Od početka je sebe smatrao egzilantom, a to znači od pre 15 godina, kaže Dragan Klaić, teatrolog i nekadašnji profesor u Beogradu, danas u Holandiji, donedavni čelnik Evropskog foruma za umetnost i nasleđe. Autor knjige koja je pod naslovom „Vježbanje egzila“ u prevodu sa holandskog nedavno izašla u Hrvatskoj, seća se da je, kada je pred naletom južnoslovenskih ratova odlučio da ode, dugo proučavao istoriju evropskih intelektualnih egzila:
„Tako da mi je ta kulturna istorija bila dobro poznata sa svim modelima uloge i mogao sam to da konceptualizujem kao svoj vid egzistencije, bez nekog velikog zaziranja i da se u tome na izvestan način dobro osećam, ali sam dakako uvek bio svestan da sam ja, sticajem okolnosti, bio od početka i privilegovani egzilant u odnosu na izbeglice.“
Prosto je, međutim, neverovatno, čudi se naš sagovornik, kako je ova sredina olako zaboravila na desetine i desetine hiljada mladih i stručnih koji su je napustili, nepristajući u protekloj deceniji na ratove i nacionalizam:
„Ova sredina pati od kolektivne amnezije, pa zaboravlja mnoge stvari, pa je zaboravila i na to da je otišlo mnogo ljudi ne samo moje generacije, već ja imam i svoje bivše studente razvejane po celom svetu i nekad na njih nalećem i srećem ih. Mnogi od njih ne rade u svojoj struci, ne rade ono što su studirali. To je jedan ogroman odliv znanja i talenta i sposobnosti koji se nekoliko generacija ne može nadoknaditi. Ako hoćete, tih 300.000 ili 350.000 mladih, obrazovanih ljudi, koji su pokupili svoje diplome, stali u red pred kanadsku ili australijsku ili novozelandsku ambasadu i otišli, to je mnogo veća šteta nego što je Srbija izgubila 1.300 kaplara univerzitetskih studenata u Prvom svetskom ratu, samo što se te proporcije danas ne primećuju. Ja sam nedavno rekao da je Srbija s ogromnim žrtvama straćila ceo 20. vek i da se danas – 2006. godine – nalazi tamo gde se nalazila 1903. godine, kada je posle likvidacije Obrenovića počela da gradi demokratsku državu.“
Istraživanja i ankete međutim pokazuju da bi većina mladih u Srbiji i danas rado potražila perspektivu u dobrovoljnom egzilu:
„Mislim da su mladi željni toga da odu iz zemlje, jer država ne pokazuje značajnu spremnost da brine o problemima koje imaju svakodnevno. To je jedna generalna politička klima u zemlji gde vi prekidate pregovore sa Evropskom unijom, gde i dalje ne postoje osude delovanja različitih organizacija koje promovišu rasizam i pozivaju na pogrome različitih grupa. Znači postoji čitava jedna klima koja nam je ostala negde iz onog režima i sa kojom se ovde i dalje nije raščistilo. I kada se vi u jednoj zemlji sa time susrećete iz dana u dan, onda sebi kažete – pa idem u taj Novi Zeland da berem pomoranče.“
U egzilu postoje poglavlja. Drugačiji je, doduše, osećaj u egzilu nakon pada Miloševića, kaže autor knjige „Vježbanje egzila“:
„Ono što mene na neki način uvek nervira, to je taj utisak da se užasno gubi vreme, da se u Srbiji moglo mnogo više uraditi od 5. oktobra 2000. godine nego što se uradilo, i da se te izgubljene devedesete godine ne nadoknađuju dovoljno brzo. Mislim da mnogi ljudi nisu svesni koliko je vremena izgubljeno od 1991. do 2000. godine.“
„Tako da mi je ta kulturna istorija bila dobro poznata sa svim modelima uloge i mogao sam to da konceptualizujem kao svoj vid egzistencije, bez nekog velikog zaziranja i da se u tome na izvestan način dobro osećam, ali sam dakako uvek bio svestan da sam ja, sticajem okolnosti, bio od početka i privilegovani egzilant u odnosu na izbeglice.“
Prosto je, međutim, neverovatno, čudi se naš sagovornik, kako je ova sredina olako zaboravila na desetine i desetine hiljada mladih i stručnih koji su je napustili, nepristajući u protekloj deceniji na ratove i nacionalizam:
„Ova sredina pati od kolektivne amnezije, pa zaboravlja mnoge stvari, pa je zaboravila i na to da je otišlo mnogo ljudi ne samo moje generacije, već ja imam i svoje bivše studente razvejane po celom svetu i nekad na njih nalećem i srećem ih. Mnogi od njih ne rade u svojoj struci, ne rade ono što su studirali. To je jedan ogroman odliv znanja i talenta i sposobnosti koji se nekoliko generacija ne može nadoknaditi. Ako hoćete, tih 300.000 ili 350.000 mladih, obrazovanih ljudi, koji su pokupili svoje diplome, stali u red pred kanadsku ili australijsku ili novozelandsku ambasadu i otišli, to je mnogo veća šteta nego što je Srbija izgubila 1.300 kaplara univerzitetskih studenata u Prvom svetskom ratu, samo što se te proporcije danas ne primećuju. Ja sam nedavno rekao da je Srbija s ogromnim žrtvama straćila ceo 20. vek i da se danas – 2006. godine – nalazi tamo gde se nalazila 1903. godine, kada je posle likvidacije Obrenovića počela da gradi demokratsku državu.“
Istraživanja i ankete međutim pokazuju da bi većina mladih u Srbiji i danas rado potražila perspektivu u dobrovoljnom egzilu:
„Mislim da su mladi željni toga da odu iz zemlje, jer država ne pokazuje značajnu spremnost da brine o problemima koje imaju svakodnevno. To je jedna generalna politička klima u zemlji gde vi prekidate pregovore sa Evropskom unijom, gde i dalje ne postoje osude delovanja različitih organizacija koje promovišu rasizam i pozivaju na pogrome različitih grupa. Znači postoji čitava jedna klima koja nam je ostala negde iz onog režima i sa kojom se ovde i dalje nije raščistilo. I kada se vi u jednoj zemlji sa time susrećete iz dana u dan, onda sebi kažete – pa idem u taj Novi Zeland da berem pomoranče.“
U egzilu postoje poglavlja. Drugačiji je, doduše, osećaj u egzilu nakon pada Miloševića, kaže autor knjige „Vježbanje egzila“:
„Ono što mene na neki način uvek nervira, to je taj utisak da se užasno gubi vreme, da se u Srbiji moglo mnogo više uraditi od 5. oktobra 2000. godine nego što se uradilo, i da se te izgubljene devedesete godine ne nadoknađuju dovoljno brzo. Mislim da mnogi ljudi nisu svesni koliko je vremena izgubljeno od 1991. do 2000. godine.“
