RSE: Bili ste na listi Demokratske stranke jer ste 2004. godine napustili Građanski savez Srbije, a bili ste predsednik. Bili ste i ministar za spoljne poslove. Vaše prvo zanimanje je asistent na Pravnom fakultetu. Sa 42 godine, koliko imate, to je briljantna karijera.
SVILANOVIĆ: Nisam napustio Građanski savez Srbije. Član sam Građanskog saveza Srbije, ali više nisam u rukovodstvu te stranke jer nisam aktivan. Svi mi iz Građanskog saveza smo tada bili na listi Demokratske stranke. Poslanik sam Građanskog saveza Srbije. Ponosan sam na ono što sam do sada postigao, ali mislim da ima mnogo uspešnih mladih ljudi kod nas, i uspešnijih od mene. Verujem da će ih biti još više.
RSE: Malo vas vidim u Skupštini, ali ste stalno negde na putu.
SVILANOVIĆ: Tačno je da u Skupštini nisam često. Demokratska stranka je odlučila da svi njeni poslanici ne učestvuju u radu skupštinskih zasedanja, ali da učestvuju u radu ostalih skupštinskih tela, zbog krađe mandata. Putujem zaista mnogo i putovao sam. Sada su te destinacije definisanije. Odlazim, pre svega, u zemlje oko nas. Često idem u Hrvatsku, u Bosnu i Hercegovinu, Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju, ređe u Albaniju. Odlazim u zemlje koje su deo sistema Pakta stabilnosti. Često idem i u Brisel jer je tamo glavna kancelarija Pakta stabilnosti. Često putujem i u zemlje koje predsedavaju Evropskom unijom. U Beču sam bio nekoliko puta i do kraja godine ću biti još nekoliko puta jer je Austrija predsedavajuća zemlja. U Nemačkoj sam bio nekoliko puta i ići ću opet jer će Nemci biti predsedavajući Evropskoj uniji u prvoj polovini 2007. godine. Zaista se trudim, i ja i mnogi drugi, da onoliko koliko možemo izvršimo pritisak na Nemačku da tokom svog predsedavanja, u prvoj polovini 2007. godine, učini što više za ceo Zapadni Balkan, da se suoči sa izazovom sopstvene geopolitičke i istorijske pozicije i da proba, onoliko koliko je to moguće, da ubrza neke procese. Meta mi je Nemačka od danas, pa do kraja prve polovine 2007. godine, do isteka njihovog predsedavanja. Imam velika očekivanja, ali, na žalost, odgovor iz Berlina do sada je prilično hladan.
RSE: Šta kažu?
SVILANOVIĆ: Ima nekoliko tema kojima se bavim malo više nego drugim. Srbija i Crna Gora nisu deo diskusije Evropske unije o proširenju i to nije dobro. Nismo deo te diskusije jer nismo u Evropskoj uniji, niti smo dovoljno blizu da bi smo učestvovali. To je diskusija koja se vodi unutar Evropske unije za koju mislim da je od ključne važnosti za nas. Zbog toga žalim što nismo deo te diskusije. Ta diskusija bi trebala ovih dana da bude organizovana pod nazivom - Gde su granice Evropske unije. Diskusija je mnogo dublja. Oni treba da odgovore na pitanje zašto smo imali negativan referendum o daljem proširenju Evropske unije, o Ustavu. Formalno, u Parizu i Holandiji Ustav nije prošao, pa ni dalje proširenje. Evropska unija mora da odgovori na nekoliko važnih pitanja. To su geopolitička pitanja, odnosi Evropske unije i Rusije, interes Evropske unije na Kavkazu i u srednjoj Aziji, odnos Evropske unije i Turske i odnos Evropske unije prema Zapadnom Balkanu. Odgovorom na ova četiri pitanja Evropska unija definiše svoje granice i definiše zemlje članice Evropske unije. Sve druge zemlje će biti susedi Evropske unije i neće biti njen član. Tako jasan odgovor po tim pitanjima nemamo u ovom trenutku. To je ta diskusija koja se vodi, a vodi se na različitim nivoima. Tu nisu uvek samo ministri.
RSE: To znači da mi možemo da ostanemo iza granica Evropske unije?
SVILANOVIĆ: Veliki sam optimista da se to neće dogoditi i da je Zapadni Balkan deo Evropske unije i da se danas, kada se Evropska unija bavi Kosovom i Crnom Gorom, ona bavi svojom političkom istorijom. Za 15 godina to će biti deo njene političke istorije, a ne samo naše. Sada se vodi diskusija o tome šta će biti sutra Evropska unija, ali se ta diskusija vodi pored nas. Nekoliko ličnosti iz našeg političkog života učestvuje u toj diskusiji. Druga tema smo mi sami, ono što se događa danas u Srbiji, njen odnos sa Crnom Gorom, problem Kosova. Na to se naslanja i tema šta se događa u našem okruženju koji još uvek nije u Evropskoj uniji. Zanimaju ih izbori u Albaniji, šta se u njoj dešava, da li nastavlja demokratski da se razvija, ili ne. Druga tema je Bosna i Hercegovina, njen novi Ustav, šta on znači za Republiku Srpsku i za Dejton. Hrvatska je napravila već jedan veliki korak prema Evropskoj uniji, ispunivši svoje obaveze prema Hagu. Razlog zašto mnogo putujem je Evropska unija, a drugi, mnogo važniji, je nastojanje da ako mogu poguram da svi mi zajedno, ceo Zapadni Balkan, konačno i neizostavno u narednih nekoliko godina postane deo Evropske unije.
RSE: Koliko god ste omiljeni među ljudima koji imaju građansku i demokratsku evropsku orjentaciju, toliko ste i omraženi među onima koji su "patriote" i koji ne vole kada realno govorite o mogućnostima koje su pred nama, o onome šta može da se desi Kosovu koje može da ode od nas, ili da ostane, ako budemo uspeli da napravimo neke kompromise. Gledala sam jednu televizijsku emisiju u kojoj je Marko Jakšić, jedan od glavnih Srba na Kosovu, rekao za vas: "Svilanović sada vodi medijsku kampanju za nezavisno Kosovo." Da li ste propagator nezavisnog Kosova?
SVILANOVIĆ: Rekao sam vam pre dve godine da će Kosovo biti nezavisno, pa je to bilo jako neobično. Cenim Marka Jakšića, jer je on član pregovaračkog tima vlade Srbije i ima veliku odgovornost. Živi na Kosovu. Ima vrlo visok politički profil u Mitrovici. Sve to mu ipak ne daje za pravo da me kvalifikuje na bilo koji način, pa ni na taj. Samo pokušavam da ne slažem nikoga kada govorim o stvarima koje su veoma osetljive. Veoma dobro znam koliko je osetljivo govoriti o Kosovu. Bio sam u prilici da i on i drugi zbog te direktnosti i otvorenosti iskoriste priliku i svašta kažu o meni, ali, na moju i njihovu žalost, se pokazalo da sam bio u pravu. Sve što sam izgovorio u vezi sa Kosovom dogodilo se onako kako sam rekao i više nisam u situaciji da moram mnogo da objašnjavam. Neki novinari, isti oni koji su pre godinu dana, kada je izveštaj međunarodne Komisije za Balkan, čiji sam bio član, publikovan u našoj javnosti, su dali veliki odziv. Svašta je bilo u reakcijama, autorskim tekstovima i komentarima. Isti ti novinari su posle deset meseci došli da me zamole za izvinjenje, pozivajući se na nekoliko stvari. Tada sam rekao ime budućeg predsednika pregovaračkog tima za Kosovo. Rekao sam da će pregovori početi uz podršku Kontakt grupe pre kraja 2005. godine. Ipak su se ljudi, koliko god bili emotivni, potrudili da budu profesionalci i došli su da mi kažu da im je žao što su emotivno reagovali. Počeli su vrlo ozbiljno da razgovaraju. Govorim o NIN-u i Politici. Tražili su od mene i mišljenje i komentar i počeli su da uvažavaju ono što im kažem, jer su se uverili da se ne radi o nekoj kampanji.
RSE: Niste vi jedini na tapetu "patriota". Digla se hajka na Vuka Draškovića koji govori na vrlo sličan način kao i vi. Realno gleda našu situaciju, ne baca maglu u oči ljudima i sada SNP i SPS traže njegovu smenu.
SVILANOVIĆ: Mislim da je pozicija Vuka Draškovića delikatnija od moje jer je on ministar spoljnih poslova i nosi se sa jednom posebnom vrstom odgovornosti zbog vrlo složenog mehanizma po kojem funkcioniše državna zajednica. Nalazi se u Vladi, koja je suočena sa ogromnim problemima. Ne zavidim mu, kao ni drugima koji se nalaze u Vladi Srbije. Ima ljudi koji su moji politički i lični prijatelji, a kojima nije jasno kada sam malo blagonaklon prema ovoj vladi. Imaju u vidu da su te "patriote" oni koji su istovremeno ključni ljudi u toj vladi. Iskreno mislim da bilo ko, ko se danas nalazi u Vladi Srbije, nalazi se na jednom od najnezahvalnijih mesta u Evropi u jednoj od najnezahvalnijih vlada u Evropi. Srbiju u ovoj godini očekuje nastavak, a možda i dovršetak, razgovora o statusu Kosova. Očekuje je referendum o Crnoj Gori. To je jedna situacija u kojoj će neko drugi odlučiti o državnom statusu same Srbije. Tužba za genocid je dosta težak izazov, i diplomatski i politički i društveni. Četvrto je nastavak pritiska da Srbija izađe na kraj sa sopstvenim obavezama prema žrtvama, prema nekim moralnim vrednostima koje su pogažene u sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. To znači da treba da uradi sve što može da uhapsi one koji su optuženi za teške ratne zločine. Radi se o još nekoliko osoba koje su preostale, a ne samo o Mladiću. Jedan deo posla je uradila vlada čiji sam član bio, a drugi deo posla ova vlada, ali posao još uvek nije dovršen. Pomenuo sam četiri teme. U njima nisam pomenuo Evropsku uniju, ni ekonomiju. Ni jedna vlada u Evropi se ne suočava sa takvim problemima. Mogao bih da uđem u veliku priču o tome da li su predsednik Vlade Koštunica, njegovi saradnici i njegova stranka odgovorni i da li su doveli do ovoga. Ne želim da uđem u tu utakmicu jer tu može svašta da se kaže. Radio sam mnogo sa Koštunicom kada je bio predsednik države i mislim da znam njegove i dobre i loše strane. Neke cenim, a neke ne, ali to sve je deo političkog života. Meni je važno da mislim da bi svi mi morali da pokažemo malo više razumevanja prema toj vladi i da izvršimo malo veći pritisak na nju, da ipak obavi težak posao koji je pred njom. Maštam o danu u kojem više neće nacionalne teme okupirati medije i naslovne stranice svih novina. Maštam o tom danu kada će neki drugi ljudi, koji mnogo znaju i koji su odlučni, koji se bave ekonomijom, konačno doći na naslovne stranice novina. Danas ne mogu da dođu na naslovne stranice zbog nacionalnih tema. Imate jedan divan tim koje je Đinđić okupio oko sebe, koji su najbolje što Srbija ima, bez obzira na stranačke boje. Srbija će postati članica Evropske unije. Ove teme o kojima sada razgovaramo će ostati iza nas u periodu od godinu dana, a ono što nas čeka su teški pregovori sa Unijom koji će trajati više nego godinu dana.
RSE: Zašto tako sigurno kažete da će Srbija postati članica Evropske unije?
SVILANOVIĆ: Zbog toga što u ovom trenutku ne mogu da zamislim drugu političku budućnost za Srbiju nego da uđe u Evropsku uniju. Ako neki misle da sam suviše direktan kada govorim o Kosovu, ili nekim drugim političkim temama, verujte da to isto misle mnogi drugi unutar Evropske unije, kada im govorim o Evropskoj uniji. Kažem im da je ideja velike političke ujedinjene Evrope starija od prevrtljive volje evropskih birača, a to im se ne dopada. Kada kažu da nisu u stanju da ovoga trenutka kažu DA našem članstvu u Evropskoj uniji, da nisu u stanju da kažu DA na ukidanje viznog režima, kažem im da se pozivaju na volju svojih birača. Kod nas se kaže da je politička hrabrost nešto što od njih očekujem. Kada su oni od Đinđića očekivali da uhapsi Miloševića, on je mogao da kaže da nema većinsku podršku srbijanskih birača da uhapsi i izruči Miloševića. Danas, kada razgovaraju sa Koštunicom kažu mu da mora da shvati da Kosovo neće biti deo Srbije, a on im kaže da nema podršku građana Srbije da to shvate. E pa na način na koji vi očekujete od Đinđića, Koštunice ili bilo kog političara na srpskoj političkoj sceni da bude odlučan i da nekada kaže ili učini stvari koje ne prijaju većinskom sluhu birača u Srbiji, na isti takav način isti ti ljudi očekuju od njih da sopstvenim biračima objasne zašto je ta ideja velike političke i ujedinjene Evrope veća i starija od njihovih današnjih strahova da će poljski vodoinstalateri da im ugroze radna mesta. To sve im kažem, to sve je paralela.
RSE: Tamo ima sedih glava koje vas slušaju. Šta kažu na taj vaš nastup?
SVILANOVIĆ: Jednako su nesrećni kao i neki drugi u Beogradu. Nastaviću da vršim pritisak tamo gde mogu da ga vršim. Zbog toga sam pomenuo nemačko predsedavanje. Koliko da je god hladan tuš da će tokom svoga predsedavanja da se bave Bliskim Istokom jer to je važno, posao na Balkanu nije dovršen. Neke velike stvari su se dogodile tokom prethodnih godina i to bi bilo dobro da ljudi vide. To nešto se zove proces saradnje zemalja Jugoistočne Evrope koji postaje sve ozbiljnija organizacija. To je organizacija koja okuplja zemlje iz regiona: Rumuniju, Bugarsku, Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju, Tursku, Grčku. To je zaista region. U Atini je sastanak na kojem se razgovara o Kosovu. Ljudi hoće da kažu, i to je ono što je jako bitno, da region sve češće govori kao region. To nije dovršen proces. Još uvek nije do kraja jasno šta je tačno Zapadni Balkan. Rumunija i Bugarska bi trebale da uđu u Evropsku uniju 1. januara 2007. godine. Sve te zemlje su u procesu pridruživanja. Ali koliko god da su u tom procesu, one sve više sarađuju. Potpisan je Sporazum o energetskoj zajednici. Potpisan je 31 ugovor o slobodnoj trgovini. Pakt stabilnosti pokušava da postigne da se potpiše jedan sporazum koji će da zameni ovih 31 i da se formira zona slobodne trgovine po ugledu na ono što je bila CEFTA, a sve njene članice su ušli u Evropsku uniju. CEFTA-u danas čine Rumunija, Bugarska i Hrvatska. To je ogroman posao. Zbog toga sam optimista jer mislim da sve te zemlje zajedno mogu posao koji su započele da rade. Iz te perspektive teme kao što je odnos Srbije i Crne Gore ili pozicija Kosova su samo deo jedne velike slagalice koja se zove Zapadni Balkan. Ako u toj slagalici sklonite jedno parče koje se zove evropska perspektiva, za građane Zapadnog Balkana ta slagalica će se raspasti kao kula od karata. To je moja poruka evropskim političarima. Reaguju tako što čuju cela objašnjenja i pokušaju da razumenju o čemu se tu radi. Ideja o tome da ćemo ući u Evropsku uniju ne može da bude sklonjena jer ako bude sklonjena na Balkanu ćemo imati jedan potpuno retrogradni proces, a o tome ne želim da razmišljam jer to je vrlo skupo i u ljudskim životima i u parama koje na kraju opet neko plati. Koliko god da ima koraka unapred i nekoliko unazad, ni jednog trenutka ne sumnjam da će Evropska unija opstati kao politička zajednica, a ne samo kao ekonomska i da će se širiti u skladu sa odgovorima na pitanje šta su granice Evrope, koji bi trebao da stigne u narednih nekoliko godina.
RSE: Imam utisak da je prekompozicija Kosova već gotova stvar. Stigao je glas iz Albanije da je normalno da se izbrišu granice između Kosova i Albanije, da to bude jedna država. To bi bio presedan jer ne postoje nigde u svetu da jedna nacija ima dve države. Demaći je nedavno izjavio da će nezavisno Kosovo ući u savez sa Crnom Gorom.
SVILANOVIĆ: Ta Demaćijeva izjava nije zrela. On nije političar velikog ranga ni u Prištini, a kamo li u Evropi. To je besmislica. Savez Crne Gore i Kosova nema nikakvog smisla, niti bilo kakve perspektive. Čest argument koji se čuje sa srpske strane je upravo taj, da jedan narod ima dve države, ako bi Kosovo bilo nezavisno. Mislim da taj argument ne bi trebalo često potezati jer on često ide na vodenicu onih koji govore o ujedinjenju Kosova i Albanije. Isti taj argument će iskoristiti neko sutra sa albanske strane u prilog ujedinjenju. Ono što je u ovom trenutku politika onih koji ipak učestvuju u ovom procesu sa veoma mnogo moći odlučivanja, a to su članovi Kontakt grupe, je tri NE. To znači da nema podele Kosova, da nema povratka na staro, da nema ujedinjenja Kosova sa nekom drugom zemljom. Naše zajedničko iskustvo govori o tome da se i veliki oko nekih stvari predomisle pod pritiskom događaja, pod pritiskom incidenata ili na neki drugi način, ali u ovom trenutku to jeste politika. Ta politika konkretno daje odgovor na vaše pitanje, a to je da nema ujedinjenja Kosova i Albanije. Da li će ga biti za 20 ili 50 godina, to ne znam. Mislim da bi građani Srbije i Srbi i Albanci na Kosovu trebali da se suoče sa sledećim redosledom događaja. Prvi je odluka o statusu. Odmah iza toga dolaze teže teme. Albanski političari sa Kosova, u ovom trenutku, imaju jednu privilegisanu poziciju. Oni komuniciraju sa svojim biračkim telom, sa Albancima na Kosovu, obećavajući im nezavisnost. To je cela njihova izborna strategija. Meni to malo liči na ono kroz šta smo mi prošli u Srbiji u vezi sa očekivanjem da će posle Miloševića sve odjednom da bude bolje. Videli smo koliko je taj proces težak. Miloševića i njegove politike nema već šest godina, a još uvek se teško živi u Srbiji i još će se teško živeti u Srbiji. Vize još nisu ukinute i biće potrebno još nekoliko godina da budu. Probajte da se stavite u poziciju političara sa Kosova, Albanaca, koji sada svaki ozbiljan društveni problem na Kosovu pokrivaju tom pričom o nezavisnosti. Često s njima razgovaram na sastancima, čak i sa onima koji govore samo da Kosovo bude nezavisno pa će onda sve lako da ide. Onda im kažem da znamo koliko mnogo problema ima Kosovsko društvo i da nezavisnost nije ključni problem, kao ni status. To je društvo u kojem još uvek postoji vrlo veliko strano vojno, policijsko, ekonomsko i političko prisustvo. Ima vrlo slabe institucije. Čak je i stranačka scena gotovo neformirana. To je istovremeno i najmlađe društvo u Evropi po godinama starosti stanovništva. To je društvo sa najmanje zaposlenih. Tu su ogromni socijalni problemi. Infrastruktura i elektrifikacija su na vrlo niskom nivou kada je u pitanju funkcionisanje javnih sistema. To društvo ima tako dramatične probleme koji su kao zavesom prekriveni tom pričom o nezavisnosti i statusu. U jednom trenutku kada ta zavesa padne ti ljudi tamo će imati ogroman broj mladića i devojaka koji imaju po 25 godina i koji će tražiti da rade. Više neće biti tema status. Pitaće ih šta im nude, koji su im projekti, kako ćemo putovati, ako ne preko Beograda. Neće moći svi da lete. Otvoriće se mnoge ozbiljne teme u tom društvu. Pokušavam da vidim i ono što će se događati i u Srbiji i na Kosovu u periodu od narednih pet do 15 godina. Tu laki odgovori na teške teme ništa ne pomažu. Pozivanje na kosovsku bitku ne pomaže, baš kao što ne pomaže ni priča da će status sve da reši. Suštinska pitanja tek dolaze na dnevni red, a ona su vrlo teška. Ni Srbija zbog svoje priča o Kosovu, Crnoj Gori i Hagu nije u stanju da se bavi ključnim pitanjima, ili ne na način na koji bi mogla. Mislim da je Srbija napravila veliki korak, i ekonomski i institucionalni, ali je taj korak mnogo manji od naših očekivanja. Kosovo nije napravilo ni minimalni korak, a očekivanja su ista kao i u Beogradu. Nemojte da mislite da tamo imaju neka druga očekivanja. I oni maštaju o plati od 1000 eura. I oni maštaju o ukidanju viza. I oni maštaju da rade, a nemaju ni blizu standard koji danas imamo u Beogradu, nemaju ni blizu nove elemente identiteta koje srpsko društvo već ima. Zbog svih tih teškim problemima i teške situacije, ljudi u Srbiji ne vide koliko se srpsko društvo menja na jedan divan način. Na listi deset najposećenijih događaja u 2005. godini u Evropi se nalazi Guča. To je takav prostor za novi srpski identitet koji ne sme da bude neiskorišćen. Muzički događaj Exit je ono što jeste Srbija. To je ta nova Srbija i to novo društvo koje se menja i koje stvara jedan novi identitet. To treba iskoristiti jer to je najbolje u ovom trenutku što Srbija ima, uz sport koji je standardno dobar. To sve su dobre stvari koje se događaju. Ali te stvari, koliko god bile divne i dobre, su delom ne iskorišćene. One ne mogu da iscrpe svu energiju i zadovolje sve potrebe ovog društva. Ovo je zemlja od osam miliona ljudi koje je veća nego svi njeni susedi, osim Ruminije. Srbija ima veliki ljudski potencijal, ali se suočava sa činjenicom da ljudi i dalje odlaze, da najbolji i dalje napuštaju zemlju. Ima solidne infrastrukturne kapacitete. Već se dota oporavila. Veliki deo privrede je oporavljen, putna mreža se oporavlja, ali je i dalje nivo investicija u zemlji jako nizak, a ono što očekujemo dolazi samo kroz privatizaciju, a ona je resurs koji može da se iscrpi. A šta onda? Da li smo našli način da privučeno nove investicije? Bojim se da nismo. Mi sada srljamo u ozbiljne probleme uz visok nivo zaduženosti i relativno spori rast.
SVILANOVIĆ: Nisam napustio Građanski savez Srbije. Član sam Građanskog saveza Srbije, ali više nisam u rukovodstvu te stranke jer nisam aktivan. Svi mi iz Građanskog saveza smo tada bili na listi Demokratske stranke. Poslanik sam Građanskog saveza Srbije. Ponosan sam na ono što sam do sada postigao, ali mislim da ima mnogo uspešnih mladih ljudi kod nas, i uspešnijih od mene. Verujem da će ih biti još više.
RSE: Malo vas vidim u Skupštini, ali ste stalno negde na putu.
SVILANOVIĆ: Tačno je da u Skupštini nisam često. Demokratska stranka je odlučila da svi njeni poslanici ne učestvuju u radu skupštinskih zasedanja, ali da učestvuju u radu ostalih skupštinskih tela, zbog krađe mandata. Putujem zaista mnogo i putovao sam. Sada su te destinacije definisanije. Odlazim, pre svega, u zemlje oko nas. Često idem u Hrvatsku, u Bosnu i Hercegovinu, Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju, ređe u Albaniju. Odlazim u zemlje koje su deo sistema Pakta stabilnosti. Često idem i u Brisel jer je tamo glavna kancelarija Pakta stabilnosti. Često putujem i u zemlje koje predsedavaju Evropskom unijom. U Beču sam bio nekoliko puta i do kraja godine ću biti još nekoliko puta jer je Austrija predsedavajuća zemlja. U Nemačkoj sam bio nekoliko puta i ići ću opet jer će Nemci biti predsedavajući Evropskoj uniji u prvoj polovini 2007. godine. Zaista se trudim, i ja i mnogi drugi, da onoliko koliko možemo izvršimo pritisak na Nemačku da tokom svog predsedavanja, u prvoj polovini 2007. godine, učini što više za ceo Zapadni Balkan, da se suoči sa izazovom sopstvene geopolitičke i istorijske pozicije i da proba, onoliko koliko je to moguće, da ubrza neke procese. Meta mi je Nemačka od danas, pa do kraja prve polovine 2007. godine, do isteka njihovog predsedavanja. Imam velika očekivanja, ali, na žalost, odgovor iz Berlina do sada je prilično hladan.
RSE: Šta kažu?
SVILANOVIĆ: Ima nekoliko tema kojima se bavim malo više nego drugim. Srbija i Crna Gora nisu deo diskusije Evropske unije o proširenju i to nije dobro. Nismo deo te diskusije jer nismo u Evropskoj uniji, niti smo dovoljno blizu da bi smo učestvovali. To je diskusija koja se vodi unutar Evropske unije za koju mislim da je od ključne važnosti za nas. Zbog toga žalim što nismo deo te diskusije. Ta diskusija bi trebala ovih dana da bude organizovana pod nazivom - Gde su granice Evropske unije. Diskusija je mnogo dublja. Oni treba da odgovore na pitanje zašto smo imali negativan referendum o daljem proširenju Evropske unije, o Ustavu. Formalno, u Parizu i Holandiji Ustav nije prošao, pa ni dalje proširenje. Evropska unija mora da odgovori na nekoliko važnih pitanja. To su geopolitička pitanja, odnosi Evropske unije i Rusije, interes Evropske unije na Kavkazu i u srednjoj Aziji, odnos Evropske unije i Turske i odnos Evropske unije prema Zapadnom Balkanu. Odgovorom na ova četiri pitanja Evropska unija definiše svoje granice i definiše zemlje članice Evropske unije. Sve druge zemlje će biti susedi Evropske unije i neće biti njen član. Tako jasan odgovor po tim pitanjima nemamo u ovom trenutku. To je ta diskusija koja se vodi, a vodi se na različitim nivoima. Tu nisu uvek samo ministri.
RSE: To znači da mi možemo da ostanemo iza granica Evropske unije?
SVILANOVIĆ: Veliki sam optimista da se to neće dogoditi i da je Zapadni Balkan deo Evropske unije i da se danas, kada se Evropska unija bavi Kosovom i Crnom Gorom, ona bavi svojom političkom istorijom. Za 15 godina to će biti deo njene političke istorije, a ne samo naše. Sada se vodi diskusija o tome šta će biti sutra Evropska unija, ali se ta diskusija vodi pored nas. Nekoliko ličnosti iz našeg političkog života učestvuje u toj diskusiji. Druga tema smo mi sami, ono što se događa danas u Srbiji, njen odnos sa Crnom Gorom, problem Kosova. Na to se naslanja i tema šta se događa u našem okruženju koji još uvek nije u Evropskoj uniji. Zanimaju ih izbori u Albaniji, šta se u njoj dešava, da li nastavlja demokratski da se razvija, ili ne. Druga tema je Bosna i Hercegovina, njen novi Ustav, šta on znači za Republiku Srpsku i za Dejton. Hrvatska je napravila već jedan veliki korak prema Evropskoj uniji, ispunivši svoje obaveze prema Hagu. Razlog zašto mnogo putujem je Evropska unija, a drugi, mnogo važniji, je nastojanje da ako mogu poguram da svi mi zajedno, ceo Zapadni Balkan, konačno i neizostavno u narednih nekoliko godina postane deo Evropske unije.
RSE: Koliko god ste omiljeni među ljudima koji imaju građansku i demokratsku evropsku orjentaciju, toliko ste i omraženi među onima koji su "patriote" i koji ne vole kada realno govorite o mogućnostima koje su pred nama, o onome šta može da se desi Kosovu koje može da ode od nas, ili da ostane, ako budemo uspeli da napravimo neke kompromise. Gledala sam jednu televizijsku emisiju u kojoj je Marko Jakšić, jedan od glavnih Srba na Kosovu, rekao za vas: "Svilanović sada vodi medijsku kampanju za nezavisno Kosovo." Da li ste propagator nezavisnog Kosova?
SVILANOVIĆ: Rekao sam vam pre dve godine da će Kosovo biti nezavisno, pa je to bilo jako neobično. Cenim Marka Jakšića, jer je on član pregovaračkog tima vlade Srbije i ima veliku odgovornost. Živi na Kosovu. Ima vrlo visok politički profil u Mitrovici. Sve to mu ipak ne daje za pravo da me kvalifikuje na bilo koji način, pa ni na taj. Samo pokušavam da ne slažem nikoga kada govorim o stvarima koje su veoma osetljive. Veoma dobro znam koliko je osetljivo govoriti o Kosovu. Bio sam u prilici da i on i drugi zbog te direktnosti i otvorenosti iskoriste priliku i svašta kažu o meni, ali, na moju i njihovu žalost, se pokazalo da sam bio u pravu. Sve što sam izgovorio u vezi sa Kosovom dogodilo se onako kako sam rekao i više nisam u situaciji da moram mnogo da objašnjavam. Neki novinari, isti oni koji su pre godinu dana, kada je izveštaj međunarodne Komisije za Balkan, čiji sam bio član, publikovan u našoj javnosti, su dali veliki odziv. Svašta je bilo u reakcijama, autorskim tekstovima i komentarima. Isti ti novinari su posle deset meseci došli da me zamole za izvinjenje, pozivajući se na nekoliko stvari. Tada sam rekao ime budućeg predsednika pregovaračkog tima za Kosovo. Rekao sam da će pregovori početi uz podršku Kontakt grupe pre kraja 2005. godine. Ipak su se ljudi, koliko god bili emotivni, potrudili da budu profesionalci i došli su da mi kažu da im je žao što su emotivno reagovali. Počeli su vrlo ozbiljno da razgovaraju. Govorim o NIN-u i Politici. Tražili su od mene i mišljenje i komentar i počeli su da uvažavaju ono što im kažem, jer su se uverili da se ne radi o nekoj kampanji.
RSE: Niste vi jedini na tapetu "patriota". Digla se hajka na Vuka Draškovića koji govori na vrlo sličan način kao i vi. Realno gleda našu situaciju, ne baca maglu u oči ljudima i sada SNP i SPS traže njegovu smenu.
SVILANOVIĆ: Mislim da je pozicija Vuka Draškovića delikatnija od moje jer je on ministar spoljnih poslova i nosi se sa jednom posebnom vrstom odgovornosti zbog vrlo složenog mehanizma po kojem funkcioniše državna zajednica. Nalazi se u Vladi, koja je suočena sa ogromnim problemima. Ne zavidim mu, kao ni drugima koji se nalaze u Vladi Srbije. Ima ljudi koji su moji politički i lični prijatelji, a kojima nije jasno kada sam malo blagonaklon prema ovoj vladi. Imaju u vidu da su te "patriote" oni koji su istovremeno ključni ljudi u toj vladi. Iskreno mislim da bilo ko, ko se danas nalazi u Vladi Srbije, nalazi se na jednom od najnezahvalnijih mesta u Evropi u jednoj od najnezahvalnijih vlada u Evropi. Srbiju u ovoj godini očekuje nastavak, a možda i dovršetak, razgovora o statusu Kosova. Očekuje je referendum o Crnoj Gori. To je jedna situacija u kojoj će neko drugi odlučiti o državnom statusu same Srbije. Tužba za genocid je dosta težak izazov, i diplomatski i politički i društveni. Četvrto je nastavak pritiska da Srbija izađe na kraj sa sopstvenim obavezama prema žrtvama, prema nekim moralnim vrednostima koje su pogažene u sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. To znači da treba da uradi sve što može da uhapsi one koji su optuženi za teške ratne zločine. Radi se o još nekoliko osoba koje su preostale, a ne samo o Mladiću. Jedan deo posla je uradila vlada čiji sam član bio, a drugi deo posla ova vlada, ali posao još uvek nije dovršen. Pomenuo sam četiri teme. U njima nisam pomenuo Evropsku uniju, ni ekonomiju. Ni jedna vlada u Evropi se ne suočava sa takvim problemima. Mogao bih da uđem u veliku priču o tome da li su predsednik Vlade Koštunica, njegovi saradnici i njegova stranka odgovorni i da li su doveli do ovoga. Ne želim da uđem u tu utakmicu jer tu može svašta da se kaže. Radio sam mnogo sa Koštunicom kada je bio predsednik države i mislim da znam njegove i dobre i loše strane. Neke cenim, a neke ne, ali to sve je deo političkog života. Meni je važno da mislim da bi svi mi morali da pokažemo malo više razumevanja prema toj vladi i da izvršimo malo veći pritisak na nju, da ipak obavi težak posao koji je pred njom. Maštam o danu u kojem više neće nacionalne teme okupirati medije i naslovne stranice svih novina. Maštam o tom danu kada će neki drugi ljudi, koji mnogo znaju i koji su odlučni, koji se bave ekonomijom, konačno doći na naslovne stranice novina. Danas ne mogu da dođu na naslovne stranice zbog nacionalnih tema. Imate jedan divan tim koje je Đinđić okupio oko sebe, koji su najbolje što Srbija ima, bez obzira na stranačke boje. Srbija će postati članica Evropske unije. Ove teme o kojima sada razgovaramo će ostati iza nas u periodu od godinu dana, a ono što nas čeka su teški pregovori sa Unijom koji će trajati više nego godinu dana.
RSE: Zašto tako sigurno kažete da će Srbija postati članica Evropske unije?
SVILANOVIĆ: Zbog toga što u ovom trenutku ne mogu da zamislim drugu političku budućnost za Srbiju nego da uđe u Evropsku uniju. Ako neki misle da sam suviše direktan kada govorim o Kosovu, ili nekim drugim političkim temama, verujte da to isto misle mnogi drugi unutar Evropske unije, kada im govorim o Evropskoj uniji. Kažem im da je ideja velike političke ujedinjene Evrope starija od prevrtljive volje evropskih birača, a to im se ne dopada. Kada kažu da nisu u stanju da ovoga trenutka kažu DA našem članstvu u Evropskoj uniji, da nisu u stanju da kažu DA na ukidanje viznog režima, kažem im da se pozivaju na volju svojih birača. Kod nas se kaže da je politička hrabrost nešto što od njih očekujem. Kada su oni od Đinđića očekivali da uhapsi Miloševića, on je mogao da kaže da nema većinsku podršku srbijanskih birača da uhapsi i izruči Miloševića. Danas, kada razgovaraju sa Koštunicom kažu mu da mora da shvati da Kosovo neće biti deo Srbije, a on im kaže da nema podršku građana Srbije da to shvate. E pa na način na koji vi očekujete od Đinđića, Koštunice ili bilo kog političara na srpskoj političkoj sceni da bude odlučan i da nekada kaže ili učini stvari koje ne prijaju većinskom sluhu birača u Srbiji, na isti takav način isti ti ljudi očekuju od njih da sopstvenim biračima objasne zašto je ta ideja velike političke i ujedinjene Evrope veća i starija od njihovih današnjih strahova da će poljski vodoinstalateri da im ugroze radna mesta. To sve im kažem, to sve je paralela.
RSE: Tamo ima sedih glava koje vas slušaju. Šta kažu na taj vaš nastup?
SVILANOVIĆ: Jednako su nesrećni kao i neki drugi u Beogradu. Nastaviću da vršim pritisak tamo gde mogu da ga vršim. Zbog toga sam pomenuo nemačko predsedavanje. Koliko da je god hladan tuš da će tokom svoga predsedavanja da se bave Bliskim Istokom jer to je važno, posao na Balkanu nije dovršen. Neke velike stvari su se dogodile tokom prethodnih godina i to bi bilo dobro da ljudi vide. To nešto se zove proces saradnje zemalja Jugoistočne Evrope koji postaje sve ozbiljnija organizacija. To je organizacija koja okuplja zemlje iz regiona: Rumuniju, Bugarsku, Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju, Tursku, Grčku. To je zaista region. U Atini je sastanak na kojem se razgovara o Kosovu. Ljudi hoće da kažu, i to je ono što je jako bitno, da region sve češće govori kao region. To nije dovršen proces. Još uvek nije do kraja jasno šta je tačno Zapadni Balkan. Rumunija i Bugarska bi trebale da uđu u Evropsku uniju 1. januara 2007. godine. Sve te zemlje su u procesu pridruživanja. Ali koliko god da su u tom procesu, one sve više sarađuju. Potpisan je Sporazum o energetskoj zajednici. Potpisan je 31 ugovor o slobodnoj trgovini. Pakt stabilnosti pokušava da postigne da se potpiše jedan sporazum koji će da zameni ovih 31 i da se formira zona slobodne trgovine po ugledu na ono što je bila CEFTA, a sve njene članice su ušli u Evropsku uniju. CEFTA-u danas čine Rumunija, Bugarska i Hrvatska. To je ogroman posao. Zbog toga sam optimista jer mislim da sve te zemlje zajedno mogu posao koji su započele da rade. Iz te perspektive teme kao što je odnos Srbije i Crne Gore ili pozicija Kosova su samo deo jedne velike slagalice koja se zove Zapadni Balkan. Ako u toj slagalici sklonite jedno parče koje se zove evropska perspektiva, za građane Zapadnog Balkana ta slagalica će se raspasti kao kula od karata. To je moja poruka evropskim političarima. Reaguju tako što čuju cela objašnjenja i pokušaju da razumenju o čemu se tu radi. Ideja o tome da ćemo ući u Evropsku uniju ne može da bude sklonjena jer ako bude sklonjena na Balkanu ćemo imati jedan potpuno retrogradni proces, a o tome ne želim da razmišljam jer to je vrlo skupo i u ljudskim životima i u parama koje na kraju opet neko plati. Koliko god da ima koraka unapred i nekoliko unazad, ni jednog trenutka ne sumnjam da će Evropska unija opstati kao politička zajednica, a ne samo kao ekonomska i da će se širiti u skladu sa odgovorima na pitanje šta su granice Evrope, koji bi trebao da stigne u narednih nekoliko godina.
RSE: Imam utisak da je prekompozicija Kosova već gotova stvar. Stigao je glas iz Albanije da je normalno da se izbrišu granice između Kosova i Albanije, da to bude jedna država. To bi bio presedan jer ne postoje nigde u svetu da jedna nacija ima dve države. Demaći je nedavno izjavio da će nezavisno Kosovo ući u savez sa Crnom Gorom.
SVILANOVIĆ: Ta Demaćijeva izjava nije zrela. On nije političar velikog ranga ni u Prištini, a kamo li u Evropi. To je besmislica. Savez Crne Gore i Kosova nema nikakvog smisla, niti bilo kakve perspektive. Čest argument koji se čuje sa srpske strane je upravo taj, da jedan narod ima dve države, ako bi Kosovo bilo nezavisno. Mislim da taj argument ne bi trebalo često potezati jer on često ide na vodenicu onih koji govore o ujedinjenju Kosova i Albanije. Isti taj argument će iskoristiti neko sutra sa albanske strane u prilog ujedinjenju. Ono što je u ovom trenutku politika onih koji ipak učestvuju u ovom procesu sa veoma mnogo moći odlučivanja, a to su članovi Kontakt grupe, je tri NE. To znači da nema podele Kosova, da nema povratka na staro, da nema ujedinjenja Kosova sa nekom drugom zemljom. Naše zajedničko iskustvo govori o tome da se i veliki oko nekih stvari predomisle pod pritiskom događaja, pod pritiskom incidenata ili na neki drugi način, ali u ovom trenutku to jeste politika. Ta politika konkretno daje odgovor na vaše pitanje, a to je da nema ujedinjenja Kosova i Albanije. Da li će ga biti za 20 ili 50 godina, to ne znam. Mislim da bi građani Srbije i Srbi i Albanci na Kosovu trebali da se suoče sa sledećim redosledom događaja. Prvi je odluka o statusu. Odmah iza toga dolaze teže teme. Albanski političari sa Kosova, u ovom trenutku, imaju jednu privilegisanu poziciju. Oni komuniciraju sa svojim biračkim telom, sa Albancima na Kosovu, obećavajući im nezavisnost. To je cela njihova izborna strategija. Meni to malo liči na ono kroz šta smo mi prošli u Srbiji u vezi sa očekivanjem da će posle Miloševića sve odjednom da bude bolje. Videli smo koliko je taj proces težak. Miloševića i njegove politike nema već šest godina, a još uvek se teško živi u Srbiji i još će se teško živeti u Srbiji. Vize još nisu ukinute i biće potrebno još nekoliko godina da budu. Probajte da se stavite u poziciju političara sa Kosova, Albanaca, koji sada svaki ozbiljan društveni problem na Kosovu pokrivaju tom pričom o nezavisnosti. Često s njima razgovaram na sastancima, čak i sa onima koji govore samo da Kosovo bude nezavisno pa će onda sve lako da ide. Onda im kažem da znamo koliko mnogo problema ima Kosovsko društvo i da nezavisnost nije ključni problem, kao ni status. To je društvo u kojem još uvek postoji vrlo veliko strano vojno, policijsko, ekonomsko i političko prisustvo. Ima vrlo slabe institucije. Čak je i stranačka scena gotovo neformirana. To je istovremeno i najmlađe društvo u Evropi po godinama starosti stanovništva. To je društvo sa najmanje zaposlenih. Tu su ogromni socijalni problemi. Infrastruktura i elektrifikacija su na vrlo niskom nivou kada je u pitanju funkcionisanje javnih sistema. To društvo ima tako dramatične probleme koji su kao zavesom prekriveni tom pričom o nezavisnosti i statusu. U jednom trenutku kada ta zavesa padne ti ljudi tamo će imati ogroman broj mladića i devojaka koji imaju po 25 godina i koji će tražiti da rade. Više neće biti tema status. Pitaće ih šta im nude, koji su im projekti, kako ćemo putovati, ako ne preko Beograda. Neće moći svi da lete. Otvoriće se mnoge ozbiljne teme u tom društvu. Pokušavam da vidim i ono što će se događati i u Srbiji i na Kosovu u periodu od narednih pet do 15 godina. Tu laki odgovori na teške teme ništa ne pomažu. Pozivanje na kosovsku bitku ne pomaže, baš kao što ne pomaže ni priča da će status sve da reši. Suštinska pitanja tek dolaze na dnevni red, a ona su vrlo teška. Ni Srbija zbog svoje priča o Kosovu, Crnoj Gori i Hagu nije u stanju da se bavi ključnim pitanjima, ili ne na način na koji bi mogla. Mislim da je Srbija napravila veliki korak, i ekonomski i institucionalni, ali je taj korak mnogo manji od naših očekivanja. Kosovo nije napravilo ni minimalni korak, a očekivanja su ista kao i u Beogradu. Nemojte da mislite da tamo imaju neka druga očekivanja. I oni maštaju o plati od 1000 eura. I oni maštaju o ukidanju viza. I oni maštaju da rade, a nemaju ni blizu standard koji danas imamo u Beogradu, nemaju ni blizu nove elemente identiteta koje srpsko društvo već ima. Zbog svih tih teškim problemima i teške situacije, ljudi u Srbiji ne vide koliko se srpsko društvo menja na jedan divan način. Na listi deset najposećenijih događaja u 2005. godini u Evropi se nalazi Guča. To je takav prostor za novi srpski identitet koji ne sme da bude neiskorišćen. Muzički događaj Exit je ono što jeste Srbija. To je ta nova Srbija i to novo društvo koje se menja i koje stvara jedan novi identitet. To treba iskoristiti jer to je najbolje u ovom trenutku što Srbija ima, uz sport koji je standardno dobar. To sve su dobre stvari koje se događaju. Ali te stvari, koliko god bile divne i dobre, su delom ne iskorišćene. One ne mogu da iscrpe svu energiju i zadovolje sve potrebe ovog društva. Ovo je zemlja od osam miliona ljudi koje je veća nego svi njeni susedi, osim Ruminije. Srbija ima veliki ljudski potencijal, ali se suočava sa činjenicom da ljudi i dalje odlaze, da najbolji i dalje napuštaju zemlju. Ima solidne infrastrukturne kapacitete. Već se dota oporavila. Veliki deo privrede je oporavljen, putna mreža se oporavlja, ali je i dalje nivo investicija u zemlji jako nizak, a ono što očekujemo dolazi samo kroz privatizaciju, a ona je resurs koji može da se iscrpi. A šta onda? Da li smo našli način da privučeno nove investicije? Bojim se da nismo. Mi sada srljamo u ozbiljne probleme uz visok nivo zaduženosti i relativno spori rast.