Prolaženje kroz iskustva logora za zarobljenike iz vremena Drugog svetskog rata je možda nešto što bi se teško poželeo i najgorem neprijatelju.
To je, međutim, upravo ono što nevladina organizacije želi da pruži što većem broju ruske dece, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Dobrotvorna organizacija Otvorene mogućnosti, koja pomaže deci s invaliditetom i njihovim porodicama u severnom regionu Karelije, planira da podigne kopiju finskog logora za zarobljenike iz Drugog svetskog rata kao turističku atrakciju koja će biti otvorena na vreme za 75. godišnjica kraja rata u maju.
Kontroverzni projekat uskomešao je strasti u regionu koji se još suočava sa svojom sovjetskom i ratnom istorijom i koji je skrenuo pažnju kako ruske vlasti prikazuju rat sledećoj generaciji.
"Moramo deci pažljivo da ispričamo istinu o našoj teškoj prošlosti, uzimajući u obzir osobenost dečje psihologije", rekla je Irina Takala, istoričarka iz Karelije koja se protivi planu. "Mislim da moramo promeniti našu agresivnu, militarističku politiku sećanja, posebno kad su u pitanju deca."
Galina Vasiljeva, članica gradskog veća u Petrozavodsku, glavnom gradu regiona, takođe je skeptična prema projektu.
"Zašto se dobrotvorna organizacije koja pomaže deci s posebnim potrebama bavi tim problemom?" rekla je u izjavi za RSE. "Nemaju šta drugo da rade sa svojim novcem? Nemaju drugih problema? Trebalo bi malo da porazmisle o psihi te dece."
Otvorene prilike su dobile scenografije logora za ratne zarobljenike iz film Vesuri snimljenog 2019. godine, koji donosi priču o deci interniranoj u logoru tokom rata, i planira da ga ponovo postavi na još neutvrđenoj lokaciji u Kareliji, kao atrakcija na otvorenom treba da obrazuje javnost o tom aspektu ratnog iskustva Sovjetskog Saveza.
"Kada je Vesuri premijerno prikazan u proleće 2019. godine, školska deca su govorila da nisu znala da su postojali finski logori u Kareliji", rekla je direktorka Otvorenih mogućnosti Natalija Abramova. "Za našu fondaciju bilo je važno da sačuvamo scenografiju, posebno zato što smo pomogli u snimaju Vesurija".
Guverner Karelije Artur Parfenčikov odobrio je projekat muzeja, navodeći na društvenoj mreži VK da će "školska deca biti vođena na ekskurzije" i da će deci biti zanimljiv i kao filmska scenografija i kao istorija radnih logora.
Ultrapatriotski film Vesuri snimljen je uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture, a Otvorene mogućnosti, koje su osnovane 2017. godine i specijalizovane za organizovanje atletskih takmičenja i izleta za decu s invaliditetom, dobile su pomoć vlade od 2,8 miliona rubalja (37.900 evra) za pravljenje muzeja. Posle završetka snimanja filma, scenografija je rastavljena i uskladištena u gradu Šajdoma, na oko 150 kilometara severno od Petrozavodska.
Poslednjih 20 kilometara puta nije asfaltirano.
"Ako će da dovode turiste, nadam se da će popraviti put", rekao je za RSE lokalni stanovnik koji je tražio da se identifikuje samo kao Sergej. "Šta nam zapravo treba? Put. A možda će biti nekih poslova. Uostalom, u našem selu imamo nezaposlene i biće im potrebni čuvari, stražari..."
"Mislim, ako ima prostora, zašto ne napraviti muzej?" dodao je on. "To ima smisla. Imamo decu staru i 15 godina koja nikada nisu čula za Hitlera."
Drugi nisu toliko optimistični, ukazujući da na području Šajdome nije bilo finskih radnih logora, mada je postojao jedan na oko 15 kilometara od obližnjeg mesta Kjapseljga.
"U istoriji postoji koncept poznat kao genius loci: duh mesta", rekao je Mihail Goldenberg, direktor Nacionalnog muzeja Republike Karelija u Petrozavodsku. "U toj oblasti ne postoji takva istorija. Po mom mišljenju, možete da napravite muzej, kulturni objekat o istoriji snimanja filma. Ako to žele, onda nek je Bog s njima... Ali da pričaju istoriju logora na osnovu filmske scenografije – rat nije dečja predstava, nego vrlo ozbiljna stvar."
Ratna istorija regiona Karelije posebno je složena. Sovjetski Savez napao je Finsku u novembru 1939. godine, kako bi na finskoj teritoriji napravio tampon zonu za zaštitu Lenjingrada u slučaju rata s nacističkom Nemačkom. Iako su se Finci žestoko uzvratili, rat je završio finskim porazom 1940. godine, a Finska je bila prisiljena da ustupi zapadnu Kareliju i druge teritorije dalje na severu.
Posle napada Nemačke na Sovjetski Savez u junu 1941. godine, Finci su povratili teritoriju izgubljenu posle Zimskog rata i takođe zauzeli istočnu Kareliju. Tom akcijom Finska je s Nemačkom ratovala protiv Sovjetskog Saveza. Tokom rata, Finska je otvorila između 15 i 20 radnih logora u okupiranoj istočnoj Kareliji, gde su sovjetski civili bili prisiljeni da seku drva, grade puteve i obavljaju slične zadatke. Deca su bila prisiljena da gule koru vrbe, koja je korišćena za zatamnjivanje kože.
Istoričari veruju da je u logorima umrlo oko 4.500 sovjetskih civila, mnogi od gladi.
Istorija regiona već neko vreme je na naslovnim stranama nacionalnih medija. Istaknuti lokalni istoričar Jurij Dmitrijev nekoliko godina se bori protiv optužbi za dečju pornografiju za koje on i njegove pristalice kažu da su podignute da ometu njegov rad na razotkrivanju zločina u Kareliji iz Staljinovog vremena - uključujući pogubljenja i masovne grobnice.
Početkom 2018. godine, Rusko vojno-istorijsko društvo blisko Kremlju, na čelu s bivšim ministrom kulture Vladimirom Medinskim, poslalo je ekspediciju u taj region s ciljem da pronađe dokaze da su tamo sovjetske civile pogubili finski vojnici. Kritičari kažu da je svrha ekspedicije da zamuti istoriju regiona i umanjiti Staljinove zločine nad sovjetskim građanima.
Klavdija Njupijeva je penzionerka koja je kao dete bila zatvorena u finskom logoru u Petrozavodsku.
"Spavali smo na podu", rekla je Njupijeva za RSE. "Moja starija sestra i ja smo imale jedan par cipela za nas dve, tako da je bilo nemoguće zimi izaći napolje".
"Bile su stražarske kule i dva reda bodljikave žice", priseća se ona. "Postojao je znak s natipsom da će stražari pucati na svakog ko ulazi ili izlazi iz logora bez dozvole ili razgovora preko žice."
Taj logor, poznat prosto kao Broj 5, danas je stambena četvrt u mestu koje se zove Selo br. 5. Ljudi i dalje žive u drvenim građevinama koje su služile kao zatovreničke barake tokom rata.
Lenina Makejeva, takođe penzionerka u Petrozavodsku, provela je dve godine i osam meseci u radnom logoru Petrozavodsk, počevši od svoje pete godine.
Poput Njupijeve, Makejeva podržava ideju o osnivanju lažnog logora i dovođenja dece da ga vide.
"Treba da pokažemo uslove u kojima su morali da žive ljudi njihovih godina", rekla je ona. "Kakav fizički posao su morali da obavljaju."
Istoričarka Takala, međutim, kaže da je umesto replike zatvoreničkog logora regionu potreban profesionalni muzej posvećen čitavom periodu.
"Moramo da pričamo o represivnoj politici [Staljinove] vlade", rekla je ona. "Treban nam muzej gulaga ili barem muzej o logorima Belo more-Baltički kanal", što je referenca na sovjetske radne logore čiji su zatvorenici bili prisiljeni da grade kanal u očajnim uslovima. Umrlo je do 25.000 ljudi pre nego što je otvoren 1933. godine.
Takala je posebno zabrinuta zbog, kako navodi, jingoističkog, odnosno ekstremno patriotsog načina na koji se Drugi svetski rat danas predstavlja mladima u Rusiji. Ona žali zbog prakse oblačenja male dece kao vojnika, ukrašavanja dečjih kolica kao tenkova ili poziranje dece iz vrtića kao ranjeni partizani.
"Ovo je samo pravednost i nema nikakve veze s patriotskim vaspitanjem", rekla je ona. "Naše društvo danas je podeljeno politikom istorije, a vlada podstiče te podele. Sve dok se naša tragična prošlost ne reši, sve dok Staljinov teror ne bude osuđen kao državni zločin, ta prošlost će nastaviti da deli društvo u budućnosti. I videćemo više sporova da li je Staljin bio 'efikasan menadžer' ili ubica".
"Država bi trebalo da bude zainteresovana da pomogne društvu da se ujedini u proceni svoje prošlosti kako bi moglo da se krene dalje", rekla je ona. "Bez toga ne može biti kretanja napred."