RSE: Počela je da se odvija priča o Kosovu, samim tim što je bila sednica Parlamenta na kojoj su govorili premijer i predsednik države. U vreme kada ste u svojoj bogatoj karijeri bili pomoćnik ministra spoljnjih poslova, Gorana Svilanovića, u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, zašto Kosovo uopšte nije smelo da se pominje?
MINIĆ: Na izvestan način Kosovo jeste bila zabranjena tema. Tada su postojale prilično visoke tenzije oko svega što je vezano za Kosovo. Postojala je i jedna nestabilna situacija na jugu Srbije. Isključivu nadležnost za Kosovo je imao Koordinacioni centar, gde je sve bilo centralizovano, tako da je tada bilo teško organizovati i neki međuresorski sastanak različitih ministarstava kako bi se neke stvari ocenile, komentarisale, kako bi se odgovorili o nekim međunarodnim akcijama, kao što je bio trenutak kada je otvoren dvostruki kolosek Evropske unije u pregovorima sa Kosovom. Mislim da je to bilo 2002. godine. Tada je rasprava o Kosovu bukvalno bila zatvorena. Bilo je teško sazvati nadležne ljude iz većeg broja ministarstava kako bi se izjasnili o jednoj novoj situaciji, da Evropska unija predstavnike Kosova, UNMIK, tretira kao svog partnera.
RSE: Da li je to bio neki dogovor na papiru?
MINIĆ: Ne, to je bilo neko prećutno poštovanje nekih nepisanih pravila da sve što je vezano za Kosovo ide preko Koordinacionog centra. Zapravo se i vrlo malo znalo šta se na Kosovu dešava. Nekog kontakta između institucija na Kosovu, a posebno medija, institucija civilnog društva, stručnih ustanova, biznisa i slično, nije ni bilo. Kosovo je bila jedna potpuno nepoznata zemlja za svakoga ko se bilo kojom od tih oblasti bavio.
RSE: Bez obzira na to što je Srbija već bila puna izbeglica i što je područje na jugu Srbije bilo nemirno?
MINIĆ: Izgleda da je bilo opterećenje situaciju koliko-toliko normalizovati. Danas je situacija drugačija jer ipak komunikacija postoji. Mnogo više ljudi ide na Kosovo. Dolaze Albanci sa Kosova u Srbiju. Razvija se i biznis i trgovina. Kosovo je značajno tržište za Srbiju i treba ga negovati kao tržište za buduća vremena. Za nas je velika prednost što će se sada u čitavom regionu zapadnog Balkana formirati jedna slobodna trgovinska zona koja nam osigurava ostanak na tržištu Kosova. Budući da će u narednom periodu u čitavom regionu biti značajna infrastrukturna ulaganja, pre svega u saobraćaj i energetiku, to sve otvara mogućnost za mnogo veću cirkulaciju ljudi, i u jednom i u drugom pravcu. Važan je podatak do kojeg se došlo nekom vrstom vrlo suženog anketiranja uoči nemira i nasilja na Kosovu 2004. godine. Procenjivalo se da oko osam hiljada poslovnih ljudi iz Srbije ima razne biznise sa partnerima sa Kosova i da oni putuju na Kosovo, da to nije isključivo trgovina. Veliki problem u ekonomskim, trgovinskim, odnosima sa Kosovom jeste da je značajan deo te trgovine još uvek u sivoj zoni. Uvođenje poreza na dodanu vrednost je dosta uticalo na to da se polako sređuju stvari. Bar naši izvoznici sve više prijavljuju i registruju te transakcije, ali se i dalje taj promet dosta odvija u sivoj zoni, neregistrovanoj. Do toga smo došli nekim anketama koje su rađene sa špediterima koji obavljaju te transakcije.
RSE: Čula sam da su to najčešće špediteri iz Sandžaka?
MINIĆ: Jesu. Dve nevladine organizacije, jedna iz Srbije i jedna sa Kosova, su radile prvo ozbiljno istraživanje, posle par decenija, o slobodi kretanja roba i o slobodi kretanja ljudi. Bilo je vrlo zanimljivo, pre svega, obezbediti odgovarajuće izvore podataka i izvršiti odgovarajuće istraživanje javnog mijenja. Svi dobiveni podaci ukazuju da se radi o tržištu koje je za nas značajno. Izvoz sa Kosova je marginalan u Srbiji, ali to ne znači da neće u perspektivi porasti. Ono što je takođe interesantno je to da je vrlo mali interes građana Srbije da idu na Kosovo, kao i građana Kosova da dolaze u Srbiju. Dve trećine građana Srbije nikada nisu bili na Kosovu, a isti je podatak i za građane Kosova koji nikada nisu bili u Srbiji. Pogotovo je visok procent onih koji nemaju interesa da idu ni na jednu ni na drugu stranu. To su sve podaci koji su vrlo bitni za one koji donose političke odluke. Mora se stanje snimiti.
RSE: Da li vas nekada iznenade podaci dobijeni na osnovu anketa među građanima iz kojih proizlazi koliko je Kosovo još uvek neki mit, koliko ljudi o njemu razmišljaju kao o kolevci naših predaka, a pri tome ljudi uopće ne posećuju grobove svojih roditelja u Beogradu? Strašno je uvrženo mišljenje da je Kosovo naše i da nikada neće biti tuđe. Radikali kažu da će ga jednog dana vratiti, ako ga sada okupiraju.
MINIĆ: Mi Kosovo možemo da povratimo isključivo ekonomskim, a možda i nekim kulturnim uticajem, što nije previše verovatno. Radi se o dva jezika i o dve, donekle, različite kulture. Zajednička istorija Srba i Albanaca je veoma duga. Bila su velika mešanja stanovništva, velike migracije i velike, obostrane, asimilacije. U mnogim istorijskm trenutcima Srbi i Albanci su bili zajedno, naročito u vreme turskih osvajanja i turske vlasti. Mnogo se zanemaruje ono što je u toj istoriji zajedničko. Zbog čega bi, recimo, Albanci na Kosovu imali interesa da čuvaju spomenike i neku istoriju koja postoji vezana za Kosovo? Mislim da građani, generalno, jako malo poznaju istoriju. Mitovi u istraživanjima javnog mijenja ne pokazuju neku preveliku moć. Građani u Srbiji su, pre svega, zainteresovani za opstanak, za egzistencionalna pitanja, za bolji život. Kosovo je na listi prioriteta prilično nisko. To ne znači da sada, tokom pregovora o statusu Kosova, taj interes neće donekle porasti, to ne znači da vlada neće namerno koristiti Kosovo kako bi potisnula socijalne i ekonomske probleme u drugi plan. Činjenica je da običan, prosečan, građanin nema nesanicu zbog Kosova, ima nesanicu zbog prihoda, zbog kupovne moći, zbog mogućnosti zapošljavanja, zbog budućnosti svoje dece.
RSE: Tragedija na ovim prostorima je započela 1987. godine kada je Milošević rekao Srbima na Kosovu da niko ne sme da ih bije. Ta tragedija se prošetala i donela nesreće u sve bivše republike Jugoslavije. Neki analitičari govore - na Kosovu je sve počelo, na Kosovu će sve i da se završi. Drugi analitičari kažu da je to uvod u jednu fragmentaciju Sandžaka i Vojvodine i da će to imati uticaja na druge zemlje. Šta je vaša procena?
MINIĆ: Dosta je to teško reći, ali to ne zavisi samo od nas, mada mnogo od nas zavisi. Sve zavisi od unutrašnjih procesa u Srbiji. Ukoliko Srbija ponovo postane atraktivna za svoje okruženje, ona će postati i gravitaciona tačka. Svi će se opet okretati saradnji sa Srbijom. Srbija može da igra veoma važnu ulogu u regiji. Srbija ima svoju geografiju koja je nezaobilazna, ali jako mnogo zavisi koliko će vlasti uspeti da iskoriste šanse. Stalno imamo neke šanse, samo što veliki deo svojih šansi ne koristimo. Dalja fragmentacija je moguća ukoliko se ovde bude vodila politika koja će ugrožavati manjine, koja će ugrožavati većinu u Sandžaku, koja će ugrožavati jedan multietnički život u Vojvodini, koji je tradicionalan. Zbog ugrožavanja, raste aspiracija onih koji budu ugroženi. Ukoliko Srbija uspe da pokrene ekonomski razvoj, ukoliko svoj vrlo živ kulturni razvoj uspe da poveže sa okruženjem, Srbija opet može da postane izuzetno atraktivna lokacija, tačka gravitacije i okupljanja regiona. Suštinski interes Srbije je da se regionalna saradnja ojača i da ona bude važna odskočna daska za što brže integrisanje u Evropsku uniju. Fragmentacija zavisi delimično i od opštih procesa u Evropi jer Evropa je sistem spojenih sudova. Sve što se u jednom delu Evrope dešava, na ovaj ili onaj način pogađa druge delove Evrope. Što pre to shvatimo, to bolje po nas jer možemo pretvoriti Evropu u našeg velikog saveznika.
RSE: Bili ste potpredsednik Evropskog pokreta za Srbiju. Sada završavate jedan veliki projekt. O kojem projektu je reč?
MINIĆ: Projekt koji je rađen u Evropskom pokretu u Srbiji uključuje civilno društvo, nevladine organizacije i javne institucije u širenju informacija o Evropskoj uniju, podizanju svesti o problemima integracije i našim interesima, informacije o toku procesa integracije, vođenje neke vrste kampanje u prilog procesu integracije. Tu su realizovani sjajni projekti od malih nevladinih organizacija do velikih i važnih nevladinih organizacija, Narodne biblioteke, Građevinskog fakulteta, Privredne komore Beograda, jedne vrlo zanimljive strukture medija. Projekt obuhvata vrlo zanimljivu strukturu učesnika, 44 organizacije iz Srbije i Crne Gore, koje su kroz te projekte uvodile i neke nove standarde u domenu poljoprivredne politike, u domenu građevinarstva, u ekološkoj sferi. Puno je projekata bilo okrenuto mladim ljudima, puno projekata je vezano za škole od informisanja đaka i njihovog učešća u nekim interaktivnim procesima, do obučavanja mladih o izbornom procesu, biranju školskih parlamenata, uvođenju etičkih standarda u lokalnoj upravi koji su prisutni u evropskim zemljama. Izuzetno raznovrsna i bogata aktivnost. Projekt je efektivno trajao devet meseci. Sve te organizacije, korisnici grantova, su imale devet meseci za realizaciju projekata. Mislim da će projekt u Srbiji i Crnoj Gori rezultirati novim kvalitetom u stepenu informisanosti građana.
RSE: Samim tim će verovatno smanjiti euroskepticizam?
MINIĆ: Svakako da hoće, mada euroskepticizam kod nas uopšte nije visok. Postoje određeni segmenti društva koji su vrlo frustirani, ali imajući u vidu da Evropska unija sporo, ali uporno, pravi pomake u sve većem uključivanju regiona u proces evropske integracije, mislim da je to, simultano sa procesom informisanja građana, nešto što će ojačati proevropsku opciju u Srbiji. Vrlo se malo zna da Evropska unija ozbiljno radi na infrastrukturnim projektima u regionu. Malo je bilo zastupljeno u štampi koliko je značajno naše uključivanje u zajedničko energetsko tržište u regionu pod pokroviteljstvom Evropske unije. To je link za naše uključivanje u evropsko energetsko tržište, u jedan zajednički strateški plan razvoja saobraćaja u regionu. Taj plan su napravile Svetska banka i Evropska komisija. Mi se u taj proces uključujemo i imamo jedan vrlo mali manevarski prostor da korigujemo neke eventualne sitne greške. Praktično, nama je nacrtan razvoj saobraćaja i razvoj energetike. Ulazimo u jednu vrstu zajedničkog tržišta, slobodne trgovinske zone u regionu. Dobijamo jednu ozbiljnu infrastrukturu u kojoj ćemo morati vrlo brzo da primenjujemo evropske standarde. Mi se sektorski uključujemo u Evropsku uniju, mnogo pre nego institucionalno što će nastati potpisivanjem Sporazuma o pridruživanju i pristupanju. Pravno i institucionalno nasleđe Evropske unije u nekim segmentima se može dosta brzo primeniti i tako se možemo praktično integrisati. U pitanju su veoma velika sredstva. Plan je da se u region, u narednih 10 godina, u sektor energetike uloži oko 30 milijardi dolara, a u sektor transporta 16 milijardi eura, a od toga, 12 milijardi eura u razvoj železničke infrastrukture i četiri milijarde eura, pre svega, u obnavljanje putne infrastrukture i u njenu rekonstrukciju.
RSE: Kada kažete region, govorite li o Zapadnom Balkanu ili malo šire?
MINIĆ: Kada govorim o saobraćaju, govorim prevashodno o Zapadnom Balkanu. Kada govorim o energetici i trgovini, mislim i na zemlje oko nas, Bugarsku i Rumuniju, pa i na širi region.
RSE: Meni je neshvatljivo kako nas međunarodne velike organizacije mnogo hvale pošto smo dobro ušli u tranziciju i reformski potezi su dobri, a narod je ovde sve nezadovoljniji i sve teže živi. Čude se kako je moguće da u zajedničkoj državi Srbiji i Crnoj Gori, inflacija u Crnoj Gori bude manja od dva odsto, a kod nas u Srbiji je 18 odsto.
MINIĆ: To zaista jeste zagonetka. Čitala sam izveštaje za našu zemlju i za čitav region Ekonomske komisije za Evropu, Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke i Saveta stranih investitora. U svim tim izveštajima provejava jedan previše optimistički pogled na region. Oni veruju da će region biti jedna od najatraktivnijih destinacija za strane investicije. To se moglo čuti poslednjih meseci i od mnogih stranih investitora u našim medijima. Razgovarala sam i sa nekim ljudima koji su preduzetnici, koji su bliski preduzetničkim asocijacima. Interesovalo me je njihovo mišljenje. Njihovo mišljenje je da će infrastruktura koja će se graditi igrati vrlo važnu ulogu i da je Dunav posebno važan. Dunav je jedan od najvažnijih resursa Evrope, i saobraćajni i vodni i turistički, posebno ovog dela Evrope, a koji mi ni marginalno ne koristimo. Dunav ima nebrojeno mnogo namena. Najveće pohvale su vezane za finansijsku reformu i osposobljavanje bankarskog sektora. Još sedamdesetih i osamdesetih godina naše zakonodavstvo i institucije su bile prilično kompatibilne sa Evropskom unijom. Nama je Evropska unija bila glavni partner. Još postoji neka memorija u poslovnim krugovima da ovde ljudi nisu u tom pogledu nepismeni, da za njih sve što dolazi iz Evropske unije nije nešto što im je strano i potpuno nepoznato. Nazadovali smo od 1990. godine, ali postoji nešto što je bilo do 1990. godine. Važan je i bescarinski izvoz u Rusiju. Još uvek taj naš aranžman postoji. To je takođe nešto što kod investitora izazva interesovanje. Naša radna snaga je radila na tehnologijama koje su dolazile iz Evropske unije. Nismo tehnologiju uvozili sa istoka. Vrlo malo treba radnicima, koji su radili na jednoj tehnologiji a koja je sada zastarela, da nastave da rade na nekim inoviranim verzijama te tehnologije. Kod nas se izvrgavalo ruglu samoupravljanje, a ono je imalo elemente modernog korporativnog odlučivanja. Ni u toj oblasti radnici nisu nepismeni. Radnik, kao neki učesnik u upravljaju kompanijom, je današnji trend u svetu. Naši ljudi su do početka devedesetih vrlo intezivno putovali po svetu. Najugroženija je mlada generacija. Sve su ovo činjenice koje strane investitore čine optimističnijim nego što su domaći građani. Ipak će zemlje oko nas ući u Evropsku uniju. Bugarskoj i Rumuniji se bliži dan ulaska. Mađarska je već u Evropskoj uniji. Hrvatska, verovatno, neće predugo čekati. I Makedonija je postala kandidat i na tome radi. Ostaje jedan potpuno suženi krug. Ostaje Bosna, Srbija i Crna Gora i Albanija. Čim potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Albanija će ispostaviti zahtev o statusu kandidata. Verovatno će to učiniti i ranije. Onda ostajemo sami sa Bosnom. Za nas je veoma bitno da se statusna pitanja u okviru Srbije i Crne Gore razreše. To je naš interes. Moramo da znamo na čemu smo, da počnemo da razvijamo svest o samima sebi, sopstveni imidž, neku stratešku poziciju i strateški nastup. Mi toga nemamo. Moramo da znamo za koga i za šta lobiramo. Za nas su statusna pitanja vitalna. Moramo da znamo ko smo, šta smo, gde idemo, sa kim idemo, ko su nam partneri, koje su nam ciljne grupe. U ovoj sadašnjoj formi ne možemo da ostvarimo nikakve ozbiljnije dramatične prodore - ni u reformama ni u evropskoj integraciji ne možemo da zaokružimo priču. Fragmentalno možemo da imamo vrlo uspešne politike u određenim domenama, ali priču ne možemo da zaokružimo.
RSE: Ko tu preporuku, po vama, treba da da - politička elita, vlada ili predsednik države?
MINIĆ: Uvek je najveća odgovornost onih koji su na vrhu. Kod nas je sve agilniji lokalni nivo. I devedesetih godina, u vreme Miloševića, prvi znaci da će do promena doći i prvi znaci neke objektivne snage da se te promene izvedu su dolazile sa lokala. Godine 1997. je došlo do buđenja lokalnih zajednica, gde je opozicija dobila vlast. Za lokalne zajednice je bitno da dobiju svoju imovinu. Onog časa kada lokalne zajednice, kroz stvarnu decentralizaciju, dobiju svoju imovinu, imaćemo jedan bum na lokalnom nivou. On će biti vrlo neravnomeran, ali će zavisiti od ljudskog faktora na lokalnom nivou. Gradovi kao mala Inđija, Arilje, Čačak ili Valjevo su gradovi u Srbiji koji dobro napreduju i mogu drugima služiti kao uzor. Oni su uspeli da ostvare konsenzus na lokalnom nivou. Oni su se oko neke politike i strategije objedinili. Ta strategija je, pre svega, dobar život. Kada se to postigne u kritičnoj masi gradova, onda je Srbija na konju. Da bi to moglo da se postigne, mora se konsekventno izvršiti decentralizacija. U približavanju Evropskoj uniji moramo izvršiti decentralizaciju, pogotovo da lokalne zajednice dobiju svoju svojinu. Kada dobiju veća prava učešća u budžetu sopstvenim budžetskim prihodima, onda počinje jedna potpuno druga priča. Verujem u emitovanje neke političke, ekonomske i realne snage sa lokalnog nivoa. Opet imamo jedan krug. Imali smo ga devedesetih, mislim da ćemo ga imati i sada.
RSE: Nije se do kraja istrošila energija?
MINIĆ: Pokazuje se da u gradovima gde su čak i Radikali na vlasti, budući da su gradonačelnici izabrani direktnim izborom građana, oni osećaju personalnu odgovornost, a to je jako dobro. Trude se da se ponašaju u interesu sopstvene lokalne zajednice. Neki to rade vešto, a neki manje vešto. Neke stranke se pokazuju otvorenijim i bolje komuniciraju sa svetom, a neke manje. Činjenica je da se povećava odgovornost onih koji vode lokalne zajednice. To je takođe nešto što uliva nadu.
MINIĆ: Na izvestan način Kosovo jeste bila zabranjena tema. Tada su postojale prilično visoke tenzije oko svega što je vezano za Kosovo. Postojala je i jedna nestabilna situacija na jugu Srbije. Isključivu nadležnost za Kosovo je imao Koordinacioni centar, gde je sve bilo centralizovano, tako da je tada bilo teško organizovati i neki međuresorski sastanak različitih ministarstava kako bi se neke stvari ocenile, komentarisale, kako bi se odgovorili o nekim međunarodnim akcijama, kao što je bio trenutak kada je otvoren dvostruki kolosek Evropske unije u pregovorima sa Kosovom. Mislim da je to bilo 2002. godine. Tada je rasprava o Kosovu bukvalno bila zatvorena. Bilo je teško sazvati nadležne ljude iz većeg broja ministarstava kako bi se izjasnili o jednoj novoj situaciji, da Evropska unija predstavnike Kosova, UNMIK, tretira kao svog partnera.
RSE: Da li je to bio neki dogovor na papiru?
MINIĆ: Ne, to je bilo neko prećutno poštovanje nekih nepisanih pravila da sve što je vezano za Kosovo ide preko Koordinacionog centra. Zapravo se i vrlo malo znalo šta se na Kosovu dešava. Nekog kontakta između institucija na Kosovu, a posebno medija, institucija civilnog društva, stručnih ustanova, biznisa i slično, nije ni bilo. Kosovo je bila jedna potpuno nepoznata zemlja za svakoga ko se bilo kojom od tih oblasti bavio.
RSE: Bez obzira na to što je Srbija već bila puna izbeglica i što je područje na jugu Srbije bilo nemirno?
MINIĆ: Izgleda da je bilo opterećenje situaciju koliko-toliko normalizovati. Danas je situacija drugačija jer ipak komunikacija postoji. Mnogo više ljudi ide na Kosovo. Dolaze Albanci sa Kosova u Srbiju. Razvija se i biznis i trgovina. Kosovo je značajno tržište za Srbiju i treba ga negovati kao tržište za buduća vremena. Za nas je velika prednost što će se sada u čitavom regionu zapadnog Balkana formirati jedna slobodna trgovinska zona koja nam osigurava ostanak na tržištu Kosova. Budući da će u narednom periodu u čitavom regionu biti značajna infrastrukturna ulaganja, pre svega u saobraćaj i energetiku, to sve otvara mogućnost za mnogo veću cirkulaciju ljudi, i u jednom i u drugom pravcu. Važan je podatak do kojeg se došlo nekom vrstom vrlo suženog anketiranja uoči nemira i nasilja na Kosovu 2004. godine. Procenjivalo se da oko osam hiljada poslovnih ljudi iz Srbije ima razne biznise sa partnerima sa Kosova i da oni putuju na Kosovo, da to nije isključivo trgovina. Veliki problem u ekonomskim, trgovinskim, odnosima sa Kosovom jeste da je značajan deo te trgovine još uvek u sivoj zoni. Uvođenje poreza na dodanu vrednost je dosta uticalo na to da se polako sređuju stvari. Bar naši izvoznici sve više prijavljuju i registruju te transakcije, ali se i dalje taj promet dosta odvija u sivoj zoni, neregistrovanoj. Do toga smo došli nekim anketama koje su rađene sa špediterima koji obavljaju te transakcije.
RSE: Čula sam da su to najčešće špediteri iz Sandžaka?
MINIĆ: Jesu. Dve nevladine organizacije, jedna iz Srbije i jedna sa Kosova, su radile prvo ozbiljno istraživanje, posle par decenija, o slobodi kretanja roba i o slobodi kretanja ljudi. Bilo je vrlo zanimljivo, pre svega, obezbediti odgovarajuće izvore podataka i izvršiti odgovarajuće istraživanje javnog mijenja. Svi dobiveni podaci ukazuju da se radi o tržištu koje je za nas značajno. Izvoz sa Kosova je marginalan u Srbiji, ali to ne znači da neće u perspektivi porasti. Ono što je takođe interesantno je to da je vrlo mali interes građana Srbije da idu na Kosovo, kao i građana Kosova da dolaze u Srbiju. Dve trećine građana Srbije nikada nisu bili na Kosovu, a isti je podatak i za građane Kosova koji nikada nisu bili u Srbiji. Pogotovo je visok procent onih koji nemaju interesa da idu ni na jednu ni na drugu stranu. To su sve podaci koji su vrlo bitni za one koji donose političke odluke. Mora se stanje snimiti.
RSE: Da li vas nekada iznenade podaci dobijeni na osnovu anketa među građanima iz kojih proizlazi koliko je Kosovo još uvek neki mit, koliko ljudi o njemu razmišljaju kao o kolevci naših predaka, a pri tome ljudi uopće ne posećuju grobove svojih roditelja u Beogradu? Strašno je uvrženo mišljenje da je Kosovo naše i da nikada neće biti tuđe. Radikali kažu da će ga jednog dana vratiti, ako ga sada okupiraju.
MINIĆ: Mi Kosovo možemo da povratimo isključivo ekonomskim, a možda i nekim kulturnim uticajem, što nije previše verovatno. Radi se o dva jezika i o dve, donekle, različite kulture. Zajednička istorija Srba i Albanaca je veoma duga. Bila su velika mešanja stanovništva, velike migracije i velike, obostrane, asimilacije. U mnogim istorijskm trenutcima Srbi i Albanci su bili zajedno, naročito u vreme turskih osvajanja i turske vlasti. Mnogo se zanemaruje ono što je u toj istoriji zajedničko. Zbog čega bi, recimo, Albanci na Kosovu imali interesa da čuvaju spomenike i neku istoriju koja postoji vezana za Kosovo? Mislim da građani, generalno, jako malo poznaju istoriju. Mitovi u istraživanjima javnog mijenja ne pokazuju neku preveliku moć. Građani u Srbiji su, pre svega, zainteresovani za opstanak, za egzistencionalna pitanja, za bolji život. Kosovo je na listi prioriteta prilično nisko. To ne znači da sada, tokom pregovora o statusu Kosova, taj interes neće donekle porasti, to ne znači da vlada neće namerno koristiti Kosovo kako bi potisnula socijalne i ekonomske probleme u drugi plan. Činjenica je da običan, prosečan, građanin nema nesanicu zbog Kosova, ima nesanicu zbog prihoda, zbog kupovne moći, zbog mogućnosti zapošljavanja, zbog budućnosti svoje dece.
RSE: Tragedija na ovim prostorima je započela 1987. godine kada je Milošević rekao Srbima na Kosovu da niko ne sme da ih bije. Ta tragedija se prošetala i donela nesreće u sve bivše republike Jugoslavije. Neki analitičari govore - na Kosovu je sve počelo, na Kosovu će sve i da se završi. Drugi analitičari kažu da je to uvod u jednu fragmentaciju Sandžaka i Vojvodine i da će to imati uticaja na druge zemlje. Šta je vaša procena?
MINIĆ: Dosta je to teško reći, ali to ne zavisi samo od nas, mada mnogo od nas zavisi. Sve zavisi od unutrašnjih procesa u Srbiji. Ukoliko Srbija ponovo postane atraktivna za svoje okruženje, ona će postati i gravitaciona tačka. Svi će se opet okretati saradnji sa Srbijom. Srbija može da igra veoma važnu ulogu u regiji. Srbija ima svoju geografiju koja je nezaobilazna, ali jako mnogo zavisi koliko će vlasti uspeti da iskoriste šanse. Stalno imamo neke šanse, samo što veliki deo svojih šansi ne koristimo. Dalja fragmentacija je moguća ukoliko se ovde bude vodila politika koja će ugrožavati manjine, koja će ugrožavati većinu u Sandžaku, koja će ugrožavati jedan multietnički život u Vojvodini, koji je tradicionalan. Zbog ugrožavanja, raste aspiracija onih koji budu ugroženi. Ukoliko Srbija uspe da pokrene ekonomski razvoj, ukoliko svoj vrlo živ kulturni razvoj uspe da poveže sa okruženjem, Srbija opet može da postane izuzetno atraktivna lokacija, tačka gravitacije i okupljanja regiona. Suštinski interes Srbije je da se regionalna saradnja ojača i da ona bude važna odskočna daska za što brže integrisanje u Evropsku uniju. Fragmentacija zavisi delimično i od opštih procesa u Evropi jer Evropa je sistem spojenih sudova. Sve što se u jednom delu Evrope dešava, na ovaj ili onaj način pogađa druge delove Evrope. Što pre to shvatimo, to bolje po nas jer možemo pretvoriti Evropu u našeg velikog saveznika.
RSE: Bili ste potpredsednik Evropskog pokreta za Srbiju. Sada završavate jedan veliki projekt. O kojem projektu je reč?
MINIĆ: Projekt koji je rađen u Evropskom pokretu u Srbiji uključuje civilno društvo, nevladine organizacije i javne institucije u širenju informacija o Evropskoj uniju, podizanju svesti o problemima integracije i našim interesima, informacije o toku procesa integracije, vođenje neke vrste kampanje u prilog procesu integracije. Tu su realizovani sjajni projekti od malih nevladinih organizacija do velikih i važnih nevladinih organizacija, Narodne biblioteke, Građevinskog fakulteta, Privredne komore Beograda, jedne vrlo zanimljive strukture medija. Projekt obuhvata vrlo zanimljivu strukturu učesnika, 44 organizacije iz Srbije i Crne Gore, koje su kroz te projekte uvodile i neke nove standarde u domenu poljoprivredne politike, u domenu građevinarstva, u ekološkoj sferi. Puno je projekata bilo okrenuto mladim ljudima, puno projekata je vezano za škole od informisanja đaka i njihovog učešća u nekim interaktivnim procesima, do obučavanja mladih o izbornom procesu, biranju školskih parlamenata, uvođenju etičkih standarda u lokalnoj upravi koji su prisutni u evropskim zemljama. Izuzetno raznovrsna i bogata aktivnost. Projekt je efektivno trajao devet meseci. Sve te organizacije, korisnici grantova, su imale devet meseci za realizaciju projekata. Mislim da će projekt u Srbiji i Crnoj Gori rezultirati novim kvalitetom u stepenu informisanosti građana.
RSE: Samim tim će verovatno smanjiti euroskepticizam?
MINIĆ: Svakako da hoće, mada euroskepticizam kod nas uopšte nije visok. Postoje određeni segmenti društva koji su vrlo frustirani, ali imajući u vidu da Evropska unija sporo, ali uporno, pravi pomake u sve većem uključivanju regiona u proces evropske integracije, mislim da je to, simultano sa procesom informisanja građana, nešto što će ojačati proevropsku opciju u Srbiji. Vrlo se malo zna da Evropska unija ozbiljno radi na infrastrukturnim projektima u regionu. Malo je bilo zastupljeno u štampi koliko je značajno naše uključivanje u zajedničko energetsko tržište u regionu pod pokroviteljstvom Evropske unije. To je link za naše uključivanje u evropsko energetsko tržište, u jedan zajednički strateški plan razvoja saobraćaja u regionu. Taj plan su napravile Svetska banka i Evropska komisija. Mi se u taj proces uključujemo i imamo jedan vrlo mali manevarski prostor da korigujemo neke eventualne sitne greške. Praktično, nama je nacrtan razvoj saobraćaja i razvoj energetike. Ulazimo u jednu vrstu zajedničkog tržišta, slobodne trgovinske zone u regionu. Dobijamo jednu ozbiljnu infrastrukturu u kojoj ćemo morati vrlo brzo da primenjujemo evropske standarde. Mi se sektorski uključujemo u Evropsku uniju, mnogo pre nego institucionalno što će nastati potpisivanjem Sporazuma o pridruživanju i pristupanju. Pravno i institucionalno nasleđe Evropske unije u nekim segmentima se može dosta brzo primeniti i tako se možemo praktično integrisati. U pitanju su veoma velika sredstva. Plan je da se u region, u narednih 10 godina, u sektor energetike uloži oko 30 milijardi dolara, a u sektor transporta 16 milijardi eura, a od toga, 12 milijardi eura u razvoj železničke infrastrukture i četiri milijarde eura, pre svega, u obnavljanje putne infrastrukture i u njenu rekonstrukciju.
RSE: Kada kažete region, govorite li o Zapadnom Balkanu ili malo šire?
MINIĆ: Kada govorim o saobraćaju, govorim prevashodno o Zapadnom Balkanu. Kada govorim o energetici i trgovini, mislim i na zemlje oko nas, Bugarsku i Rumuniju, pa i na širi region.
RSE: Meni je neshvatljivo kako nas međunarodne velike organizacije mnogo hvale pošto smo dobro ušli u tranziciju i reformski potezi su dobri, a narod je ovde sve nezadovoljniji i sve teže živi. Čude se kako je moguće da u zajedničkoj državi Srbiji i Crnoj Gori, inflacija u Crnoj Gori bude manja od dva odsto, a kod nas u Srbiji je 18 odsto.
MINIĆ: To zaista jeste zagonetka. Čitala sam izveštaje za našu zemlju i za čitav region Ekonomske komisije za Evropu, Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke i Saveta stranih investitora. U svim tim izveštajima provejava jedan previše optimistički pogled na region. Oni veruju da će region biti jedna od najatraktivnijih destinacija za strane investicije. To se moglo čuti poslednjih meseci i od mnogih stranih investitora u našim medijima. Razgovarala sam i sa nekim ljudima koji su preduzetnici, koji su bliski preduzetničkim asocijacima. Interesovalo me je njihovo mišljenje. Njihovo mišljenje je da će infrastruktura koja će se graditi igrati vrlo važnu ulogu i da je Dunav posebno važan. Dunav je jedan od najvažnijih resursa Evrope, i saobraćajni i vodni i turistički, posebno ovog dela Evrope, a koji mi ni marginalno ne koristimo. Dunav ima nebrojeno mnogo namena. Najveće pohvale su vezane za finansijsku reformu i osposobljavanje bankarskog sektora. Još sedamdesetih i osamdesetih godina naše zakonodavstvo i institucije su bile prilično kompatibilne sa Evropskom unijom. Nama je Evropska unija bila glavni partner. Još postoji neka memorija u poslovnim krugovima da ovde ljudi nisu u tom pogledu nepismeni, da za njih sve što dolazi iz Evropske unije nije nešto što im je strano i potpuno nepoznato. Nazadovali smo od 1990. godine, ali postoji nešto što je bilo do 1990. godine. Važan je i bescarinski izvoz u Rusiju. Još uvek taj naš aranžman postoji. To je takođe nešto što kod investitora izazva interesovanje. Naša radna snaga je radila na tehnologijama koje su dolazile iz Evropske unije. Nismo tehnologiju uvozili sa istoka. Vrlo malo treba radnicima, koji su radili na jednoj tehnologiji a koja je sada zastarela, da nastave da rade na nekim inoviranim verzijama te tehnologije. Kod nas se izvrgavalo ruglu samoupravljanje, a ono je imalo elemente modernog korporativnog odlučivanja. Ni u toj oblasti radnici nisu nepismeni. Radnik, kao neki učesnik u upravljaju kompanijom, je današnji trend u svetu. Naši ljudi su do početka devedesetih vrlo intezivno putovali po svetu. Najugroženija je mlada generacija. Sve su ovo činjenice koje strane investitore čine optimističnijim nego što su domaći građani. Ipak će zemlje oko nas ući u Evropsku uniju. Bugarskoj i Rumuniji se bliži dan ulaska. Mađarska je već u Evropskoj uniji. Hrvatska, verovatno, neće predugo čekati. I Makedonija je postala kandidat i na tome radi. Ostaje jedan potpuno suženi krug. Ostaje Bosna, Srbija i Crna Gora i Albanija. Čim potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Albanija će ispostaviti zahtev o statusu kandidata. Verovatno će to učiniti i ranije. Onda ostajemo sami sa Bosnom. Za nas je veoma bitno da se statusna pitanja u okviru Srbije i Crne Gore razreše. To je naš interes. Moramo da znamo na čemu smo, da počnemo da razvijamo svest o samima sebi, sopstveni imidž, neku stratešku poziciju i strateški nastup. Mi toga nemamo. Moramo da znamo za koga i za šta lobiramo. Za nas su statusna pitanja vitalna. Moramo da znamo ko smo, šta smo, gde idemo, sa kim idemo, ko su nam partneri, koje su nam ciljne grupe. U ovoj sadašnjoj formi ne možemo da ostvarimo nikakve ozbiljnije dramatične prodore - ni u reformama ni u evropskoj integraciji ne možemo da zaokružimo priču. Fragmentalno možemo da imamo vrlo uspešne politike u određenim domenama, ali priču ne možemo da zaokružimo.
RSE: Ko tu preporuku, po vama, treba da da - politička elita, vlada ili predsednik države?
MINIĆ: Uvek je najveća odgovornost onih koji su na vrhu. Kod nas je sve agilniji lokalni nivo. I devedesetih godina, u vreme Miloševića, prvi znaci da će do promena doći i prvi znaci neke objektivne snage da se te promene izvedu su dolazile sa lokala. Godine 1997. je došlo do buđenja lokalnih zajednica, gde je opozicija dobila vlast. Za lokalne zajednice je bitno da dobiju svoju imovinu. Onog časa kada lokalne zajednice, kroz stvarnu decentralizaciju, dobiju svoju imovinu, imaćemo jedan bum na lokalnom nivou. On će biti vrlo neravnomeran, ali će zavisiti od ljudskog faktora na lokalnom nivou. Gradovi kao mala Inđija, Arilje, Čačak ili Valjevo su gradovi u Srbiji koji dobro napreduju i mogu drugima služiti kao uzor. Oni su uspeli da ostvare konsenzus na lokalnom nivou. Oni su se oko neke politike i strategije objedinili. Ta strategija je, pre svega, dobar život. Kada se to postigne u kritičnoj masi gradova, onda je Srbija na konju. Da bi to moglo da se postigne, mora se konsekventno izvršiti decentralizacija. U približavanju Evropskoj uniji moramo izvršiti decentralizaciju, pogotovo da lokalne zajednice dobiju svoju svojinu. Kada dobiju veća prava učešća u budžetu sopstvenim budžetskim prihodima, onda počinje jedna potpuno druga priča. Verujem u emitovanje neke političke, ekonomske i realne snage sa lokalnog nivoa. Opet imamo jedan krug. Imali smo ga devedesetih, mislim da ćemo ga imati i sada.
RSE: Nije se do kraja istrošila energija?
MINIĆ: Pokazuje se da u gradovima gde su čak i Radikali na vlasti, budući da su gradonačelnici izabrani direktnim izborom građana, oni osećaju personalnu odgovornost, a to je jako dobro. Trude se da se ponašaju u interesu sopstvene lokalne zajednice. Neki to rade vešto, a neki manje vešto. Neke stranke se pokazuju otvorenijim i bolje komuniciraju sa svetom, a neke manje. Činjenica je da se povećava odgovornost onih koji vode lokalne zajednice. To je takođe nešto što uliva nadu.