RSE: Iako smo imali Društvo za borbu protiv raka još sredinom prošlog vijeka, do danas nema zvaničnih brojki o tome koliko je ta bolest raširena u Crnoj Gori. Možete li nam dati vašu procjenu?
CRNOGORAC: Smatra se da će svaki treći čovek u razvijenom svetu oboleti i umreti od maligne bolesti. Mi, na žalost, u Crnoj Gori nemamo pravih podataka, nemamo ni adekvatnu obradu istih, nemamo registar za rak.
RSE: Prema vašem ličnom iskustvu, koja je najčešća kancerogena vrsta oboljenja u Crnoj Gori?
CRNOGORAC: Najveći onkološki problem je rak pluća. Taj tumor je strašan u tom smislu što ga je nemoguće na vreme otkriti i adekvatno lečiti. Postoje po tri tumora koji su za muškarce i žene izuzetno veliki problem. Za muškarce je to tumor pluća, debelog creva, koji se može otkriti na vreme, kao i tumor prostate. Kod žena je to tumor dojke, pluća i debelog creva. Jedini pravi način borbe protiv raka je borba protiv pušenja jer preko 90 procenata malignih bolesti pluća su posledica pušenja i udisanja duvanskog dima. To je jedini pravi dokazani faktor koji utiče na javljanje malignih bolesti. Savremena onkologija ističe duvanski dim. Svi ostali faktori su veoma teško dokazivi. Imali smo jednu podružnicu i gostovali smo u Mojkovcu, tamo gde postoji famozno jalovište za koje se povezuju česta obolenja od malignih bolesti, ali to je zaista teško dokazati jer nedostaju pravi podaci, ne postoji registar za rak.
RSE: Ima li u Društvu za borbu protiv raka pušača?
CRNOGORAC: Radili smo jednu analizu, anketu u Kliničkom centru Crne Gore. U Kliničkom centru u Podgorici, 42 posto anketiranih muškaraca, od koji su većina bili doktori, puše, a 46 posto anketiranih žena puši. Anketirane žene su bile medicinske sestre i doktorice. Problem crnogorskog društva je pušenje. Naravno da ima i članova Društva borbe protiv raka koji puše. Pušenje je bolest zavisnih i nije lako nekome da ostavi cigarete. Naravno da je i za pušače Društvo otvoreno i oni su dobro došli. Želimo da im pomognemo da prestanu da puše.
RSE: Kakve uslove za liječenje imamo danas u Crnoj Gori, prije svega na nivou određivanja početnih stadija oboljenja?
CRNOGORAC: U Crnoj Gori je sistem zdravstva nešto što funkcioniše bolje nego ostale društvene delatnosti. Za ranu dijagnostiku malignih obolenja trebamo instrumente koji su vezani za novac. Crna Gora je do skoro imala jedan mamograf u Kliničkom centru u Podgorici, a sada ih ima nekoliko. Jedan postoji u Vojnoj bolnici u Meljinama. Aktivnošću žena četiri primorske opštine, u Domu zdravlja u Kotoru, takođe postoji jedan mamograf koji već godinu i po dana veoma uspešno radi. Takođe je skoro počeo da radi i manograf u Ulcinju. Koliko znam, otvoren je i jedan Centar za zdravlje u Beranama koji takođe ima mamograf.
RSE: Vaše Društvo za borbu protiv raka pokušava da obezbjedi i pomoć oboljelim i njihovoj porodici. Da li ljudi prihvataju tu pruženu ruku, pošto je bolest u Crnoj Gori na neki način nešto o čemu se ne govori, nešto zbog čega se čak i stidi?
CRNOGORAC: Mislim da svi moraju da govore istinu pacijentima. Kada sam počeo da se bavim medicinom, pre desetak godina, radio sam kao lekar opšte prakse. Tada se na našoj klinici pisala neka lažna otpusna lista koja je davana pacijentu, a pravu otpusnu listu je dobijala porodica. Na taj se način krila istina od pacijenta i bio je to pokušaj da se pacijent zaštiti. Čini mi se da je prva stvar u odnosu pacijent-terapeut postojanje obostranog poverenja i mora da postoji obaveza da se govori istina. Istina se mora govoriti iz razloga što je zaista za veliki broj tumora, kao što je rak dojke, istina veoma povoljna. Veliki broj pacijenata sa tom bolešću može biti uspešno lečen i dugo živeti. To je nešto što svim svojim pacijentima pokušavam da prenesem kao jednu od prvih informacija. Medicina stalno otkriva nove i uspešnije načine lečenja, tako da su to informacije koje pacijenti moraju da znaju. Istina mora da prodre do svih onih koji su pogođeni bolešću, a to znači i do porodice. Čitava porodica je bolesna ako je jedan njen član bolestan. Niko ne može da se izvuče jer im je veoma teško gledati bolesnog člana porodice, i pred operacijom, i posle operacije, u bilo kojoj fazi lečenja ili u žalosnoj fazi kada je kraj blizu. Mi nemamo neka mesta gde bi se omogućilo ljudima da dostojanstveno umru. Bila je ideja Društva za borbu protiv raka da se takva institucija ostvari u saradnji sa zdravstvenim sistemom Crne Gore, ali to je ipak vezano za jedan viši nivo, društveno organizovanje i raspolaganje novcem. Takva kuća je relativno skupa. Svaki dan u toj instituciji košta preko 100 eura.
RSE: April je proglašen u Crnoj Gori za mjesec zdravog života. Da li, prema vašem mišljenju, u Crnoj Gori postoji kultura zdravog života?
CRNOGORAC: Između nekih naših orjentalnih odrednica i evropske lokalizacije se stalno vrtimo. Ipak mislim da i ovde svest polako počinje da prodire. Zakon o ograničenoj upotrebi duvanskih proizvoda je odličan i kao takav je jedan od najadekvatnijih u Evropi, ali se ovde neadekvatno primenjuje. Zašto sama država ne poštuje svoje zakone, na to pitanje Društvo za borbu protiv raka ne može odgovoriti. To treba pitati ljude koji su nadležni za donošenje i sprovođenje zakona. Iskreno mislim da ako država donese zakon, pa ga ne poštuje, minira samu sebe. To je mnogo veći problem nego kada tog zakona uopšte nema. Da li se Crnogorci dovoljno kreću, da li se adekvatno hrane, to sve zavisi od stila života. Vidimo po ulicama crnogorskih gradova da ima ljudi koji trče, ima ljudi koji dosta vežbaju, ima ljudi koji su aktivni u teretanama. Nije da nema fizičke aktivnosti, niti se mladi ne bave sportom, ali to stalno isticanje sporta mora da bude jedan izuzetan faktor u očuvanja zdravlja čitavog naroda i nacije.
CRNOGORAC: Smatra se da će svaki treći čovek u razvijenom svetu oboleti i umreti od maligne bolesti. Mi, na žalost, u Crnoj Gori nemamo pravih podataka, nemamo ni adekvatnu obradu istih, nemamo registar za rak.
RSE: Prema vašem ličnom iskustvu, koja je najčešća kancerogena vrsta oboljenja u Crnoj Gori?
CRNOGORAC: Najveći onkološki problem je rak pluća. Taj tumor je strašan u tom smislu što ga je nemoguće na vreme otkriti i adekvatno lečiti. Postoje po tri tumora koji su za muškarce i žene izuzetno veliki problem. Za muškarce je to tumor pluća, debelog creva, koji se može otkriti na vreme, kao i tumor prostate. Kod žena je to tumor dojke, pluća i debelog creva. Jedini pravi način borbe protiv raka je borba protiv pušenja jer preko 90 procenata malignih bolesti pluća su posledica pušenja i udisanja duvanskog dima. To je jedini pravi dokazani faktor koji utiče na javljanje malignih bolesti. Savremena onkologija ističe duvanski dim. Svi ostali faktori su veoma teško dokazivi. Imali smo jednu podružnicu i gostovali smo u Mojkovcu, tamo gde postoji famozno jalovište za koje se povezuju česta obolenja od malignih bolesti, ali to je zaista teško dokazati jer nedostaju pravi podaci, ne postoji registar za rak.
RSE: Ima li u Društvu za borbu protiv raka pušača?
CRNOGORAC: Radili smo jednu analizu, anketu u Kliničkom centru Crne Gore. U Kliničkom centru u Podgorici, 42 posto anketiranih muškaraca, od koji su većina bili doktori, puše, a 46 posto anketiranih žena puši. Anketirane žene su bile medicinske sestre i doktorice. Problem crnogorskog društva je pušenje. Naravno da ima i članova Društva borbe protiv raka koji puše. Pušenje je bolest zavisnih i nije lako nekome da ostavi cigarete. Naravno da je i za pušače Društvo otvoreno i oni su dobro došli. Želimo da im pomognemo da prestanu da puše.
RSE: Kakve uslove za liječenje imamo danas u Crnoj Gori, prije svega na nivou određivanja početnih stadija oboljenja?
CRNOGORAC: U Crnoj Gori je sistem zdravstva nešto što funkcioniše bolje nego ostale društvene delatnosti. Za ranu dijagnostiku malignih obolenja trebamo instrumente koji su vezani za novac. Crna Gora je do skoro imala jedan mamograf u Kliničkom centru u Podgorici, a sada ih ima nekoliko. Jedan postoji u Vojnoj bolnici u Meljinama. Aktivnošću žena četiri primorske opštine, u Domu zdravlja u Kotoru, takođe postoji jedan mamograf koji već godinu i po dana veoma uspešno radi. Takođe je skoro počeo da radi i manograf u Ulcinju. Koliko znam, otvoren je i jedan Centar za zdravlje u Beranama koji takođe ima mamograf.
RSE: Vaše Društvo za borbu protiv raka pokušava da obezbjedi i pomoć oboljelim i njihovoj porodici. Da li ljudi prihvataju tu pruženu ruku, pošto je bolest u Crnoj Gori na neki način nešto o čemu se ne govori, nešto zbog čega se čak i stidi?
CRNOGORAC: Mislim da svi moraju da govore istinu pacijentima. Kada sam počeo da se bavim medicinom, pre desetak godina, radio sam kao lekar opšte prakse. Tada se na našoj klinici pisala neka lažna otpusna lista koja je davana pacijentu, a pravu otpusnu listu je dobijala porodica. Na taj se način krila istina od pacijenta i bio je to pokušaj da se pacijent zaštiti. Čini mi se da je prva stvar u odnosu pacijent-terapeut postojanje obostranog poverenja i mora da postoji obaveza da se govori istina. Istina se mora govoriti iz razloga što je zaista za veliki broj tumora, kao što je rak dojke, istina veoma povoljna. Veliki broj pacijenata sa tom bolešću može biti uspešno lečen i dugo živeti. To je nešto što svim svojim pacijentima pokušavam da prenesem kao jednu od prvih informacija. Medicina stalno otkriva nove i uspešnije načine lečenja, tako da su to informacije koje pacijenti moraju da znaju. Istina mora da prodre do svih onih koji su pogođeni bolešću, a to znači i do porodice. Čitava porodica je bolesna ako je jedan njen član bolestan. Niko ne može da se izvuče jer im je veoma teško gledati bolesnog člana porodice, i pred operacijom, i posle operacije, u bilo kojoj fazi lečenja ili u žalosnoj fazi kada je kraj blizu. Mi nemamo neka mesta gde bi se omogućilo ljudima da dostojanstveno umru. Bila je ideja Društva za borbu protiv raka da se takva institucija ostvari u saradnji sa zdravstvenim sistemom Crne Gore, ali to je ipak vezano za jedan viši nivo, društveno organizovanje i raspolaganje novcem. Takva kuća je relativno skupa. Svaki dan u toj instituciji košta preko 100 eura.
RSE: April je proglašen u Crnoj Gori za mjesec zdravog života. Da li, prema vašem mišljenju, u Crnoj Gori postoji kultura zdravog života?
CRNOGORAC: Između nekih naših orjentalnih odrednica i evropske lokalizacije se stalno vrtimo. Ipak mislim da i ovde svest polako počinje da prodire. Zakon o ograničenoj upotrebi duvanskih proizvoda je odličan i kao takav je jedan od najadekvatnijih u Evropi, ali se ovde neadekvatno primenjuje. Zašto sama država ne poštuje svoje zakone, na to pitanje Društvo za borbu protiv raka ne može odgovoriti. To treba pitati ljude koji su nadležni za donošenje i sprovođenje zakona. Iskreno mislim da ako država donese zakon, pa ga ne poštuje, minira samu sebe. To je mnogo veći problem nego kada tog zakona uopšte nema. Da li se Crnogorci dovoljno kreću, da li se adekvatno hrane, to sve zavisi od stila života. Vidimo po ulicama crnogorskih gradova da ima ljudi koji trče, ima ljudi koji dosta vežbaju, ima ljudi koji su aktivni u teretanama. Nije da nema fizičke aktivnosti, niti se mladi ne bave sportom, ali to stalno isticanje sporta mora da bude jedan izuzetan faktor u očuvanja zdravlja čitavog naroda i nacije.
