RSE: Kakav rezultat očekujete na referendumu o crnogorskoj nezavisnosti?
SLECINGER: Istraživanja javnog mnjenja sugerišu da pristalice nezavisnosti imaju neznatnu prednost. Crnogorska vlast može tvrditi i u tom slučaju da ima većinu i da teži proglašenju nezavisnosti. U svakom slučaju ta podeljenost u Crnoj Gori pokazuje neizvesnost koja vlada i nisam siguran da je u takvoj situaciji baš mudro i dalekovido voditi zemlju u nezavisnost, imajući u vidu i da je Brisel i dalje, u osnovi, skloniji očuvanju zajednice sa Srbijom, u najmanju ruku dok obe republike ne uđu u Evropsku Uniju.
RSE: Evropska unija je utvrdila 55 procenata glasova kao uslov za nezavisnost i sve ispod toga neće uzimati u obzir, kažu u Briselu. S druge strane, crnogorske vlasti insistiraju da i u slučaju takozvane "sive zone", dakle manje od 55 a više od 50 odsto, opcija za nezavisnost i dalje ima većinu i legitimno pravo da nastavi tim putem.
SLECINGER: Nema "sive zone", kada je reč o poziciji međunarodne zajednice. Dakle, neophodno je 55 odsto glasova podrške za uspeh referenduma. Jasno je da pristalice nezavisnosti govore da je to "siva zona". U osnovi, prethodna iskustva podeljenih država pokazuju da je opasno kreirati politiku na osnovu referendumskih odluka, koje mogu biti presudne na jedan način, ali na drugi ne. Imam pre svega na umu slučaj Bosne. Čak iako za nezavisnost glasa, na primer, 55,6 odsto birača, zamislite da 80 odsto pristalica zajednice sa Srbijom živi na severu Crne Gore, što je verovatno tačan podatak. To je scenario za destabilizaciju. Ja razumem zašto se gospodin Đukanović zalaže za nezavisnost, ali to će svakako voditi regionalnoj nestabilnosti. Imam pre svega u vidu, Kosovo i Sandžak. Ako ishod referenduma bude u takozvanoj sivoj zoni, crnogorsko rukovodstvo će svakako nastaviti put ka nezavisnosti, ali će u međuvremenu biti vođeni pregovori, čime će njeno proglašenje biti odloženo.
RSE: Međutim, i u slučaju sive zone, to znači da većina podržava nezavisnost. Drugo, imajući u vidu negativno iskustvo državne zajednice u protekle tri godine, koja je uglavnom bila paralisana, svaki pokušaj nastavka nekog saveza sa Srbijom, verovatno bi vodio novim blokadama.
SLECINGER Slažem se da će Srbija i Crna Gora morati da postignu sporazum, jer će živeti jedni pored drugih, bez obzira na političko rešenje. Crna Gora uostalom u mnogo čemu već funkcioniše kao nezavisna država.
RSE: Kako gledate na poziciju Srbije? Prošle sedmice u Beogradu je održan veliki skup podrške očuvanja državne zajednice, kome je prisustvovao i premijer Koštunica. Da li se to može smatrati izražavanjem njenih legitiminih interesa ili mešanjem u unutrašnje poslove Crne Gore?
SLECINGER: Mnogo politički aktivnih ljudi u Srbiji, ne nužno i oni obrazovani, smatraju da bi odlaskom Crne Gore, Srbija izgubila ne samo još jednu teritoriju, već i izlaz na more, što je još uvek važna geostrateška odrednica bez obzira na tehnološki napredak, čime se komunikacije mnogo lakše uspostavljaju i između udaljenih zona. Srbija bi u tom slučaju morala da se orijenitše isključivo na svoje reke, čime bi dodatno oslabio njen značaj u međunarodnim relacijama. Smatram da su tenzije i nesuglasice između ove dve republike u mnogo čemu uzrokovane međunarodnom izolacijom Srbije tokom Miloševićeve vladavine, kao i sada zbog slučaja Ratko Mladić. Ako se to prevaziđe, tačnije kada Srbija i Crna Gora budu odmakli na putu evropskih integracija, onda će mnoge od ovih razlika nestati, u najmanju ruku smanjiće se njihov sadašnji intenzitet.
RSE: Mnogi smatraju da bi nezavisnost Crne Gore olakšala nezavisnost Kosova.
SLECINGER: Definitivno. Ako Crna Gora sada postane nezavisna, to će dodatno podstaći zahteve većinskog stanovništva na Kosovu. Zato sada u međunarodnoj zajednici žele da na neki način odlože pitanje crnogorske nezavisnosti.
RSE: Međutim, stiče se utisak da je, pre svega SAD pa i Zapad u celini, spreman da prizna nezavisnost Kosova, u ovoj fazi verovatno uslovnu, a kasniju i punu, bez obzira na ishod crnogorskog referenduma.
SLECINGER: To je neizbežno. Kosovo je već dugo vremena izvan kontrole Srbije, može se reći čak i pre bombardovanja 1999. godine, imajući u vidu da Albanci čine oko 90 odsto stanovništva, zbog čega je Beogradu bilo veoma teško da upravlja tom regijom. Dakle, većinskom narodu treba omogućiti da izabere svoj put. S druge strane, svi involvirani u pregovarački proces, uključujuči i u SAD, razumeju da Srbija ima legitimne interese na Kosovu, veze, kao što su Izraelci i Palestinci vezani za Jerusalim. Zato treba tragati za sveobuhvatnim rešenjem. Najbojla opcija je postepena nezavisnost, što znači Kosovo van kontrole Srbije, s tim što bi se kasnije kao odvojeno pitanje rešavalo njegovo priznavanje kao nezavisne države u međunarodnim okvirima. Proces međunarodnog priznavanja bi očito potrajao jer bi Kosovo moralo da pokaže da liči na efikasnu modernu državu. Pri tom ne mislim samo na brigu o manjinskoj srpskoj zajednici, srpskim crkvama i ostalim nealbanskim manjinama, već ukupno upravljanje državom na efikasan način. Tu je i preciziranje odnosa Kosova prema Albancima u zapadnoj Makeodniji. Ne treba zaboraviti na krvave 90-te. Niko nije nastojao da spreči realizaciju projekta Velike Srbije da bi sada omogućio stvaranje Velike Albanije. Zato treba biti oprezan.
RSE: Iako se većina u Srbiji javno protivi nezavisnosti Kosova, prećutno sve više je onih koji uviđaju da je to neminovnost, nastojeći da bar obezbede neku vrstu eksteritorijalnosti srpskih manastira i posebnog statusa za sever Kosova, pre svega za Mitrovicu. U kojoj meri je to realistično?
SLECINGER: SAD i ostale članice Kontakt grupe su zauzele stav da nema promene granice Kosova. Smatram da je to i hipokrizija i smešno, jer kada je reč o regionu, nezavisnost Kosova automatski znači promenu granica. To bi bile značajnije izmene granica nego one izvršene u okviru samog Kosova. Kosovo ima određen identitet u okviru bivše Jugoslavije i Srbije kao rezultat Titovog Ustava iz 1974. godine. Međutim, međunarodna zajednica i sama Jugoslavija odbacili su Titovo nasleđe osim granica, što je besmisleno. Dakle, odbačene su odredbe tog Ustava o vodećoj ulozi Saveza komunista, udruženom radu, samoupravljanju. Zašto se sada samo pridržava njegovih rešenja o granicama, posebno zašto interne granice autonomnih pokrajina imaju veću važnost od granica republika. Naravno, razumljivo je da je do toga moralo doći. Međutim, kao deo rešenja koje bi moglo da pomogne Srbima da prihvate rešenje o Kosovu, trebalo bi ga ne podeliti već napraviti izvesne korekcije njegovih granica, što bi značilo uključivanje dela Kosovske Mitrovice u Srbiju, kao i dodeljivanje autonomije u okviru Kosova delovima u kojima bi Srbi želeli da ostanu, mada mislim da će se mnogi opredeliti da odu. Ako bi pak njihov ostanak, u kombinaciji sa elementima kao što su članstvo Srbije u Evropskoj uniji, NATO-u, što bi omogućilo poboljšanje njenih odnosa sa susedima, zatim dobijanje delova Kosova, pomoglo sveukupnom rešenju, zašto to ne bi bilo na pregovaračkom stolu. Kako SAD i Evropska unija, čije su današnje granice, uglavnom rezultat agresije i oružanih napada na pre svega manje narode, mogu sada arbitrirati na Balkanu na način o čemu se može a o čemu ne može pregovarati kao delu mirovnog rešenja. Današenje granice Kosova utvrdio je Tito. Ako sada tvrdimo da je Titovo nasleđe odbačeno, da nije sankcionisano bilo kakvim međunarodnim ugovorom, onda se to odnosi i na granice. Istovremeno, postavlja se pitanje zašto Albanci žele severni deo Mitrovice i severni deo Kosova koji je suštinski u Srbiji, osim ako nije reč o nameri da se trguje time za neku drugu teritoriju.
RSE: Možda za južni deo Srbije, odnosno Preševsku dolinu.
SLECINGER: Da, međutim to je veoma teško ostvarivo.
RSE: Neki smatraju, čak i u Srbiji, da bi za nju bilo najbolje kada bi se sama odrekla Crne Gore i Kosova, kako bi mogla da se okrene ključnim unutrašnjim pitanjima, kao što su razvoj demokratije, rešavanje kompleksnih regionalnih tema kao što su Sandžak, Vojvodina.
SLECINGER: Slažem se. Smatram da je za Srbiju najbolje da se liši Kosova. Naravno, meni je lako to da kažem sa strane Srbima koji tamo žive i emotivno su vezani. Međutim, oni moraju da uvide tu realnost. Dobar način da se to sagleda jeste da kako je Srbija kroz istoriju gubila Kosovo tako je dobijala Vojvodinu bez ikakvog upita, koja je nekada imala mnogo više nesrpskog življa nego sada. No, tokom poslednjih sto godina, naročito od 90-tih naovamo, Srbi su postali dominantna populacija u Vojvodini i tako će ostati. Možda to Srbima nije dovoljna kompenzacija za gubitak Kosova, ali će u okviru Evropske Unije jednog dana moći da direktno i indirektno očuvaju veze sa Peći, Prizrenom, Gračanicom i ostalim mestima gde se nalazi njihovi važni srednjovekovni manastiri. Dakle, Kosovo će na kraju otići, ali garancije da se neće ujediniti sa zapadnom Makedonijom i Albanijom, mora biti deo svakog rešenja.
RSE: Slučaj Ratka Mladića je vodenički kamen oko vrata Srbije. Odluka Evropske unije da zamrzne pregovore došla je u najgore vreme po zvanični Beograd u smislu njegove kredibilnosti u međunarodnoj zajednici u rešavanju kosovskog pitanja kao i referenduma u Crnoj Gori. Da li je Mladić zaista izvan dosega službi bezbednosti, ili Koštunica ne želi da ga izruči?
SLECINGER: Dozvolite mi da budem iskren. U igri je i jedno i drugo. Nema sumnje da srpske vlasti mogu da pronađu Mladića ako to zaista žele, iako nemaju potpunu kontrolu nad raznim bezbednosnim službama. Međutim, očigledno je da žele da izbegnu krvoproliće. Imajući u vidu ubistvo premijera Đinđića, Koštunica i Tadić ne žele da dožive istu sudbinu. Zvanični Beograd želi i garancije da će u slučaju Mladićevog izručenja, međunarodna zajednica to odmah nagraditi bez odugovlačenja, jer se dugo čekalo na njegovo hapšenje, kao i da ne bude dodatnog uslovljavanja da se izruči i Radovan Karadžić. Međutim, definitivno je došlo vreme da se reši Mladićev slučaj, nakon dugog odlaganja, jer, kako je i sam Koštunica rekao, besmisleno je da jedan čovek drži kao taoca celu naciju. Dodao bih nešto kao posmatrač sa strane, ali koji je izvesno vreme proveo na studijskom boravku u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ratka Mladića mnogi doživljavaju kao nacionalnog junaka. Za mene, on je grozan i čak, neki bi rekli, nekompetentan general. Način na koji su vojne snage na čijem je on bio čelu vodile rat u Bosni bio je totalna katastrofa. Opsada Sarajeva nije donela nikakvu vojničku dobit srpskoj strani, zatim, masakr u Srebrenici i ostale akcije, već su samo privukli pažnju stranih medija i međunarodne zajednice, koji su mogli da konstatuju da Srbi imaju izrazitu prevagu u oružju. Dakle, on nije uradio ništa veliko da bi ga smatrali nacionalnim herojom. On je to postao zahvaljujući međunarodnoj zajednici koja ga već godinama bezuspešno traži. Međutim, kao general svakako se ne može porediti sa slavnim srpskim oficirima iz Balkanskih i Prvog svetskog rata kao što su vojvode Mišić i Putnik. Dakle, treba demistifikovati njegovu ulogu kao spasioca srpstva i svrstati ga uz Miloševića, kao dve nekompetentne ličnosti, koje su uvukle Srbiju i Srbe u katastrofu, nekompetentnim politikama vođenim na nekompetentan način.
SLECINGER: Istraživanja javnog mnjenja sugerišu da pristalice nezavisnosti imaju neznatnu prednost. Crnogorska vlast može tvrditi i u tom slučaju da ima većinu i da teži proglašenju nezavisnosti. U svakom slučaju ta podeljenost u Crnoj Gori pokazuje neizvesnost koja vlada i nisam siguran da je u takvoj situaciji baš mudro i dalekovido voditi zemlju u nezavisnost, imajući u vidu i da je Brisel i dalje, u osnovi, skloniji očuvanju zajednice sa Srbijom, u najmanju ruku dok obe republike ne uđu u Evropsku Uniju.
RSE: Evropska unija je utvrdila 55 procenata glasova kao uslov za nezavisnost i sve ispod toga neće uzimati u obzir, kažu u Briselu. S druge strane, crnogorske vlasti insistiraju da i u slučaju takozvane "sive zone", dakle manje od 55 a više od 50 odsto, opcija za nezavisnost i dalje ima većinu i legitimno pravo da nastavi tim putem.
SLECINGER: Nema "sive zone", kada je reč o poziciji međunarodne zajednice. Dakle, neophodno je 55 odsto glasova podrške za uspeh referenduma. Jasno je da pristalice nezavisnosti govore da je to "siva zona". U osnovi, prethodna iskustva podeljenih država pokazuju da je opasno kreirati politiku na osnovu referendumskih odluka, koje mogu biti presudne na jedan način, ali na drugi ne. Imam pre svega na umu slučaj Bosne. Čak iako za nezavisnost glasa, na primer, 55,6 odsto birača, zamislite da 80 odsto pristalica zajednice sa Srbijom živi na severu Crne Gore, što je verovatno tačan podatak. To je scenario za destabilizaciju. Ja razumem zašto se gospodin Đukanović zalaže za nezavisnost, ali to će svakako voditi regionalnoj nestabilnosti. Imam pre svega u vidu, Kosovo i Sandžak. Ako ishod referenduma bude u takozvanoj sivoj zoni, crnogorsko rukovodstvo će svakako nastaviti put ka nezavisnosti, ali će u međuvremenu biti vođeni pregovori, čime će njeno proglašenje biti odloženo.
RSE: Međutim, i u slučaju sive zone, to znači da većina podržava nezavisnost. Drugo, imajući u vidu negativno iskustvo državne zajednice u protekle tri godine, koja je uglavnom bila paralisana, svaki pokušaj nastavka nekog saveza sa Srbijom, verovatno bi vodio novim blokadama.
SLECINGER Slažem se da će Srbija i Crna Gora morati da postignu sporazum, jer će živeti jedni pored drugih, bez obzira na političko rešenje. Crna Gora uostalom u mnogo čemu već funkcioniše kao nezavisna država.
RSE: Kako gledate na poziciju Srbije? Prošle sedmice u Beogradu je održan veliki skup podrške očuvanja državne zajednice, kome je prisustvovao i premijer Koštunica. Da li se to može smatrati izražavanjem njenih legitiminih interesa ili mešanjem u unutrašnje poslove Crne Gore?
SLECINGER: Mnogo politički aktivnih ljudi u Srbiji, ne nužno i oni obrazovani, smatraju da bi odlaskom Crne Gore, Srbija izgubila ne samo još jednu teritoriju, već i izlaz na more, što je još uvek važna geostrateška odrednica bez obzira na tehnološki napredak, čime se komunikacije mnogo lakše uspostavljaju i između udaljenih zona. Srbija bi u tom slučaju morala da se orijenitše isključivo na svoje reke, čime bi dodatno oslabio njen značaj u međunarodnim relacijama. Smatram da su tenzije i nesuglasice između ove dve republike u mnogo čemu uzrokovane međunarodnom izolacijom Srbije tokom Miloševićeve vladavine, kao i sada zbog slučaja Ratko Mladić. Ako se to prevaziđe, tačnije kada Srbija i Crna Gora budu odmakli na putu evropskih integracija, onda će mnoge od ovih razlika nestati, u najmanju ruku smanjiće se njihov sadašnji intenzitet.
RSE: Mnogi smatraju da bi nezavisnost Crne Gore olakšala nezavisnost Kosova.
SLECINGER: Definitivno. Ako Crna Gora sada postane nezavisna, to će dodatno podstaći zahteve većinskog stanovništva na Kosovu. Zato sada u međunarodnoj zajednici žele da na neki način odlože pitanje crnogorske nezavisnosti.
RSE: Međutim, stiče se utisak da je, pre svega SAD pa i Zapad u celini, spreman da prizna nezavisnost Kosova, u ovoj fazi verovatno uslovnu, a kasniju i punu, bez obzira na ishod crnogorskog referenduma.
SLECINGER: To je neizbežno. Kosovo je već dugo vremena izvan kontrole Srbije, može se reći čak i pre bombardovanja 1999. godine, imajući u vidu da Albanci čine oko 90 odsto stanovništva, zbog čega je Beogradu bilo veoma teško da upravlja tom regijom. Dakle, većinskom narodu treba omogućiti da izabere svoj put. S druge strane, svi involvirani u pregovarački proces, uključujuči i u SAD, razumeju da Srbija ima legitimne interese na Kosovu, veze, kao što su Izraelci i Palestinci vezani za Jerusalim. Zato treba tragati za sveobuhvatnim rešenjem. Najbojla opcija je postepena nezavisnost, što znači Kosovo van kontrole Srbije, s tim što bi se kasnije kao odvojeno pitanje rešavalo njegovo priznavanje kao nezavisne države u međunarodnim okvirima. Proces međunarodnog priznavanja bi očito potrajao jer bi Kosovo moralo da pokaže da liči na efikasnu modernu državu. Pri tom ne mislim samo na brigu o manjinskoj srpskoj zajednici, srpskim crkvama i ostalim nealbanskim manjinama, već ukupno upravljanje državom na efikasan način. Tu je i preciziranje odnosa Kosova prema Albancima u zapadnoj Makeodniji. Ne treba zaboraviti na krvave 90-te. Niko nije nastojao da spreči realizaciju projekta Velike Srbije da bi sada omogućio stvaranje Velike Albanije. Zato treba biti oprezan.
RSE: Iako se većina u Srbiji javno protivi nezavisnosti Kosova, prećutno sve više je onih koji uviđaju da je to neminovnost, nastojeći da bar obezbede neku vrstu eksteritorijalnosti srpskih manastira i posebnog statusa za sever Kosova, pre svega za Mitrovicu. U kojoj meri je to realistično?
SLECINGER: SAD i ostale članice Kontakt grupe su zauzele stav da nema promene granice Kosova. Smatram da je to i hipokrizija i smešno, jer kada je reč o regionu, nezavisnost Kosova automatski znači promenu granica. To bi bile značajnije izmene granica nego one izvršene u okviru samog Kosova. Kosovo ima određen identitet u okviru bivše Jugoslavije i Srbije kao rezultat Titovog Ustava iz 1974. godine. Međutim, međunarodna zajednica i sama Jugoslavija odbacili su Titovo nasleđe osim granica, što je besmisleno. Dakle, odbačene su odredbe tog Ustava o vodećoj ulozi Saveza komunista, udruženom radu, samoupravljanju. Zašto se sada samo pridržava njegovih rešenja o granicama, posebno zašto interne granice autonomnih pokrajina imaju veću važnost od granica republika. Naravno, razumljivo je da je do toga moralo doći. Međutim, kao deo rešenja koje bi moglo da pomogne Srbima da prihvate rešenje o Kosovu, trebalo bi ga ne podeliti već napraviti izvesne korekcije njegovih granica, što bi značilo uključivanje dela Kosovske Mitrovice u Srbiju, kao i dodeljivanje autonomije u okviru Kosova delovima u kojima bi Srbi želeli da ostanu, mada mislim da će se mnogi opredeliti da odu. Ako bi pak njihov ostanak, u kombinaciji sa elementima kao što su članstvo Srbije u Evropskoj uniji, NATO-u, što bi omogućilo poboljšanje njenih odnosa sa susedima, zatim dobijanje delova Kosova, pomoglo sveukupnom rešenju, zašto to ne bi bilo na pregovaračkom stolu. Kako SAD i Evropska unija, čije su današnje granice, uglavnom rezultat agresije i oružanih napada na pre svega manje narode, mogu sada arbitrirati na Balkanu na način o čemu se može a o čemu ne može pregovarati kao delu mirovnog rešenja. Današenje granice Kosova utvrdio je Tito. Ako sada tvrdimo da je Titovo nasleđe odbačeno, da nije sankcionisano bilo kakvim međunarodnim ugovorom, onda se to odnosi i na granice. Istovremeno, postavlja se pitanje zašto Albanci žele severni deo Mitrovice i severni deo Kosova koji je suštinski u Srbiji, osim ako nije reč o nameri da se trguje time za neku drugu teritoriju.
RSE: Možda za južni deo Srbije, odnosno Preševsku dolinu.
SLECINGER: Da, međutim to je veoma teško ostvarivo.
RSE: Neki smatraju, čak i u Srbiji, da bi za nju bilo najbolje kada bi se sama odrekla Crne Gore i Kosova, kako bi mogla da se okrene ključnim unutrašnjim pitanjima, kao što su razvoj demokratije, rešavanje kompleksnih regionalnih tema kao što su Sandžak, Vojvodina.
SLECINGER: Slažem se. Smatram da je za Srbiju najbolje da se liši Kosova. Naravno, meni je lako to da kažem sa strane Srbima koji tamo žive i emotivno su vezani. Međutim, oni moraju da uvide tu realnost. Dobar način da se to sagleda jeste da kako je Srbija kroz istoriju gubila Kosovo tako je dobijala Vojvodinu bez ikakvog upita, koja je nekada imala mnogo više nesrpskog življa nego sada. No, tokom poslednjih sto godina, naročito od 90-tih naovamo, Srbi su postali dominantna populacija u Vojvodini i tako će ostati. Možda to Srbima nije dovoljna kompenzacija za gubitak Kosova, ali će u okviru Evropske Unije jednog dana moći da direktno i indirektno očuvaju veze sa Peći, Prizrenom, Gračanicom i ostalim mestima gde se nalazi njihovi važni srednjovekovni manastiri. Dakle, Kosovo će na kraju otići, ali garancije da se neće ujediniti sa zapadnom Makedonijom i Albanijom, mora biti deo svakog rešenja.
RSE: Slučaj Ratka Mladića je vodenički kamen oko vrata Srbije. Odluka Evropske unije da zamrzne pregovore došla je u najgore vreme po zvanični Beograd u smislu njegove kredibilnosti u međunarodnoj zajednici u rešavanju kosovskog pitanja kao i referenduma u Crnoj Gori. Da li je Mladić zaista izvan dosega službi bezbednosti, ili Koštunica ne želi da ga izruči?
SLECINGER: Dozvolite mi da budem iskren. U igri je i jedno i drugo. Nema sumnje da srpske vlasti mogu da pronađu Mladića ako to zaista žele, iako nemaju potpunu kontrolu nad raznim bezbednosnim službama. Međutim, očigledno je da žele da izbegnu krvoproliće. Imajući u vidu ubistvo premijera Đinđića, Koštunica i Tadić ne žele da dožive istu sudbinu. Zvanični Beograd želi i garancije da će u slučaju Mladićevog izručenja, međunarodna zajednica to odmah nagraditi bez odugovlačenja, jer se dugo čekalo na njegovo hapšenje, kao i da ne bude dodatnog uslovljavanja da se izruči i Radovan Karadžić. Međutim, definitivno je došlo vreme da se reši Mladićev slučaj, nakon dugog odlaganja, jer, kako je i sam Koštunica rekao, besmisleno je da jedan čovek drži kao taoca celu naciju. Dodao bih nešto kao posmatrač sa strane, ali koji je izvesno vreme proveo na studijskom boravku u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ratka Mladića mnogi doživljavaju kao nacionalnog junaka. Za mene, on je grozan i čak, neki bi rekli, nekompetentan general. Način na koji su vojne snage na čijem je on bio čelu vodile rat u Bosni bio je totalna katastrofa. Opsada Sarajeva nije donela nikakvu vojničku dobit srpskoj strani, zatim, masakr u Srebrenici i ostale akcije, već su samo privukli pažnju stranih medija i međunarodne zajednice, koji su mogli da konstatuju da Srbi imaju izrazitu prevagu u oružju. Dakle, on nije uradio ništa veliko da bi ga smatrali nacionalnim herojom. On je to postao zahvaljujući međunarodnoj zajednici koja ga već godinama bezuspešno traži. Međutim, kao general svakako se ne može porediti sa slavnim srpskim oficirima iz Balkanskih i Prvog svetskog rata kao što su vojvode Mišić i Putnik. Dakle, treba demistifikovati njegovu ulogu kao spasioca srpstva i svrstati ga uz Miloševića, kao dve nekompetentne ličnosti, koje su uvukle Srbiju i Srbe u katastrofu, nekompetentnim politikama vođenim na nekompetentan način.
