Od govora mržnje samo malo manje iritira govor o govoru mržnje. Zašto? Zato što decenijama već vrtimo istu priču. Zgražavamo se uvek iznova, uzdišemo na istim mestima, kao u nekom lošem vodvilju, kao da cilj nije da se nešto promeni, već da uloge onih koji se služe govorom mržnje i onih koji govore o tom govoru budu uvek jednako podeljene. Stoga, govor o govoru mržnje obiluje opštim mestima, a govornici mržnje, i tome zavaljujući, već odavno igraju igru relativizacije. Kako izbeći opšta mesta kada govorimo o govoru mržnje? Kako izbeći zamci relativizacije?
O tome govore:
* Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.
* Alisa Stojanović, pozorišni režiser i docent na Fakultetu dramskih umetnosti.
* Toma Fila, advokat.
* * * * *
STOJANOVIĆ: Bilo koja relativizacija o bilo kom pojmu u nekom društvu nastaje iz nedostataka kriterija, iz nedostatka ili nejasnoće ko je taj autoritet koji taj kriterij propisuje. Na primeru govora mržnje u našem društvu mislim da je vrlo jasno ko bi trebao da bude taj kriterij. Taj kriterij bi trebala da bude država. Dolazimo u jednu apsurdnu poziciju da jedan ministar iz aktualne vlade, ministar finansija, Mlađan Dinkić, kada bude napadnut njegov ministar, upravo govorom mržnje, i to ne samo neadekvatnom terminologijom, nego veoma nasilnim i agresivnim rečenicama koje smo već slušali u ovom društvu devedesetih godina, poziva građane na solidarnost. A isti taj ministar sedi u vladi u kojoj se iste te reči, od istih tih aktera, upotrebljavaju. B92 je 2005. godine bio nazivan ustaškim medijem, a taj isti ministar nije reagovao. Različiti su aršini, a vlada, niti premijer, se ne izjašnjava o tome, ni sada, ni onda, ni nikada. Apsolutni izostanak autoriteta dovodi do toga da se država ne određuje prema tome šta je govor mržnje. Slušala sam intervju sa Milanom Protićem u kojem je pomenuo jedan Solženjicinov članak od pre dvadesetak godina koji govori o samokontroli kao osnovu demokratije. Samokontrola podrazumeva mnoge civilizacijske vrednosti koje se stiču u porodici, u školi, kao i kasnije, u nekom društvenom sistemu govora koji podrazumeva lični moral. Kada bi smo danas raspravljali o tome šta je lični moral u našem društvu, morali bi smo imati različite aspekte i vizure problema. Nešto što bih ja smatrala moralnim, neko drugi bi smatrao nemoralnim. Niz kriterija u našem društvu nije potpuno jasan. I u tom smislu se razvija neki društveni sistem. Vlast je izabrana voljom građana i morala bi da odredi šta su pravila. U tom smislu vrlo je karakteristično licemerstvo, različiti aršini za iste, ili različite, stvari. Slušali smo ministra Velimira Ilića koji grdi Radikale u Skupštini, ali tog trenutka mu ne verujete jer je taj isti ministar ranije upotrebljavao ružne reči, vređao, napadao i upotrebljavao govor mržnje. To generalno nije u redu. Ne želim da pravdam Radikale, ali mislim da je to posledica jednog izostanka ličnog morala, pogotovo izostanka termina samokontrole. Na žalost, taj termin nije karakterističan za naše društvo.
Imamo primer talk-show-a na Televiziji Piramida, za koji mislim da je nešto najstrašnije što se dogodilo u našim medijima. Emisija je koncipirana da podstiče jedan estradni pristup političkim temama, da se narod zabavlja količinom ružnih reči, a to se u toj emisiji naziva argumentacijom. Čitav taj politički govor, ili promišljanje ozbiljnih društvenih tema, se svelo na to ko će biti šarmantniji i duhovitiji, ko će upotrebiti luđi i uvredljiviji izraz, ko će više poniziti neko ime, neku funkciju, neki pojam, ko će više biti populistički prilagodljiv. Mislim da je taj šou najviše do sada popularisao, ne samo radikalsku partiju, već i radikalski način razmišljanja i radikalski jezik. Ako pogledate ko stoji iza tog programa, videćete da stoji biznismen, visoki funkcioner Demokratske stranke, Srđan Šaper. To govori o tome da za novac prodajemo sve svoje vrednosti, upravo u nekim sredinama koje bi narod mogle da obrazuju.
U našim osnovnim školama nemate razvijen sistem kritičnog razmišljanja. Naši đaci i dalje bubaju i uče kampanjski, ali komunikacija, samokontrola, pitanje morala, pitanje ciljeva jednog društva i minimuma zajedničkih ciljeva se postavljaju od sistema školovanja, preko ponašanja i kulture. Ustvari smo osuđeni na to da ne reaguju ni mediji, a najmanje oni koji bi trebalo. Imamo situaciju da samo mala grupa građana vrši pritisak. Radikali su se branili činjenicom da su na sajtu B92 neki građani rekli da Radikale ne bi trebalo zabraniti, ali ubiti. Uopšte ne bi trebalo da se postavlja pitanje šta je mišljenje javnih ličnosti i mišljenje anonimnih građana, na bilo kom sajtu ili glasilu. Javne ličnosti sa sobom vuku odgovornost svojih funkcija, pogotovo javne ličnosti koje se zovu narodni poslanici i iza kojih ne stoji samo njihov sopstveni CV i njihova partija, već stoje glasovi određenih građana. Iza svakog poslanika u Skupštini Srbije stoji nekoliko desetina hiljada građana koji su glasali za njih. Korištenjem uvredljivih reči, vređaju sve te građane koji su glasali za bilo koju partiju. Najstrašnije je što se sve relativizuje. U ovim trenutcima morao je neko da se oglasi, a taj neko je premijer Srbije.
* *
FILA: To je termin koji je uveden od nevladinih organizacija pre nekog vremena u cilju borbe protiv Miloševićevog režima. Termin je prihvatljiv, što se mene tiče. Potpuno podržavam da govor mržnje ne treba da postoji. Mislim da naš Parlament pokazuje veću zastupljenost nepristojnog govora, nego govora mržnje. Ono što je zamka u govoru mržnje je to što se to uvek stavlja u usta onima sa kojima se ne slažemo, a opravdava se kod onih sa kojima se slažemo. Ako ministarka Dulić, koja je meni inače vrlo simpatična, kaže da su svi Socijalisti vozili u hladnjačama mrtvace umesto pomorandži, onda je i to govor mržnje jer se cela jedna stranka stavlja u kontekst jednog krivičnog dela. U svakom slučaju to nije u redu. Isto tako, kada neko kaže da je poveo dete da pušta balone od sreće što je Milošević umro, to pokazuje govor nepristojnosti. U duhu srpske religije i vere nije da se slavi nečija smrt, pa makar to bio i Milošević.
Problem je što se to uglavnom vezuje za određenu stranku koja nam se ne dopada i za određene ljude koje ne volimo. Ali kada ljudi, koje volim, to isto rade, onda je to opravdano jer je taj kome se to govori to i zaslužio. To je zamka koja postoji i koja je nedopustiva. Ako govorimo o tome da ljudi trebaju pristojno da se ponašaju i da pristojno govore, onda to mora da važi svuda, od konduktera u GSP-u, preko sudova, gde to ne postoji jer kada sudija kasni, ne izvini se što kasni. Izvinjenje se desi u jednom od deset slučajeva. Kada se odugovlači neki proces ili dugo traje, odmah okrive advokate da su lopovi. Ne kažem da među nama nema lopova, ali sigurno da mi ne možemo da utičemo na naročitost suđenja. Termin govora mržnje ne sne da bude prisutan u običnom govoru, naročito ne u političkom, a naročito je opasan u nacionalnom. Kada bi trebao da razmišljam o svojoj nacionalnosti, to bi bila katastrofa. Poreklom sam sa Krfa, rođen sam u Makedoniji, osećam se Srbinom. Na koja tri naroda treba da reagujem? Mislim da govor mržnje, naročito kada je u nacionalnom i političkom kontekstu, je nedopustiv. Pogledajte crnogorski Parlament i čujte šta svi jednome drugom kažu u neslaganju, ali učtivo i lepim rečima. Oni ne govore - Vidite kakvo ste g…. izabrali za ministra. To nije govor mržnje, već je to nepristojan i uvredljiv govor.
Imamo ljude koji su nevaspitani. Imao sam prilike u svojoj karijeri da vidim sudije koji vređaju advokata. Advokat ćuti i trpi, a ne znam zbog čega. Kada neko pokaže zube, kao što sam ih pokazivao ja, kažu pogledajte kako je ovaj advokat bezobrazan pa odgovara sudiji. Branim se pa sam bezobrazan. Govor mržnje je kada ustanete i kažete da su svi pripadnici jednog naroda ili svi pripadnici jedne stranke barabe, bitange, lopovi i sve to što čujete u našem Parlamentu. To prevazilazi granice nevaspitanja. Mislim da u Parlamentu, koji treba da bude ogledalo svega što se dešava u ovoj zemlji, to ne sme da se dešava. Ne sme ni u sudstvu, ne sme ni u Parlamentu. Mene najviše pogađa kada se čovek vređa zbog izgleda ili zbog nacionalne pripadnosti.
Nije to uvek govor mržnje. Da bi bio govor mržnje on zauzima jedan ceo stav. Danas je uobičajeno da se ospe paljba na Miloševića što je izgubio Kosovo. Kažu da je zbog njega došlo do gužve na Kosovu. On je samo završio gubitak Kosova. Već dva veka se na Kosovu prave problemi. Setite se i Rankovića i Tita i svega što je tamo bilo. Nije traženo nezavisno Kosovo samo u vreme Miloševića. Vlasi ga je tražio i ranije. Ne kažem da ne treba da ga ne traže, ali ne treba sve fokusirati na jednog čoveka. Govor mržnje, osim nevaspitanja, ponekada sadrži i rešenje. Jevreji svake godine izbace po jednog crnog jarca na polje da ga pojedu vukovi. Sada će za sve što se dešava biti kriv Milošević. Ako je tako lakše, u redu je, ali to je glupost. Govor mržnje se koristi da se narod zavara. Nije moglo da dođe do raspada Jugoslavije samo zbog govora mržnje i zato što je to palo na pamet jednom Miloševiću ili nekom Tuđmanu i ne znam sve kome. Morale su strane sile to da prihvate i da mnogi ljudi učestvuju u jednoj takvoj katastrofi. Bojim se da često iza tog govora mržnje stoji neki drugi interesi. Mislim da bez stranih interesa ne bi došlo do naše katastrofe. Neka država stoji iza određene organizacije, recimo nevladine, koje napadaju ovaj sadašnji režim i još više Miloševićev. Neki strani interes stoji i iza onih koji govore u ime buduće demokratije, a koriste govor mržnje ili koriste bivše komuniste koji su govorili o revoluciji koja traje jer revolucija koja teče nema zakonitosti, nego revolucija radi zakone, a revolucionarni zakoni nisu zakoni nego volja vladajuću klase, a to su ovi koji se danas pojavljuju kao veliki govornici za govornicom demokratije. Ali sve je to benigno ukoliko iza toga ne stoji neko sa zapada ili sa istoka ili sa juga ili sa severa koji to sve finansira. Uvreda ne pogađa čoveka ukoliko taj koji je izgovori nema vrednosti. Pogodi me kada neko zloupotrebljava narod. Imamo 60 posto polupismenih i nepismenih ljudi. Oni govorom mržnje dobijaju glasače. To je strašno.
* *
BUGARSKI: Sintagma govora mržnje se kod nas u poslednje vreme mnogo koristi. Treba reći da nije svaki verbalni ispad i svaki prostakluk govor mržnje, iako vrlo često ima veze s tim. U smislu u kome se ta sintagma u evropskim institucijama upotrebljava već neko vreme, govor mržnje može se okarakterisati kao verbalna kompromitacija ili satanizacija nekog kolektiva u cilju njegove diskvalifikacije u javnosti, njegove neutralizacije u ratnim uslovima. U nekim slučajevima čak to može da ide u pravcu priprema za fizičko uništenje neke grupe.
Taj kolektiv može biti određen na razne načine: rasno, etnički, nacionalno, konfesionalno, pa čak i polno. Najčešće je reč o ideološkim orjentacijama i političkim grupacijama. Najveći promotori govora mržnje uglavnom jesu iz političkih krugova i nekih političkih partija. Kod nas je to naravno Srpska radikalna stranka. Nije jedina, ali je svakako vodeći predstavnik govora mržnje. U slučaju te stranke, rekao bih, da je govor mržnje važan deo identiteta same te stranke. Bez govora mržnje, mislim da ona ne bi dugo opstala na političkoj sceni. Naprimer, zamenik predsednika Radikalne stranke, Tomislav Nikolić, u Parlamentu nekog poslanika naziva džukelom ili jednog ministra jednom još jačom kvalifikacijom koju, iz poštovanja prema vašem radiju, neću ponoviti. U Utisku nedelje taj isti predsednika Srbije, Tadića, naziva ustašom. On to čini krajnje hladnokrvno i sračunato. Sličan je i ispad jednog radikalskog poslanika u Skupštini Srbije koji je izložio uvredama ministarku Dulić-Marković i njenu porodicu, koja je slučajno hrvatske nacionalnosti, nazivajući ih ustašama. To je jedna veoma ekstremna kvalifikacija koja se ne da naknadno pravdati kao to su pokušale neke radikalske vođe. Jednostavno se može reći da je tu u pitanju nekakva ideologija. To je šovinizam sa elementima rasizma. Dodao bih i to da se to ne može opravdavati time da na mitingu neko pomene Tadićevo ime, a narod odmah poviče - ustaša. Od koga je narod to čuo? Ispostavilo bi se od tih samih radikalskih vođa. Oni tom delu naroda koji njih sledi ponude etikete, pa onda, kada narod uzvikuju te etikete, oni se vade na narod, kao nisu oni krivi, to je normalna stvar.
Može li se izbeći govor mržnje? Mislim da se ne može izbeći pri sadašnjem socijalnom, kulturnom i obrazovnom nivou velikog dela stanovništva u Srbiji. Taj nivo i taj deo stanovništva veoma je zastupljen i ogleda se u sadašnjem sastavu Skupštine Srbije. Mislim da ne treba raditi sledeće dve stvari: prećutkivati govor mržnje i reklamirati ga. Ne sme se raditi onako kako je postupio čovek koji je vodio sednicu Skupštine, malopre pomenutu, gospodin Mihajlović. Kada je predsednik Tadić nazvan ustašom u toj gledanoj televizijskoj emisiji, očekivao sam neku reakciju iz vrha vlasti. Rekao bih, kao običan građanin, da predsednik države jeste simbol te države, kao što su himna, grb i zastava. On ima simboličku vrednost. Uvrediti njega na taj način, znači uvrediti državu. Ta država, oličena u vladi, uključujući i prvog ministra, je to prećutala. Ne sme se reklamirati govor mržnje, a to rade neki mediji, vrlo sistematski i rekao bih sračunato. Ne mislim samo na poplavu tabloida koji žive od takvih stvari i takvog jezika, nego možda i više mislim na meke talk-show-e, emisije veoma gledane na televiziji, emisije tipa Klopke i zamke. Tu se daje reč dokazanim mrziteljima, šovinistima, primitivcima, frustriranim likovima koji onda koriste tu tribinu da bi nekoga napali ili ocrnili. Ono što je najgore pri svemu tome jeste da se to radi u ime demokratije - neka se čuje i druga strana. A u stvari, reč je o gledanosti tih emisija, o rejtingu voditelja ili voditeljki, kao i te same televizijske stanice. Moglo bi se reći da kod nas što glasnije neko opsuje, to mu se pre podmeće mikrofon.
Može li se sankcionisati govor mržnje? Mislim da na određene načine, ne samo da može, nego i da mora. Mislim da u Skupštini treba lupiti dobro po džepu one koji se služe takvim rečnikom. Treba za prvi prekršaj odrediti tarifu od 50 hiljada, za drugi 100 hiljada, a za treći 200 ili 300, pa bi se onda, možda, ostrašćeni kvazi-patriotski nastrojeni poslanici malo drugačije ponašali. Za sada mislim da je glavna sankcija javna osuda. U tom svetlu gledam akciju stranke G17 Plus za zabranu Srpske radikalne stranke. Inače u principu ne verujem u zabrane stranaka, niti verujem da bi to imalo očekivanog i željenog efekta, možda pre i suprotnog. Ali javna osuda jeste nešto čemu se može i čemu treba pribegavati.
* * *
Ako je i vama od samog govora mržnje samo malo manje iritirajući govor o govoru mržnje, koji podrazumeva opšta mesta, onda doprinesite utoliko što ćete opšta mesta izbegavati, a smislite neki originalan način kako doskočiti relativizaciji i svim zamkama govora mržnje.
O tome govore:
* Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.
* Alisa Stojanović, pozorišni režiser i docent na Fakultetu dramskih umetnosti.
* Toma Fila, advokat.
* * * * *
STOJANOVIĆ: Bilo koja relativizacija o bilo kom pojmu u nekom društvu nastaje iz nedostataka kriterija, iz nedostatka ili nejasnoće ko je taj autoritet koji taj kriterij propisuje. Na primeru govora mržnje u našem društvu mislim da je vrlo jasno ko bi trebao da bude taj kriterij. Taj kriterij bi trebala da bude država. Dolazimo u jednu apsurdnu poziciju da jedan ministar iz aktualne vlade, ministar finansija, Mlađan Dinkić, kada bude napadnut njegov ministar, upravo govorom mržnje, i to ne samo neadekvatnom terminologijom, nego veoma nasilnim i agresivnim rečenicama koje smo već slušali u ovom društvu devedesetih godina, poziva građane na solidarnost. A isti taj ministar sedi u vladi u kojoj se iste te reči, od istih tih aktera, upotrebljavaju. B92 je 2005. godine bio nazivan ustaškim medijem, a taj isti ministar nije reagovao. Različiti su aršini, a vlada, niti premijer, se ne izjašnjava o tome, ni sada, ni onda, ni nikada. Apsolutni izostanak autoriteta dovodi do toga da se država ne određuje prema tome šta je govor mržnje. Slušala sam intervju sa Milanom Protićem u kojem je pomenuo jedan Solženjicinov članak od pre dvadesetak godina koji govori o samokontroli kao osnovu demokratije. Samokontrola podrazumeva mnoge civilizacijske vrednosti koje se stiču u porodici, u školi, kao i kasnije, u nekom društvenom sistemu govora koji podrazumeva lični moral. Kada bi smo danas raspravljali o tome šta je lični moral u našem društvu, morali bi smo imati različite aspekte i vizure problema. Nešto što bih ja smatrala moralnim, neko drugi bi smatrao nemoralnim. Niz kriterija u našem društvu nije potpuno jasan. I u tom smislu se razvija neki društveni sistem. Vlast je izabrana voljom građana i morala bi da odredi šta su pravila. U tom smislu vrlo je karakteristično licemerstvo, različiti aršini za iste, ili različite, stvari. Slušali smo ministra Velimira Ilića koji grdi Radikale u Skupštini, ali tog trenutka mu ne verujete jer je taj isti ministar ranije upotrebljavao ružne reči, vređao, napadao i upotrebljavao govor mržnje. To generalno nije u redu. Ne želim da pravdam Radikale, ali mislim da je to posledica jednog izostanka ličnog morala, pogotovo izostanka termina samokontrole. Na žalost, taj termin nije karakterističan za naše društvo.
Imamo primer talk-show-a na Televiziji Piramida, za koji mislim da je nešto najstrašnije što se dogodilo u našim medijima. Emisija je koncipirana da podstiče jedan estradni pristup političkim temama, da se narod zabavlja količinom ružnih reči, a to se u toj emisiji naziva argumentacijom. Čitav taj politički govor, ili promišljanje ozbiljnih društvenih tema, se svelo na to ko će biti šarmantniji i duhovitiji, ko će upotrebiti luđi i uvredljiviji izraz, ko će više poniziti neko ime, neku funkciju, neki pojam, ko će više biti populistički prilagodljiv. Mislim da je taj šou najviše do sada popularisao, ne samo radikalsku partiju, već i radikalski način razmišljanja i radikalski jezik. Ako pogledate ko stoji iza tog programa, videćete da stoji biznismen, visoki funkcioner Demokratske stranke, Srđan Šaper. To govori o tome da za novac prodajemo sve svoje vrednosti, upravo u nekim sredinama koje bi narod mogle da obrazuju.
U našim osnovnim školama nemate razvijen sistem kritičnog razmišljanja. Naši đaci i dalje bubaju i uče kampanjski, ali komunikacija, samokontrola, pitanje morala, pitanje ciljeva jednog društva i minimuma zajedničkih ciljeva se postavljaju od sistema školovanja, preko ponašanja i kulture. Ustvari smo osuđeni na to da ne reaguju ni mediji, a najmanje oni koji bi trebalo. Imamo situaciju da samo mala grupa građana vrši pritisak. Radikali su se branili činjenicom da su na sajtu B92 neki građani rekli da Radikale ne bi trebalo zabraniti, ali ubiti. Uopšte ne bi trebalo da se postavlja pitanje šta je mišljenje javnih ličnosti i mišljenje anonimnih građana, na bilo kom sajtu ili glasilu. Javne ličnosti sa sobom vuku odgovornost svojih funkcija, pogotovo javne ličnosti koje se zovu narodni poslanici i iza kojih ne stoji samo njihov sopstveni CV i njihova partija, već stoje glasovi određenih građana. Iza svakog poslanika u Skupštini Srbije stoji nekoliko desetina hiljada građana koji su glasali za njih. Korištenjem uvredljivih reči, vređaju sve te građane koji su glasali za bilo koju partiju. Najstrašnije je što se sve relativizuje. U ovim trenutcima morao je neko da se oglasi, a taj neko je premijer Srbije.
* *
FILA: To je termin koji je uveden od nevladinih organizacija pre nekog vremena u cilju borbe protiv Miloševićevog režima. Termin je prihvatljiv, što se mene tiče. Potpuno podržavam da govor mržnje ne treba da postoji. Mislim da naš Parlament pokazuje veću zastupljenost nepristojnog govora, nego govora mržnje. Ono što je zamka u govoru mržnje je to što se to uvek stavlja u usta onima sa kojima se ne slažemo, a opravdava se kod onih sa kojima se slažemo. Ako ministarka Dulić, koja je meni inače vrlo simpatična, kaže da su svi Socijalisti vozili u hladnjačama mrtvace umesto pomorandži, onda je i to govor mržnje jer se cela jedna stranka stavlja u kontekst jednog krivičnog dela. U svakom slučaju to nije u redu. Isto tako, kada neko kaže da je poveo dete da pušta balone od sreće što je Milošević umro, to pokazuje govor nepristojnosti. U duhu srpske religije i vere nije da se slavi nečija smrt, pa makar to bio i Milošević.
Problem je što se to uglavnom vezuje za određenu stranku koja nam se ne dopada i za određene ljude koje ne volimo. Ali kada ljudi, koje volim, to isto rade, onda je to opravdano jer je taj kome se to govori to i zaslužio. To je zamka koja postoji i koja je nedopustiva. Ako govorimo o tome da ljudi trebaju pristojno da se ponašaju i da pristojno govore, onda to mora da važi svuda, od konduktera u GSP-u, preko sudova, gde to ne postoji jer kada sudija kasni, ne izvini se što kasni. Izvinjenje se desi u jednom od deset slučajeva. Kada se odugovlači neki proces ili dugo traje, odmah okrive advokate da su lopovi. Ne kažem da među nama nema lopova, ali sigurno da mi ne možemo da utičemo na naročitost suđenja. Termin govora mržnje ne sne da bude prisutan u običnom govoru, naročito ne u političkom, a naročito je opasan u nacionalnom. Kada bi trebao da razmišljam o svojoj nacionalnosti, to bi bila katastrofa. Poreklom sam sa Krfa, rođen sam u Makedoniji, osećam se Srbinom. Na koja tri naroda treba da reagujem? Mislim da govor mržnje, naročito kada je u nacionalnom i političkom kontekstu, je nedopustiv. Pogledajte crnogorski Parlament i čujte šta svi jednome drugom kažu u neslaganju, ali učtivo i lepim rečima. Oni ne govore - Vidite kakvo ste g…. izabrali za ministra. To nije govor mržnje, već je to nepristojan i uvredljiv govor.
Imamo ljude koji su nevaspitani. Imao sam prilike u svojoj karijeri da vidim sudije koji vređaju advokata. Advokat ćuti i trpi, a ne znam zbog čega. Kada neko pokaže zube, kao što sam ih pokazivao ja, kažu pogledajte kako je ovaj advokat bezobrazan pa odgovara sudiji. Branim se pa sam bezobrazan. Govor mržnje je kada ustanete i kažete da su svi pripadnici jednog naroda ili svi pripadnici jedne stranke barabe, bitange, lopovi i sve to što čujete u našem Parlamentu. To prevazilazi granice nevaspitanja. Mislim da u Parlamentu, koji treba da bude ogledalo svega što se dešava u ovoj zemlji, to ne sme da se dešava. Ne sme ni u sudstvu, ne sme ni u Parlamentu. Mene najviše pogađa kada se čovek vređa zbog izgleda ili zbog nacionalne pripadnosti.
Nije to uvek govor mržnje. Da bi bio govor mržnje on zauzima jedan ceo stav. Danas je uobičajeno da se ospe paljba na Miloševića što je izgubio Kosovo. Kažu da je zbog njega došlo do gužve na Kosovu. On je samo završio gubitak Kosova. Već dva veka se na Kosovu prave problemi. Setite se i Rankovića i Tita i svega što je tamo bilo. Nije traženo nezavisno Kosovo samo u vreme Miloševića. Vlasi ga je tražio i ranije. Ne kažem da ne treba da ga ne traže, ali ne treba sve fokusirati na jednog čoveka. Govor mržnje, osim nevaspitanja, ponekada sadrži i rešenje. Jevreji svake godine izbace po jednog crnog jarca na polje da ga pojedu vukovi. Sada će za sve što se dešava biti kriv Milošević. Ako je tako lakše, u redu je, ali to je glupost. Govor mržnje se koristi da se narod zavara. Nije moglo da dođe do raspada Jugoslavije samo zbog govora mržnje i zato što je to palo na pamet jednom Miloševiću ili nekom Tuđmanu i ne znam sve kome. Morale su strane sile to da prihvate i da mnogi ljudi učestvuju u jednoj takvoj katastrofi. Bojim se da često iza tog govora mržnje stoji neki drugi interesi. Mislim da bez stranih interesa ne bi došlo do naše katastrofe. Neka država stoji iza određene organizacije, recimo nevladine, koje napadaju ovaj sadašnji režim i još više Miloševićev. Neki strani interes stoji i iza onih koji govore u ime buduće demokratije, a koriste govor mržnje ili koriste bivše komuniste koji su govorili o revoluciji koja traje jer revolucija koja teče nema zakonitosti, nego revolucija radi zakone, a revolucionarni zakoni nisu zakoni nego volja vladajuću klase, a to su ovi koji se danas pojavljuju kao veliki govornici za govornicom demokratije. Ali sve je to benigno ukoliko iza toga ne stoji neko sa zapada ili sa istoka ili sa juga ili sa severa koji to sve finansira. Uvreda ne pogađa čoveka ukoliko taj koji je izgovori nema vrednosti. Pogodi me kada neko zloupotrebljava narod. Imamo 60 posto polupismenih i nepismenih ljudi. Oni govorom mržnje dobijaju glasače. To je strašno.
* *
BUGARSKI: Sintagma govora mržnje se kod nas u poslednje vreme mnogo koristi. Treba reći da nije svaki verbalni ispad i svaki prostakluk govor mržnje, iako vrlo često ima veze s tim. U smislu u kome se ta sintagma u evropskim institucijama upotrebljava već neko vreme, govor mržnje može se okarakterisati kao verbalna kompromitacija ili satanizacija nekog kolektiva u cilju njegove diskvalifikacije u javnosti, njegove neutralizacije u ratnim uslovima. U nekim slučajevima čak to može da ide u pravcu priprema za fizičko uništenje neke grupe.
Taj kolektiv može biti određen na razne načine: rasno, etnički, nacionalno, konfesionalno, pa čak i polno. Najčešće je reč o ideološkim orjentacijama i političkim grupacijama. Najveći promotori govora mržnje uglavnom jesu iz političkih krugova i nekih političkih partija. Kod nas je to naravno Srpska radikalna stranka. Nije jedina, ali je svakako vodeći predstavnik govora mržnje. U slučaju te stranke, rekao bih, da je govor mržnje važan deo identiteta same te stranke. Bez govora mržnje, mislim da ona ne bi dugo opstala na političkoj sceni. Naprimer, zamenik predsednika Radikalne stranke, Tomislav Nikolić, u Parlamentu nekog poslanika naziva džukelom ili jednog ministra jednom još jačom kvalifikacijom koju, iz poštovanja prema vašem radiju, neću ponoviti. U Utisku nedelje taj isti predsednika Srbije, Tadića, naziva ustašom. On to čini krajnje hladnokrvno i sračunato. Sličan je i ispad jednog radikalskog poslanika u Skupštini Srbije koji je izložio uvredama ministarku Dulić-Marković i njenu porodicu, koja je slučajno hrvatske nacionalnosti, nazivajući ih ustašama. To je jedna veoma ekstremna kvalifikacija koja se ne da naknadno pravdati kao to su pokušale neke radikalske vođe. Jednostavno se može reći da je tu u pitanju nekakva ideologija. To je šovinizam sa elementima rasizma. Dodao bih i to da se to ne može opravdavati time da na mitingu neko pomene Tadićevo ime, a narod odmah poviče - ustaša. Od koga je narod to čuo? Ispostavilo bi se od tih samih radikalskih vođa. Oni tom delu naroda koji njih sledi ponude etikete, pa onda, kada narod uzvikuju te etikete, oni se vade na narod, kao nisu oni krivi, to je normalna stvar.
Može li se izbeći govor mržnje? Mislim da se ne može izbeći pri sadašnjem socijalnom, kulturnom i obrazovnom nivou velikog dela stanovništva u Srbiji. Taj nivo i taj deo stanovništva veoma je zastupljen i ogleda se u sadašnjem sastavu Skupštine Srbije. Mislim da ne treba raditi sledeće dve stvari: prećutkivati govor mržnje i reklamirati ga. Ne sme se raditi onako kako je postupio čovek koji je vodio sednicu Skupštine, malopre pomenutu, gospodin Mihajlović. Kada je predsednik Tadić nazvan ustašom u toj gledanoj televizijskoj emisiji, očekivao sam neku reakciju iz vrha vlasti. Rekao bih, kao običan građanin, da predsednik države jeste simbol te države, kao što su himna, grb i zastava. On ima simboličku vrednost. Uvrediti njega na taj način, znači uvrediti državu. Ta država, oličena u vladi, uključujući i prvog ministra, je to prećutala. Ne sme se reklamirati govor mržnje, a to rade neki mediji, vrlo sistematski i rekao bih sračunato. Ne mislim samo na poplavu tabloida koji žive od takvih stvari i takvog jezika, nego možda i više mislim na meke talk-show-e, emisije veoma gledane na televiziji, emisije tipa Klopke i zamke. Tu se daje reč dokazanim mrziteljima, šovinistima, primitivcima, frustriranim likovima koji onda koriste tu tribinu da bi nekoga napali ili ocrnili. Ono što je najgore pri svemu tome jeste da se to radi u ime demokratije - neka se čuje i druga strana. A u stvari, reč je o gledanosti tih emisija, o rejtingu voditelja ili voditeljki, kao i te same televizijske stanice. Moglo bi se reći da kod nas što glasnije neko opsuje, to mu se pre podmeće mikrofon.
Može li se sankcionisati govor mržnje? Mislim da na određene načine, ne samo da može, nego i da mora. Mislim da u Skupštini treba lupiti dobro po džepu one koji se služe takvim rečnikom. Treba za prvi prekršaj odrediti tarifu od 50 hiljada, za drugi 100 hiljada, a za treći 200 ili 300, pa bi se onda, možda, ostrašćeni kvazi-patriotski nastrojeni poslanici malo drugačije ponašali. Za sada mislim da je glavna sankcija javna osuda. U tom svetlu gledam akciju stranke G17 Plus za zabranu Srpske radikalne stranke. Inače u principu ne verujem u zabrane stranaka, niti verujem da bi to imalo očekivanog i željenog efekta, možda pre i suprotnog. Ali javna osuda jeste nešto čemu se može i čemu treba pribegavati.
* * *
Ako je i vama od samog govora mržnje samo malo manje iritirajući govor o govoru mržnje, koji podrazumeva opšta mesta, onda doprinesite utoliko što ćete opšta mesta izbegavati, a smislite neki originalan način kako doskočiti relativizaciji i svim zamkama govora mržnje.