Tačno je da građani nisu upoznati o čemu će se precizno pregovarati kada je reč o Kosovu, ali i interes građana Srbije za dešvanja na Kosovu, suštinski je toliko mali, da im uopšte ne treba tako sofisticirana politička igra, kakva bi bila namerno otvaranje afera, da bi pitanje Kosova bilo sasvim u drugom planu. Ankete pokazuju nespremnost građana Srbije da se realno na bilo koji način bave Kosovom, ma šta se na kraju pregovaračkog procesa pokazalo.
Ako u neobaveznoj telefonskoj anketi 61 odsto građana Srbije kažu da je Kosovo sveta zemlja i da se za njega treba boriti, a u istoj neobaveznoj anketi svega 21 odsto tih istih građana odgovara da ni oni ni njihova porodica ne bi išli da brane Kosovo, onda je jasno da je odnos građana Srbije prema Kosovu realno takav da nije potrebno izmišljati afere da bi priča o Kosovu došla u drugi plan. Jednostavno Kosovo nije najvažnije pitanje u Srbiji, mada često u predizbornim kampanjama političari tvrde da jeste. Krupne političke afere koje su otvorene, kao priča oko Mobtela, korupcija u Narodnoj banci Srbije i slično, stoga po mišljenju svih naših sagovornika nisu proizvedene sa namerom da se Kosovo izmesti u drugi plan. To što Kosovo, mada su pregovori na vratima nije u fokusu pažnje javnosti, sasvim je posebno pitanje. Čedomir Antić, funkcioner G17 Plus kaže:
“Izvesno je da građani Srbije, nažalost većina ne shvataju o čemu će se pregovarati tokom 2006. godine. Oni misle da se pregovara između povratka Kosova i Metohije u sastav suverene i unitarne Republike Srbije pa da se posle dodelila neka autonomija tom Kosovu, i između nezavisnosti. A suštininski, pregovaraće se između sadašnjeg stanja koja je relana nezavisnost od Srbije i formalne nezavisnosti.”
Na naše pitanje da li Vlada otvara političke afere da bi same pregovore koji ne obećavaju naročit politički uspeh potisnula u drugi plan, Antić odgovara odrično.
“Srpska javnost koliko god bila zainteresovana za problem Kosova i Metohije, uprkos tome naša javnost nema toliku snagu, nije toliko profilisana da bi sad težila tome da radikalizuje situaciju u Srbiji zbog Kosova i Metohije. To prosto nije tako. Vi ako pogledate i sada ključni problem građana Srbije nije problem na Kosovu. Ne treba toliko sofisticiranih metoda da ona zaboravi Kosovo i Metohiju.”
Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose na isto pitanje odgovara:
“Po meni to nije direktno vezano za Kosovo, to je deo istog procesa, na primer izolacije Miloševićeve politike rata i s druge strane početka reformi demokratizacije ali imaće sigurno uticaj i na Kosovo i na sve drugo pošto su stvari povezane.”
I Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, smatra da otvaranje različitih afera može imati različite ciljeve, ali da se u ovom trenutku nijedna ne otvara zbog stavljanja Kosova u drugi plan.
“Ja ne mislim da su kod nas afere planirane na taj način da pokriju nešto što je za Vladu goruće i teško pitanje. Mislim da je kod nas to ad hok i da uvek zavisi od toga koliko neko ima moć da proizvede ili aferu koja će imati politički značaj i stvoriti političke prednosti, ili će uticati na javnost i na stvaranje nekog prostora za mišljenja, eto, sad neke institucije ili neki organi brinu o interesima koji su opšti i tiču se običnih građana.”
Ako u neobaveznoj telefonskoj anketi 61 odsto građana Srbije kažu da je Kosovo sveta zemlja i da se za njega treba boriti, a u istoj neobaveznoj anketi svega 21 odsto tih istih građana odgovara da ni oni ni njihova porodica ne bi išli da brane Kosovo, onda je jasno da je odnos građana Srbije prema Kosovu realno takav da nije potrebno izmišljati afere da bi priča o Kosovu došla u drugi plan. Jednostavno Kosovo nije najvažnije pitanje u Srbiji, mada često u predizbornim kampanjama političari tvrde da jeste. Krupne političke afere koje su otvorene, kao priča oko Mobtela, korupcija u Narodnoj banci Srbije i slično, stoga po mišljenju svih naših sagovornika nisu proizvedene sa namerom da se Kosovo izmesti u drugi plan. To što Kosovo, mada su pregovori na vratima nije u fokusu pažnje javnosti, sasvim je posebno pitanje. Čedomir Antić, funkcioner G17 Plus kaže:
“Izvesno je da građani Srbije, nažalost većina ne shvataju o čemu će se pregovarati tokom 2006. godine. Oni misle da se pregovara između povratka Kosova i Metohije u sastav suverene i unitarne Republike Srbije pa da se posle dodelila neka autonomija tom Kosovu, i između nezavisnosti. A suštininski, pregovaraće se između sadašnjeg stanja koja je relana nezavisnost od Srbije i formalne nezavisnosti.”
Na naše pitanje da li Vlada otvara političke afere da bi same pregovore koji ne obećavaju naročit politički uspeh potisnula u drugi plan, Antić odgovara odrično.
“Srpska javnost koliko god bila zainteresovana za problem Kosova i Metohije, uprkos tome naša javnost nema toliku snagu, nije toliko profilisana da bi sad težila tome da radikalizuje situaciju u Srbiji zbog Kosova i Metohije. To prosto nije tako. Vi ako pogledate i sada ključni problem građana Srbije nije problem na Kosovu. Ne treba toliko sofisticiranih metoda da ona zaboravi Kosovo i Metohiju.”
Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose na isto pitanje odgovara:
“Po meni to nije direktno vezano za Kosovo, to je deo istog procesa, na primer izolacije Miloševićeve politike rata i s druge strane početka reformi demokratizacije ali imaće sigurno uticaj i na Kosovo i na sve drugo pošto su stvari povezane.”
I Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, smatra da otvaranje različitih afera može imati različite ciljeve, ali da se u ovom trenutku nijedna ne otvara zbog stavljanja Kosova u drugi plan.
“Ja ne mislim da su kod nas afere planirane na taj način da pokriju nešto što je za Vladu goruće i teško pitanje. Mislim da je kod nas to ad hok i da uvek zavisi od toga koliko neko ima moć da proizvede ili aferu koja će imati politički značaj i stvoriti političke prednosti, ili će uticati na javnost i na stvaranje nekog prostora za mišljenja, eto, sad neke institucije ili neki organi brinu o interesima koji su opšti i tiču se običnih građana.”
