Kako izaći iz izolacije i verovati u ostanak je najveći problem kosovskih Srba koji žive u mestima centralnog Kosova. Tako je i u Donjoj Gušterici, velikom i vrlo bogatom srpskom selu, koje se nalazi nedaleko od Lipljana, u centralnom Kosovu.
Selo ima oko 350 domaćinstava ili više od 1000 stanovnika. Ima osnovnu i srednju medicinsku i poljoprivrednu školu, dom zdravlja, dom kulture, a otvorena je i kancelarija opštine Lipljan. U ovom selu smeštaj su našli i mnogi Srbi koji su zbog situacije nastale posle rata 1999. godine napustili gradove centralnog i drugih delova Kosova. Stanovnici kažu da uslovi za život postoje ali u teškim okolnostima. Tako se ljudi snalaze, otvorene su brojne prodavnice, butici, saloni nameštaja, pa čak i sportska kladionica.
Slaviša Popović je pre rata radio u fabrici Koka Kole u Lipljanu i bavio se fudbalom, a danas ima butik, kako bi izdržavao suprugu i dvoje dece:
“Sada posle rata kakva je situacija nema fudbala, nema ništa, isterali su nas sa posla. Otvorio sam trgovinsku radnju radim u trgovini, zarade i nema, ali da ne sedimo kući.”
Popović opisuje da uslovi u samom selu i nisu loši, te dodaje da je najveći problem bezbednost van sela i perspektiva:
“Selo je selo, ima sve uslove za život, tu su te prodavnice, kafići, ali čim padne mrak nema dece, uhvati te jeza, nema ljudi da se kreću, nedostaje nam grad.”
Zasejane površine van i unutar sela govore da je poljoprivreda veoma važna životna oblast ovdašnjih stanovnika. Ali i bavljenje trgovinom je u porastu. Broj prodavnica je sve veći. U butiku Slaviše Popovića se može naći razna vrsta robe, od odeće i obuće do kozmetike, koju nabavlja od Albanaca. Tako trgovina ne poznaje prepreke jer je ona nemoguća bez kontakata:
“Od Albanca nabavljam robu, sa njima trgujem. To je kontakt posle rata, a i nisam jedini. Trgovina nema granice, ljudi jedino tako mogu da se zbliže, trgovina vezuje stvari.”
Popović kaže da se mnogi Srbi, koji su Donju Guštericu napustili posle rata, danas vraćaju zbog posla. Naime, Srbi koji rade u zdravstvu i školstvu na Kosovu primaju duplo veće plate od Vlade Srbije nego njihove kolege u Srbiji, što je dodatan motiv za povratak. To Popović opisuje kao privremeni rad u inostranstvu:
“Posle rata bilo je napuštanja, ali sada se vraćaju, dal’ zbog novca - ne znam, Najverovatnije zbog novca, dobre su plate u zdravstu, školama. Inače, ništa ih ne zadržava, dođu kao ono da rade u inostranstvu i tamo šalju pare.”
Poseban problem je perspektiva mladih i pronaći odgovor na pitanje šta posle srednje škole. Aleksandar Stojić, koji ima 19 godina i završava srednju školu, kaže da mladi teško žive:
“Nema gde da se izlazi, da se prošeta. Slabo ima i omladine. Ima jedan kafić ‘Šansa’, tu ponekad izlazimo, a vikendom u Gračanicu i Laplje selo”.
Stojić kaže da osim izlazaka, kulturnih dešavanja gotovo i da nema, te mladima nedostaju:
“Sportski teren za košarku, fudbal, bilo šta, biblioteka. Ima igraonica, ali je to zatvoreno jer je omladine slabo.”
Da li vidiš svoju budućnost na Kosovu?
“Pa ja, pravo da vam kažem, ne vidim nikakvu budućnost. Nema gde da izlazimo i zato ne vidim nikakvu budućnost.”
Tokom pregovora koji se vode u okviru procesa rešavanja statusa, pažnja svih kosovskih Srba, pa tako i stanovnika Donje Gušterice, usmerena je na pitanje kakva je njihova budućnost na Kosovu. Mnogi kažu da se ne nadaju boljim vremenima.
Upitan da li vidi budućnost na Kosovu Popović odgovara:
“Za sada kako stoje stvari - ne vidim. Kako stoje stvari, sad čekamo šta će da bude u ovim pregovorima. Ako nastavimo ovako, teško da ćemo ostati ovde.”
Selo ima oko 350 domaćinstava ili više od 1000 stanovnika. Ima osnovnu i srednju medicinsku i poljoprivrednu školu, dom zdravlja, dom kulture, a otvorena je i kancelarija opštine Lipljan. U ovom selu smeštaj su našli i mnogi Srbi koji su zbog situacije nastale posle rata 1999. godine napustili gradove centralnog i drugih delova Kosova. Stanovnici kažu da uslovi za život postoje ali u teškim okolnostima. Tako se ljudi snalaze, otvorene su brojne prodavnice, butici, saloni nameštaja, pa čak i sportska kladionica.
Slaviša Popović je pre rata radio u fabrici Koka Kole u Lipljanu i bavio se fudbalom, a danas ima butik, kako bi izdržavao suprugu i dvoje dece:
“Sada posle rata kakva je situacija nema fudbala, nema ništa, isterali su nas sa posla. Otvorio sam trgovinsku radnju radim u trgovini, zarade i nema, ali da ne sedimo kući.”
Popović opisuje da uslovi u samom selu i nisu loši, te dodaje da je najveći problem bezbednost van sela i perspektiva:
“Selo je selo, ima sve uslove za život, tu su te prodavnice, kafići, ali čim padne mrak nema dece, uhvati te jeza, nema ljudi da se kreću, nedostaje nam grad.”
Zasejane površine van i unutar sela govore da je poljoprivreda veoma važna životna oblast ovdašnjih stanovnika. Ali i bavljenje trgovinom je u porastu. Broj prodavnica je sve veći. U butiku Slaviše Popovića se može naći razna vrsta robe, od odeće i obuće do kozmetike, koju nabavlja od Albanaca. Tako trgovina ne poznaje prepreke jer je ona nemoguća bez kontakata:
“Od Albanca nabavljam robu, sa njima trgujem. To je kontakt posle rata, a i nisam jedini. Trgovina nema granice, ljudi jedino tako mogu da se zbliže, trgovina vezuje stvari.”
Popović kaže da se mnogi Srbi, koji su Donju Guštericu napustili posle rata, danas vraćaju zbog posla. Naime, Srbi koji rade u zdravstvu i školstvu na Kosovu primaju duplo veće plate od Vlade Srbije nego njihove kolege u Srbiji, što je dodatan motiv za povratak. To Popović opisuje kao privremeni rad u inostranstvu:
“Posle rata bilo je napuštanja, ali sada se vraćaju, dal’ zbog novca - ne znam, Najverovatnije zbog novca, dobre su plate u zdravstu, školama. Inače, ništa ih ne zadržava, dođu kao ono da rade u inostranstvu i tamo šalju pare.”
Poseban problem je perspektiva mladih i pronaći odgovor na pitanje šta posle srednje škole. Aleksandar Stojić, koji ima 19 godina i završava srednju školu, kaže da mladi teško žive:
“Nema gde da se izlazi, da se prošeta. Slabo ima i omladine. Ima jedan kafić ‘Šansa’, tu ponekad izlazimo, a vikendom u Gračanicu i Laplje selo”.
Stojić kaže da osim izlazaka, kulturnih dešavanja gotovo i da nema, te mladima nedostaju:
“Sportski teren za košarku, fudbal, bilo šta, biblioteka. Ima igraonica, ali je to zatvoreno jer je omladine slabo.”
Da li vidiš svoju budućnost na Kosovu?
“Pa ja, pravo da vam kažem, ne vidim nikakvu budućnost. Nema gde da izlazimo i zato ne vidim nikakvu budućnost.”
Tokom pregovora koji se vode u okviru procesa rešavanja statusa, pažnja svih kosovskih Srba, pa tako i stanovnika Donje Gušterice, usmerena je na pitanje kakva je njihova budućnost na Kosovu. Mnogi kažu da se ne nadaju boljim vremenima.
Upitan da li vidi budućnost na Kosovu Popović odgovara:
“Za sada kako stoje stvari - ne vidim. Kako stoje stvari, sad čekamo šta će da bude u ovim pregovorima. Ako nastavimo ovako, teško da ćemo ostati ovde.”
