„Urgentni centar je centar sveta, svi putevi vode ovde i sve završava ovde. A kako je nama što radimo ovde i s čime se sve srećemo, to ljudi ne mogu ni da zamisle, o tome ni film ne može da se snimi.“
Ovo je priča lekara i osoblja Urgentnog centra, institucije koja je za prvih šest meseci ove godine primila gotovo 80.000 ljudi.
„Ovde dolaze ljudi od prosjaka sa železničke stanice koga su našli u kontejneru, pa do ambasadora ili predsednika države. Sad vi vidite koliki je to raspon i kako to sve radi, 24 časa, bez minuta pauze, bez predaha, bez odmora. Sve se radi u hodu – popravlja, dovozi, odvozi. I taj posao radite za ovu platu.“
Svako od naših sagovornika pamti i poneku priču:
„Operisala sam, recimo, zatvorenika sa kašikom u trbuhu.“
„Dovode pacijenta koji sedi na kolicima okrenut nama i koji je svestan, priča. Kao pacijent je pao, ništa mu nije, koumunicira sa nama i kao nema potrebe da bude u ovoj ambulanti. Međutim, kako su se kolica okretala, mi vidimo da je staklo od 30 cm pacijentu zabijeno između lopatice i kičmenog stuba. To je šok i za tebe kad ti vidiš, kao u filmovima, staklo od 30 cm zabodeno u ljudsko telo čoveka koji s tobom normalno priča.“
„Ne zna se kod sve ne uđe, hiljadu ljudi-hiljadu ćudi, i drogiranih i ludih i pijanih i šašavih, bez lekova, sa lekovima, ovakvih, onakvih. Neobičan je slučaj da krenu kola hitne pomoći da voze povređenog pacijenta negde iz Vojvodine ovamo, na pola puta se slupaju, povredi se i vozač. Krenu njima u ispomoć, pa se slupaju i oni. Onda zamislite kako to izgleda.“
Na prvoj liniji, kada je u pitanju teška povreda, nalaze se ljudi u sobi za reanimaciju, prosto rečeno oni koji se vraćaju u život:
„Pre svega to su stresne situacije kada ti pokušavaš nekome da spasiš život, naročito ako se radi o maloj deci. Reagujemo kao da su naša.“
Noć sa dežurnim lekarom je priča za sebe. To su epizode raznoraznih slučajeva koje se teško mogu smestiti u jednu priču:
- Možete li da nam kažete šta vam se desilo?
- Taman da zatvorim vrata, dobio sam udarac desnom nogom u mošnice i sledećom nogom ovde. Iscepala me je dok si rekao piksla.
* * * *
- Muka? A je li boli?
- Tu me ne boli, ali me boli ovde.
- Malo ste ugruvani.
* * * *
- Šta je bilo s vama?
- Tuča.
- I vas su tukli? Gde imate bolove?
- Glava, ruka, grudni koš, trbuh…
* * * *
Dr Ljiljana Milić ovako opisuje život lekara Urgentnog centra:
„Jad, stvarno jad. Zaista. I u materijalnom i u moralnom smislu. Pogotovo ovde kad radite, vi ste kao krpa za cipele. Tako vas tretiraju. Ako vozite auto koji je star 15-16 godina, nemate svoj stan, ne možete da ga kupite, onda ste vi stvarno jad.“
Ovo je priča lekara i osoblja Urgentnog centra, institucije koja je za prvih šest meseci ove godine primila gotovo 80.000 ljudi.
„Ovde dolaze ljudi od prosjaka sa železničke stanice koga su našli u kontejneru, pa do ambasadora ili predsednika države. Sad vi vidite koliki je to raspon i kako to sve radi, 24 časa, bez minuta pauze, bez predaha, bez odmora. Sve se radi u hodu – popravlja, dovozi, odvozi. I taj posao radite za ovu platu.“
Svako od naših sagovornika pamti i poneku priču:
„Operisala sam, recimo, zatvorenika sa kašikom u trbuhu.“
„Dovode pacijenta koji sedi na kolicima okrenut nama i koji je svestan, priča. Kao pacijent je pao, ništa mu nije, koumunicira sa nama i kao nema potrebe da bude u ovoj ambulanti. Međutim, kako su se kolica okretala, mi vidimo da je staklo od 30 cm pacijentu zabijeno između lopatice i kičmenog stuba. To je šok i za tebe kad ti vidiš, kao u filmovima, staklo od 30 cm zabodeno u ljudsko telo čoveka koji s tobom normalno priča.“
„Ne zna se kod sve ne uđe, hiljadu ljudi-hiljadu ćudi, i drogiranih i ludih i pijanih i šašavih, bez lekova, sa lekovima, ovakvih, onakvih. Neobičan je slučaj da krenu kola hitne pomoći da voze povređenog pacijenta negde iz Vojvodine ovamo, na pola puta se slupaju, povredi se i vozač. Krenu njima u ispomoć, pa se slupaju i oni. Onda zamislite kako to izgleda.“
Na prvoj liniji, kada je u pitanju teška povreda, nalaze se ljudi u sobi za reanimaciju, prosto rečeno oni koji se vraćaju u život:
„Pre svega to su stresne situacije kada ti pokušavaš nekome da spasiš život, naročito ako se radi o maloj deci. Reagujemo kao da su naša.“
Noć sa dežurnim lekarom je priča za sebe. To su epizode raznoraznih slučajeva koje se teško mogu smestiti u jednu priču:
- Možete li da nam kažete šta vam se desilo?
- Taman da zatvorim vrata, dobio sam udarac desnom nogom u mošnice i sledećom nogom ovde. Iscepala me je dok si rekao piksla.
* * * *
- Muka? A je li boli?
- Tu me ne boli, ali me boli ovde.
- Malo ste ugruvani.
* * * *
- Šta je bilo s vama?
- Tuča.
- I vas su tukli? Gde imate bolove?
- Glava, ruka, grudni koš, trbuh…
* * * *
Dr Ljiljana Milić ovako opisuje život lekara Urgentnog centra:
„Jad, stvarno jad. Zaista. I u materijalnom i u moralnom smislu. Pogotovo ovde kad radite, vi ste kao krpa za cipele. Tako vas tretiraju. Ako vozite auto koji je star 15-16 godina, nemate svoj stan, ne možete da ga kupite, onda ste vi stvarno jad.“
