Tragom priče da je Savsko jezero po broju nesreća jedna od crnih tačaka u Srbiji, pokušali smo da saznamo koliko su danas opasne dubine ovog, naizgled pitomog, jezera koji u letnjim mesecima za Beograđane predstavlja pravu zamenu za more.
„Ubeđena sam da je bezbedno.“
„Moram da ga preplivavam. To je za mene spas. Nije me strah. I svoje unuke sam naučio ovde da plivaju.“
„Oprezan sam. Ne ulazim pijan u vodu. Pazim da me ne udari sunce, pa de me hladna voda ne preseče.“
Duško Marković, izvršni direktor javnog preduzeća Ada Ciganlija kaže da je bezbednost kupača danas daleko bolja nego ranije:
„Posedujemo ekipu dobrih spasilaca, sa šefom spasilačke službe koji na Adi radi već 20 i kusur godina.“
Ipak, upozorava da je jezero nemilosrdno samo onda kada ljudi naprave grešku:
„Potapanje na Adi Ciganliji je vrlo interesantno i to u jutarnjim časovima i noću. Ima mnogo samoubica jer mnogi ljudi koji koriste neke opijate, alkohol i ostalo, posle pet sati provedenih u kafiću skoče u vodu da se ohlade. Onda se ni ne vrati. Sve to uzima svoj danak. Poslovica kaže - Ko se čuva, njega i Bog čuva.“
Šef spasilačke službe, Žarko Maksić, seća se pojedinih zanimljivih, ali nimalo bezopasnih, događaja iz svoje dugogodišnje karijere:
„Nekoliko puta sam upozoravao jednog čoveka da ne sme da preplivala Adu, ali on hoće pa hoće. Počeo je da se davi. Doplivao sam do njega i izvukao ga u polusvesnom stanju. To se ponovilo u jednom danu pet puta. Onda sam ga pustio namerno da potone, da se dobro naguta vode. Pustio sam ga da bude minut na dnu, izvukao ga i dao mu lekarsku pomoć. Došao je sebi. Onda je shvatio šta je uradio. Više nikada nije došao na Adu. Morao sam tako da postupim jer inače ne bi odustao od svoje namere, ili bi se udavio negde drugde.“
Oni koji budnim okom prate kretanje kupača, upozoravaju da ima i ovakvih primera:
„Neodgovorni roditelji su veliki problem. Oni su u stanju da sede u kafiću sa društvom, deci okrenuti leđima. Možda ne znaju šta je Ada, šta je voda, ali puste malu decu da se kupaju bez njihovog nadzora. To je velika neodgovornost.“
„Ubeđena sam da je bezbedno.“
„Moram da ga preplivavam. To je za mene spas. Nije me strah. I svoje unuke sam naučio ovde da plivaju.“
„Oprezan sam. Ne ulazim pijan u vodu. Pazim da me ne udari sunce, pa de me hladna voda ne preseče.“
Duško Marković, izvršni direktor javnog preduzeća Ada Ciganlija kaže da je bezbednost kupača danas daleko bolja nego ranije:
„Posedujemo ekipu dobrih spasilaca, sa šefom spasilačke službe koji na Adi radi već 20 i kusur godina.“
Ipak, upozorava da je jezero nemilosrdno samo onda kada ljudi naprave grešku:
„Potapanje na Adi Ciganliji je vrlo interesantno i to u jutarnjim časovima i noću. Ima mnogo samoubica jer mnogi ljudi koji koriste neke opijate, alkohol i ostalo, posle pet sati provedenih u kafiću skoče u vodu da se ohlade. Onda se ni ne vrati. Sve to uzima svoj danak. Poslovica kaže - Ko se čuva, njega i Bog čuva.“
Šef spasilačke službe, Žarko Maksić, seća se pojedinih zanimljivih, ali nimalo bezopasnih, događaja iz svoje dugogodišnje karijere:
„Nekoliko puta sam upozoravao jednog čoveka da ne sme da preplivala Adu, ali on hoće pa hoće. Počeo je da se davi. Doplivao sam do njega i izvukao ga u polusvesnom stanju. To se ponovilo u jednom danu pet puta. Onda sam ga pustio namerno da potone, da se dobro naguta vode. Pustio sam ga da bude minut na dnu, izvukao ga i dao mu lekarsku pomoć. Došao je sebi. Onda je shvatio šta je uradio. Više nikada nije došao na Adu. Morao sam tako da postupim jer inače ne bi odustao od svoje namere, ili bi se udavio negde drugde.“
Oni koji budnim okom prate kretanje kupača, upozoravaju da ima i ovakvih primera:
„Neodgovorni roditelji su veliki problem. Oni su u stanju da sede u kafiću sa društvom, deci okrenuti leđima. Možda ne znaju šta je Ada, šta je voda, ali puste malu decu da se kupaju bez njihovog nadzora. To je velika neodgovornost.“
