Odluka donjeg doma španskog Parlamenta da prenese deo ovlašćenja na neke od 17 regiona je deo šireg evropskog procesa devolucije centralne vlasti na niže nivoe. Osim Katalonije i provincije Baskija i Galicija pregovaraju o dobijanju većih nadležnosti. Sva pitanja koja se tiču manjina, upotrebe njihovog jezika i autonomije uglavnom su regulisana zakonodavstvima država članica Evropske unije. Tokom 90-tih Brisel je podržavao aspiracije pojedinih regija za većom autonomijom. Španija je otišla korak dalje omogućavajući stanovnicima Katalonije, Baskije i Galicije da u institucijama Evropske unije zvanično koriste svoj jezik umesto španskog. Portparol Evropske komisije Frederik (Frederic) Vincent kaže da je entuzijazam za davanje većih ovlašćenja regionima vidan od promene vlade:
"Tačno je da španske vlasti od pre dve godine, kada je premijer postao Hose Luis Sapatero, promovišu upotrebu ovih manjinskih jezika na nivou Evropske unije. To je u nadležnosti zemalja članica Unije i Španija je zatražila pre godinu i po dana da katalonski, baskijski i galicijski jezici mogu biti korišćeni. Ostale članice EU su to prihvatile i pomenuti jezici su na neki način poluzvanični u evropskim institucijama."
Vincent dodaje da EU sa svoje strane ne promoviše upotrebu manjinskih jezika u svojim strukturama. Međutim, moguće je da se taj pristup promeni usvajanjem novog budžeta 2007. godine. Mada promoviše manjinske jezike, Španija odlučno odbija da njeni regioni dobiju bilo kakvu vrstu nacionalne samobitnosti i državnosti i eventualno se otcepe.
Britanija, sa druge strane, zvanično uvažava činjenicu da u svom sastavu ima tri nacionalna entiteta: Englesku, Škotsku i Vels. Škotska i Vels imaju svoje skupštine sa zakonodavnim ovlašćenjima, kao i fudbalske reprezentacije. Nije isključena ni mogućnost njihovog osamostaljivanja jednog dana. Međutim, Velika Britanija nije tražila od Brisela da odbori zvaničnu upotrebu velške i škotske varijante jezika u evropskim institucijama.
Francuska je tek 2001. godine priznala da je u ovoj zemlji više od dva veka vođena politika centralizacije, što je podrazumevalo marginalizaciju regionalnih jezika. Sada se preduzimaju prvi koraci za obnovu identiteta pojedinih manjinskih jezika i regija u ovoj zemlji. Profesor Majkl Keting, stručnjak za prenos vlasti sa Evropskog instituta u Firenci kaže da je razvoj Evropske unije dao značajan podsticaj regionalnim aspiracijama:
"Razlozi su zajednički. Vezani su sa evropske integracije, otvaranje granica, dovođenje u pitanje samog modela nacionalne države, zatim zahteva za decentralizacijom, kao i restrukutiranjem ekonomije."
Međutim, po njegovim rečima, pokušaj Evropske unije u poslednjih deset godina da u svojoj arhitekturi nađe mesta i za regione, nisu urodili plodom. Komisija za regione, koja je osnovana tokom 90-tih godina, ima veoma malo ovlašćenja. Predlogom novog ustava EU, koji je odbačen prošle godine u Francuskoj i Holandiji, predviđa se veoma malo novih nadležnosti za regione. Keting smatra da se sada pokazuje preteranim očekivanje koje je bilo rasprostranjeno pre nekoliko godina da će regioni iskoristiti sedište EU u Briselu da zaobiđu svoje nacionalne države. Zemlje članice su ojačale svoj primat i nikada se nisu odrekle prava da imaju poslednju reč o autonomiji pojedinih svojih delova. Razlog za to su strahovi od mogućih negativnih efekata daljeg proširenja Unije.
"Tačno je da španske vlasti od pre dve godine, kada je premijer postao Hose Luis Sapatero, promovišu upotrebu ovih manjinskih jezika na nivou Evropske unije. To je u nadležnosti zemalja članica Unije i Španija je zatražila pre godinu i po dana da katalonski, baskijski i galicijski jezici mogu biti korišćeni. Ostale članice EU su to prihvatile i pomenuti jezici su na neki način poluzvanični u evropskim institucijama."
Vincent dodaje da EU sa svoje strane ne promoviše upotrebu manjinskih jezika u svojim strukturama. Međutim, moguće je da se taj pristup promeni usvajanjem novog budžeta 2007. godine. Mada promoviše manjinske jezike, Španija odlučno odbija da njeni regioni dobiju bilo kakvu vrstu nacionalne samobitnosti i državnosti i eventualno se otcepe.
Britanija, sa druge strane, zvanično uvažava činjenicu da u svom sastavu ima tri nacionalna entiteta: Englesku, Škotsku i Vels. Škotska i Vels imaju svoje skupštine sa zakonodavnim ovlašćenjima, kao i fudbalske reprezentacije. Nije isključena ni mogućnost njihovog osamostaljivanja jednog dana. Međutim, Velika Britanija nije tražila od Brisela da odbori zvaničnu upotrebu velške i škotske varijante jezika u evropskim institucijama.
Francuska je tek 2001. godine priznala da je u ovoj zemlji više od dva veka vođena politika centralizacije, što je podrazumevalo marginalizaciju regionalnih jezika. Sada se preduzimaju prvi koraci za obnovu identiteta pojedinih manjinskih jezika i regija u ovoj zemlji. Profesor Majkl Keting, stručnjak za prenos vlasti sa Evropskog instituta u Firenci kaže da je razvoj Evropske unije dao značajan podsticaj regionalnim aspiracijama:
"Razlozi su zajednički. Vezani su sa evropske integracije, otvaranje granica, dovođenje u pitanje samog modela nacionalne države, zatim zahteva za decentralizacijom, kao i restrukutiranjem ekonomije."
Međutim, po njegovim rečima, pokušaj Evropske unije u poslednjih deset godina da u svojoj arhitekturi nađe mesta i za regione, nisu urodili plodom. Komisija za regione, koja je osnovana tokom 90-tih godina, ima veoma malo ovlašćenja. Predlogom novog ustava EU, koji je odbačen prošle godine u Francuskoj i Holandiji, predviđa se veoma malo novih nadležnosti za regione. Keting smatra da se sada pokazuje preteranim očekivanje koje je bilo rasprostranjeno pre nekoliko godina da će regioni iskoristiti sedište EU u Briselu da zaobiđu svoje nacionalne države. Zemlje članice su ojačale svoj primat i nikada se nisu odrekle prava da imaju poslednju reč o autonomiji pojedinih svojih delova. Razlog za to su strahovi od mogućih negativnih efekata daljeg proširenja Unije.
