana zajedno sa Kristel?
MAROVIĆ: To se i ja pitam. Vlada koja je formirana nakon što se sirijska vojska povukla iz Libana je bila prva prozapadna vlada posle decenije u Libanu. Oni su prvi put pokazali kao zemlja da različite vere, koje su decenijama ratovale, mogu zajedno. Stale su rame uz rame i borili se za demokratiju. Čovek se zapita šta su dobili za uzvrat kada su proveli veoma važne korake u izgradnji jednog demokratskog i civilizovanog društva? Opozicija je posle decenija svađa prvi put stala zajedno i organizovali su demonstracije. Ljudi su bili ponosni na to što rade. Rekli su da daju lekciju čitavom svetu, naročito arapskom. Postoji jedna neverica - da li je moguće izgraditi demokratiju u arapskom svetu? To su bile scene kojih se sećamo i iz Beograda tokom protesta 1996/1997, sa muzikom i transparentima. Ljudi su bili otvoreni, srdačni, nasmejani. Meni je zato ostao Libanon u jednom zaista lepom sećanju i zbog toga sam dodatno šokiran zbog ovoga što se događa.
RSE: Da li je moguća nenasilna promena? Da li je posle 5. oktobra, moguć 6. oktobar?
MAROVIĆ: To je velika dilema za sve nas koji se bavimo tim praktično, ali i za one koji pišu doktorske i magistarske teze. Da li je mirna revolucija, nenasilna promena, jedna brana pravoj promeni u društvu? Da li time što ljudi mirno smene tu vlast svi golubovi preletači dođu pod skute nove demokratske vlasti? To je trenutno najveća nepoznanica za nove demokratske revolucije jer se to dešavalo i u Srbiji i u drugim zemljama. To je ono na šta u budućnosti moramo da damo odgovor. Ono što čini nenasilne demokratske revolucije pozitivnim je to da su one generalno na duže staze pokazale da proizvode demokratski poredak. Indija je jedina zemlja trećeg sveta koja je imala demokratiju sve ovo vreme, uz sve probleme koje je imala, jako veliko siromaštvo i stalne tenzije sa Pakistanom. Gandi, kao otac indijske nacije, tu nezavisnost je dobio nenasilnim putem. Uspeli su da naprave demokratski poredak.
RSE: Kako danas vidite Srbiju? Nije li ona pravo tle za neke nove otporaše? Gde bi ste se našli vi?
MAROVIĆ: Sve što sam radio sa Otporom je ugrađeno u moj identitet. Uvek kada čujem da se neki klinci bune, ja se oduševim. Čak i kada bi se bunili protiv mene, ne znam kako bih se u tom trenutku ponašao. Bio sam van Srbije dve godine, u Americi, radeći na videoigri. Vratio sam se početkom maja i bio na jednoj slavi na Đurđevdanu. Zvanice su bili isti oni ljudi kao i pre dve godine. Toliko ih i nisam video. Primetio sam dve velike razlike: niko nije pušio i nije se pričalo o politici. To je na mene ostavilo pozitivan utisak. To ne govori o tome kakva nam je vlada i ekonomija, ali to govori o promeni. Polako postajemo to što smo oduvek želeli da budemo - dosadna zemlja. To pokazuje kako se stvari menjaju negde duboko, ali na površini izgleda kao da se ništa ne menja.
RSE: Bojim se da bi ste se ipak našli na pogrešnoj strani. Imali ste takvo iskustvo u Slovačkoj.
MAROVIĆ: Sonja Liht i ja smo bili u Slovačkoj na sastanku sa Džordžom Bušom, u sklopu jedne šire delegacije iz Istočne Evrope. Nakon sastanka Džordž Buš nas je pozvao da idemo na binu jer se trebao obratiti građanima. Tamo je bila mala loža u koju smo seli. Dok je Buš držao govor, videli smo kako u masi neki momak podiže transparent na kome je pisalo: "Napolje iz Iraka". Obezbeđenje mu je odmah prišlo, uzeli mu transparent i izgurali ga napolje. U tom trenutku se Sonja Liht okrenula prema meni i rekla: "Nama je mesto ipak dole, a ne ovde".
RSE: Za jedne, Amerika je simbol slobode, mogućnost brzog uspeh, izuzetne socijalne prohodnosti, zemlja u kojoj talenti, ređe nego u drugim zemljama, ostaju neiskorišćeni. Za druge, to je nemilosrdna vladavina kapitala i korupcije na svetskom nivou, arogantne politike svetskog moćnika koji više nema pandana u svetu i koji kroz koncept globalizacije nameće celom svetu svoj sistem vrednosti i svoj stil života. Šta je za vas Amerika? Da li istovremeno postoje obe ove Amerike?
MAROVIĆ: Istovremeno postoje obe te Amerike. Čak ih može čovek videti jednu pored druge, a podelenost postaje sve veća i veća. Amerika postaje podelena zemlja. Postoji mnogo debata u poslednje vreme da li je Amerika zaista slobodna. I sami Amerikanci se to pitaju. Očigledno da je u pitanju prelaz iz jednog vremena, kada je bio hladni rat i kada su svi znali da su oni dobri momci, a komunisti loši. Sada dolazimo u situaciju da to baš i nije tako jasno. Na mene je Amerika ostavila utisak jedne velike zemlje sa svim dobrim i lošim stranama koje to donosi. Nekada mi je bilo strašno to što sam viđao, a nekada sam se oduševljavao nekim stvarima. U vašem pitanju i jeste dijagnoza te kompleksnosti. Ta zemlja, niti je samo uzor drugima, niti je samo neki globalni svetski policajac i izvor svog zla.
RSE: U celu priču sa Otporom ste ušli kao student. Vi ste iz beogradske radničke porodice. Da li se vaš socijalni status bitno promenio?
MAROVIĆ: Nisam više student i sada zarađujem za život. Moj život se nije bitno promenio u materijalnom smislu.
RSE: Gde živite?
MAROVIĆ: U Beogradu, u babinom stanu. Nisam se materijalno još uvek obogatio, mada želim da se obogatim i na tome ću da radim. To kažem da se neki ne iznenade kada me jednog dana vide u skupim odelima. Ne postoji lako bogaćenje. Ako sam nešto naučio u toj Americi, to je da se do bogatstva dolazi samo mukotrpnim radom i znojenjem.
Ivan Marović je u Americi pre dve godine napravio video igricu u kojoj igrač vodi nenasilnu borbu protiv diktatora, koga igra kompjuter. Nije se obogatio, ali vragolasto kaže da mala para veseli čoveka. Igra se zove "A Force More Powerful" po čuvenoj izreci Martina Lutera Kinga. Kod nas bi se zvala 5. oktobar. U privatnom životu Marović najrađe čita stripove. Oženjen je Marijom. Nemaju još dece, ali planiraju da ih imaju. Ima tek 32 godine. Rođen je u Beogradu i voli ga. Neko sa distance može da kaže da je u proteklih petnaestak godina živeo istorijska vremena. Književnik Aleksandar Tišma rekao je da se može reći da živimo istoriju, ali na žalost, pogrešnu. Generacija Ivana Marovića, kao i ona koja tek dolazi, ima pravo da traži i da živi u vremenu sa više osmeha na svojim licima.
* * * *
RSE: Kako ste došli do ideje da napravite videoigru Obuka za nenasilni otpor i kakve su reakcije?
MAROVIĆ: U toj videoigri igrač vodi nenasilni pokret u borbi protiv nedemokratskog ili korumpiranog režima. Igrač mora da proba različite strategije kako bi rešio društvenu krizu. Koristi štrajkove, blokade, proteste i drugo. Ideja je ta ljudi probaju te stvari na kompjuteru, pre nego se odluče da ih probaju u stvarnosti.
RSE: Gde je to uspešnije, na kompjuteru ili u stvarnosti?
MAROVIĆ: Nije tako lako pobediti ni kompjuter. Kompjuter je mnogo racionalniji i pravi mnogo više kalkulacija nego realni diktatori.
RSE: U kojim sve zemljama je postojao nenasilni otpor?
MAROVIĆ: Nenasilni otpor, kao metoda političke borbe, je prilično stara. Najpoznatiji pobornici takvog načina borbe su Gandi, Nelson Mandela i drugi. Naišao sam na jednu studiju da je u poslednjih 30 godina bilo čak 50 različitih društvenih promena sa nenasilnom komponentnom u svetu.
RSE: Kako se mogu pružati usluge za nenasilni otpor? Vi imate firmu takvog tipa.
MAROVIĆ: To je nevladina organizacija koja se bavi pomaganjem omladinskih pokreta širom sveta, koji žele da se bore za svoje političke ciljeve nenasilnim putem. Mi bivši otporaši, koji sada delimo naša iskustva, smo radili sa ljudima u više zemalja. U Gruziji smo se omladincima borili protiv predsednika Šavardnazeja. U Ukrajini su se borili protiv Kučme. U Albaniji postoji jedna takva organizacija. U Libanu su se naše kolege borile protiv sirijske okupacije prošle godine i konačno primorali Sirijce da se povuku. Tu je i desetina drugih zemalja gde su ljudi, na ovaj ili onaj način, bili inspirisani Otporom.
RSE: Šta je efikasnije - oružje ili nenasilni otpor?
MAROVIĆ: Postoji jedan broj ljudi koji bi rekao da je oružje efikasnije. Za izgradnju demokratskog sistema posle promena, a ne da bi se jedna diktatura zamenila drugom, nenasilni otpor je mnogo efikasniji i mnogo uspešniji.
RSE: Za jedne je iskustvo otpora značajno, čak i za magistarske i doktorske teze, za dokumentarne filmove. Za druge je to problematično jezgro buntovnika koji su na kraju dobro unovčili svoj bunt i koji su obučeni u centrima CIA-e. Šta mislite o ovome?
MAROVIĆ: Magistarske i doktorske teze se pišu. Zbog toga sam se već zabrinuo jer čim o nečemu počnu da se pišu doktorske teze znači da je to otišlo u istoriju. Svako ko je bio na protestima 1996/1997 zna da je odatle Otpor potekao i da je na tim osnovama kasnije počeo da gradi svoj rad i jasno je da nismo nikakvi plaćenici CIA-e. Zašto ne bi smo pomogli ljudima u drugim zemljama koji to žele? Ne pomažemo im ništa više, osim što im kažemo kakvo je naše iskustvo i koja su naša znanja o tome. Na njima je da to posle primene, ili ne.
RSE: Igrom slučaja sam imala uvid u jedan magistarski rad o nenasilnom otporu koji ideju izvoza revolucije vidi kao problem, pa makar ona bila i nenasilna.
MAROVIĆ: I ja relativizujem ideju izvoza revolucije. Mislim da demokratija ne može da se izvozi. Ona mora sama da ponikne u onoj zemlji u kojoj narod želi da ima demokratiju. Mislim da demokratija može da se uvozi. Ti ljudi koji žele nešto da promene imaju pravo na to i nije loša ideja da pitaju nekoga ko je već imao to iskustvo. To je ono što mi radimo. Nikada nismo nikome davali savet šta da radi. Mi smo im rekli šta smo mi radili, a na njima je bilo da izvuku zaključke i da nauče neke lekcije. CIA centri su potpuna besmislica, ali ne želim protiv toga da se borim. Drago mi je da nam na taj način daju na značaju, da misle da smo toliko bitni da nas je jedna CIA angažovala da radimo za nju.
RSE: Jedna Libanka je bila svojevremeno angažovana u vladi Zorana Đinđića. Da li je to bio vaš prvi kontakt sa Libanom?
MAROVIĆ: Jeste. Ona je bila poslata kao kadar ispred Svetske banke da pomaže našoj vladi u vreme Zorana Đinđića. Upoznao sam je u Srbiji. Jeste da se u Libanu stalno nešto dešava, ali jedno vreme je bilo mirno, zahvaljujući sirijskoj okupaciji. Sirija je to sve držala pod kontrolom, ali su ubili premijera i počele su demonstracije. To je bilo u proleće 2005. godine. Ta drugarica me odmah pozvala i pitala da li bih želeo da svratim. Otišao sam u Bejrut. Tamo sam upoznao veliki broj ljudi koji su učestvovali u demonstracijama, što političara starog kova, što omladine koja je imala neobičnu sreću u Libanu da se slabo seća građanskog rata koji je završen 1990. godine. Za mene je to bilo jedno predivno iskustvo i zaljubio sam se u tu zemlju. Naučio sam jednu lekciju iz Libana koja važi za našu celu bivšu zemlju, a naučio sam je prvog dana kada sam tamo sleteo. U Libanu posle građanskog rata nije bilo Haškog tribunala. Tamo su sve nekadašnje vođe paravojnih formacija i različitih milicija sada predsednici političkih stranaka i nikada nisu odgovarali za to što su radili. U tome leži produžavanje krize. Nova generacija izrasta, ali ti starci ih i dalje kontrolišu. Tu je ta lekcija za nas, da vidimo kako to izgleda kada se ne utvrđuje odgovornost za počinjena nedela i kada ljudi koji su organizovali i učestvovali u građanskom ratu i dalje opstaju na političkoj sceni. To je jedna od velikih nesreća Libana.
RSE: Da li ste ovih dana kontaktirali vaše prijatelje iz Libana? Oni su uglavnom studenti?
MAROVIĆ: Jesu. Moji drugari u Libanu su uglavnom u dvadesetim godinama, studenti. Neke sam zvao telefonom. Bilo je nemoguće uspostaviti vezu. Slao sam mail-ove. Pošto mi se nisu vraćali prvih nekoliko dana, a nisam dobijao nikakav odgovor, bio sam se zabrinuo. Za vikend su počeli da pristižu mail-ovi i ispostavilo se da su svi dobro. Neki su pobegli u planine, na severoistoku Libana, koje su malo mirnije nego jugozapadni deo. Neki su pobegli u Siriju.
RSE: Uspostavili smo vezu sa studentkom iz Jordana, Kristel.
MAROVIĆ: Gde si sada?
KRISTEL: Trenutno sam u Jordanu.
MAROVIĆ: Kada si stigla u Jordan?
KRISTEL: Prije tri dana. Prešla sam libanonsku granicu prije dva dana i ušla u Siriju, gde sam provela noć. Sada sam u Jordanu.
MAROVIĆ: Kakva je situacija u Libanu?
KRISTEL: Situacija je katastrofalna. Vazdušni napadi traju neprestano. Ulazimo u strašan rat. Bombarduje se oko 70 posto zemlje. Matrica je uvek ista. Uništavaju se i civilni objekti i ima veliki broj civilnih žrtava. Ljudi ne znaju gde da se sakriju. Ni jedan deo zemlje nije siguran.
RSE: Gde je tvoja porodica?
KRISTEL: Deo porodice je na severu, a drugi deo je u Bejrutu. U blizini mesta gde živi moja porodica je pogođena jedna škola koja je blizu jednog trgovačkog centra. Nije samo infrastruktura to što se gađa, već i civilni objekti koji nemaju nikakve veze sa vojnim formacijama. Pogođena je i jedna crkva. Koriste se fosforne bombe koje nisu dozvoljene Ženevskom konvencijom.
RSE: Sada, kada se sve ovo događa, ima li smisla ono što ste radili pre godinu dana zajedno sa Kristel?
MAROVIĆ: To se i ja pitam. Vlada koja je formirana nakon što se sirijska vojska povukla iz Libana je bila prva prozapadna vlada posle decenije u Libanu. Oni su prvi put pokazali kao zemlja da različite vere, koje su decenijama ratovale, mogu zajedno. Stale su rame uz rame i borili se za demokratiju. Čovek se zapita šta su dobili za uzvrat kada su proveli veoma važne korake u izgradnji jednog demokratskog i civilizovanog društva? Opozicija je posle decenija svađa prvi put stala zajedno i organizovali su demonstracije. Ljudi su bili ponosni na to što rade. Rekli su da daju lekciju čitavom svetu, naročito arapskom. Postoji jedna neverica - da li je moguće izgraditi demokratiju u arapskom svetu? To su bile scene kojih se sećamo i iz Beograda tokom protesta 1996/1997, sa muzikom i transparentima. Ljudi su bili otvoreni, srdačni, nasmejani. Meni je zato ostao Libanon u jednom zaista lepom sećanju i zbog toga sam dodatno šokiran zbog ovoga što se događa.
RSE: Da li je moguća nenasilna promena? Da li je posle 5. oktobra, moguć 6. oktobar?
MAROVIĆ: To je velika dilema za sve nas koji se bavimo tim praktično, ali i za one koji pišu doktorske i magistarske teze. Da li je mirna revolucija, nenasilna promena, jedna brana pravoj promeni u društvu? Da li time što ljudi mirno smene tu vlast svi golubovi preletači dođu pod skute nove demokratske vlasti? To je trenutno najveća nepoznanica za nove demokratske revolucije jer se to dešavalo i u Srbiji i u drugim zemljama. To je ono na šta u budućnosti moramo da damo odgovor. Ono što čini nenasilne demokratske revolucije pozitivnim je to da su one generalno na duže staze pokazale da proizvode demokratski poredak. Indija je jedina zemlja trećeg sveta koja je imala demokratiju sve ovo vreme, uz sve probleme koje je imala, jako veliko siromaštvo i stalne tenzije sa Pakistanom. Gandi, kao otac indijske nacije, tu nezavisnost je dobio nenasilnim putem. Uspeli su da naprave demokratski poredak.
RSE: Kako danas vidite Srbiju? Nije li ona pravo tle za neke nove otporaše? Gde bi ste se našli vi?
MAROVIĆ: Sve što sam radio sa Otporom je ugrađeno u moj identitet. Uvek kada čujem da se neki klinci bune, ja se oduševim. Čak i kada bi se bunili protiv mene, ne znam kako bih se u tom trenutku ponašao. Bio sam van Srbije dve godine, u Americi, radeći na videoigri. Vratio sam se početkom maja i bio na jednoj slavi na Đurđevdanu. Zvanice su bili isti oni ljudi kao i pre dve godine. Toliko ih i nisam video. Primetio sam dve velike razlike: niko nije pušio i nije se pričalo o politici. To je na mene ostavilo pozitivan utisak. To ne govori o tome kakva nam je vlada i ekonomija, ali to govori o promeni. Polako postajemo to što smo oduvek želeli da budemo - dosadna zemlja. To pokazuje kako se stvari menjaju negde duboko, ali na površini izgleda kao da se ništa ne menja.
RSE: Bojim se da bi ste se ipak našli na pogrešnoj strani. Imali ste takvo iskustvo u Slovačkoj.
MAROVIĆ: Sonja Liht i ja smo bili u Slovačkoj na sastanku sa Džordžom Bušom, u sklopu jedne šire delegacije iz Istočne Evrope. Nakon sastanka Džordž Buš nas je pozvao da idemo na binu jer se trebao obratiti građanima. Tamo je bila mala loža u koju smo seli. Dok je Buš držao govor, videli smo kako u masi neki momak podiže transparent na kome je pisalo: "Napolje iz Iraka". Obezbeđenje mu je odmah prišlo, uzeli mu transparent i izgurali ga napolje. U tom trenutku se Sonja Liht okrenula prema meni i rekla: "Nama je mesto ipak dole, a ne ovde".
RSE: Za jedne, Amerika je simbol slobode, mogućnost brzog uspeh, izuzetne socijalne prohodnosti, zemlja u kojoj talenti, ređe nego u drugim zemljama, ostaju neiskorišćeni. Za druge, to je nemilosrdna vladavina kapitala i korupcije na svetskom nivou, arogantne politike svetskog moćnika koji više nema pandana u svetu i koji kroz koncept globalizacije nameće celom svetu svoj sistem vrednosti i svoj stil života. Šta je za vas Amerika? Da li istovremeno postoje obe ove Amerike?
MAROVIĆ: Istovremeno postoje obe te Amerike. Čak ih može čovek videti jednu pored druge, a podelenost postaje sve veća i veća. Amerika postaje podelena zemlja. Postoji mnogo debata u poslednje vreme da li je Amerika zaista slobodna. I sami Amerikanci se to pitaju. Očigledno da je u pitanju prelaz iz jednog vremena, kada je bio hladni rat i kada su svi znali da su oni dobri momci, a komunisti loši. Sada dolazimo u situaciju da to baš i nije tako jasno. Na mene je Amerika ostavila utisak jedne velike zemlje sa svim dobrim i lošim stranama koje to donosi. Nekada mi je bilo strašno to što sam viđao, a nekada sam se oduševljavao nekim stvarima. U vašem pitanju i jeste dijagnoza te kompleksnosti. Ta zemlja, niti je samo uzor drugima, niti je samo neki globalni svetski policajac i izvor svog zla.
RSE: U celu priču sa Otporom ste ušli kao student. Vi ste iz beogradske radničke porodice. Da li se vaš socijalni status bitno promenio?
MAROVIĆ: Nisam više student i sada zarađujem za život. Moj život se nije bitno promenio u materijalnom smislu.
RSE: Gde živite?
MAROVIĆ: U Beogradu, u babinom stanu. Nisam se materijalno još uvek obogatio, mada želim da se obogatim i na tome ću da radim. To kažem da se neki ne iznenade kada me jednog dana vide u skupim odelima. Ne postoji lako bogaćenje. Ako sam nešto naučio u toj Americi, to je da se do bogatstva dolazi samo mukotrpnim radom i znojenjem.