Za uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu, preciznije, o operaciji prikrivanja tela kosovskih Albanaca, Fond za humanitarno pravo (FHP) kao odgovorne je, imenom i prezimenom, naveo 110 osoba.
FHP je istažne organe u Srbiji pozvao da ispitaju navode iz Dosijea "Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela" i da odgovorne privedu pred lice pravde.
FHP je na upite Ministarstvu odbrane o tome ko su bili komandanti takozvanih odeljenja za asanaciju bojišta u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije i gde se sada ti ljudi nalaze, dobijao odgovore da je reč o tajnim i poverljivim podacima, čijim bi se otkrivanjem ugrozila privatnost lica o kojima je reč i ugrozila bezbednost zemlje i operativna sposobnost Vojske.
I RSE je Ministarstvu odbrane uputio ista pitanja, ali nam je odgovoreno da će biti prosleđena nadležnima.
U pomenutom dosijeu Fond za humanitarno pravo navodi da je prikrivanje zločina bio državni plan skovan još u martu 1999. godine i da su u njemu učestvovali resori javne i državne bezbednosti MUP-a Srbije i Vojska Jugoslavije preko svojih odeljenja za asanaciju terena.
Kao porazno po srpsku državu i društvo FHP navodi činjenicu da niko za to do dana današnjeg nije odgovarao.
Ali, ne samo da nijedan komandant brigade ili odreda posebnih jedinica policije nije dospeo na optužnicu, već su pojedini još u najvišim organima vlasti ili rukovodstvima vladajućih političkih stranaka.
U Glavnom odboru vladajuće Srpske napredne stranke je, recimo, Goran Radosavljević Guri, komandant Žandarmerije, čija odgovornost za slučaj ubijene braće Bitići, i dalje nije pravosudno istražena, a Nikola Šainović, haški osuđenik za ratne zločine, čim se 2015. godine vratio iz zatvora, postao je član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije.
O odnosu vlasti prema ljudima osuđenim za ratne zločline rečito svedoči i činjenica da su Bratislav Gašić i Nikola Selaković, tadašnji ministri odbrane i pravde u Vladi Srbije, u decembru 2015. godine državnim avionom iz Haga u Srbiju dovezli generala Vladimira Lazarevića, koji je pušten na slobodu posle odslužene dve trećine kazne od 14 godina.
Priređen mu je i svečani doček na aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu.
General Lazarević je, podsetimo, osuđen po komandnoj odgovornosti, kao komandant Prištinskog korpusa, a potom i komandant Treće armije Vojske Jugoslavije, tokom sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine.
Božidar Delić, član Srpske radikalne stranke, zatim Srpske napredne stranke, da bi se 2011. ponovo vratio radikalima, danas je poslanik u Skupštini Srbije.
Delić je nekadašnji komandant 549. brigade Vojske Jugoslavije, odgovoran za područje Suva reka, Orahovac, Prizren i Đakovića, gde je sa samo mesec i po dana, od 24. marta do 10. juna 1999. ubijeno 2174 civila, od kojih je 459 nađeno u masovnim grobnicama u Srbiji.
Fond za humanitarno pravo je protiv njega polovinom 2008. godine podneo krivičnu prijavu, kasnije još dve, ali do danas se ne zna šta je po toj prijavi urađeno. Sam Delić za RSE negira svoju odgovornost za zločine i prikrivanje zlolčina na Kosovu.
"Ja sam čak i pitao te iz Tužilaštva zbog čega, ako su dobili neku krivičnu prijavu, ne reaguju jer treba, ili da je prihvate, ili da je odbace. Oni su rekli da su te krivične prijave neozbiljne i bez dokaza. Ja znam da su bez dokaza jer znam šta sam radio i imam svoju dokumentaciju koja može da potvrdi kakvo je bilo ponašanje Vojske", kaže Delić.
On, međutim, ne negira da je bilo zločina u zoni njegove odgovornosti.
"Moji ljudi koji su izvršili zločine još tokom rata predati su Vojnom sudu i suđeno im je u ratu, nekima posle rata, a kad je ukinut taj sud, sudili su im civilni sudovi, ali skupiti na jednu gomilu 2.000 civila i reći da ih je Vojska ubila – pa to je najveća moguća glupost", kaže Delić.
Tu je i slučaj Momira Stojanovića, koji je posle izbora postao poslanik vladajuće Srpske napredne stranke i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti.
U februaru 2015. godine je Interpol na zahtev EULEX-a za njim raspisao "crvenu" međunarodnu poternicu zbog sumnje za ratne zločine počinjene na Kosovu 1999. godine. Kako je objašnjeno na sajtu Interpola, reč je o najvišem nivou potrage koji podrazumeva da se "tražena osoba locira i uhapsi".
Krajem oktobra 2015. je u "Dosijeu Reka" Fond za humanitarno pravo Stojanovića označio kao jednu od ključnih figura jednog od najtežih ratnih zločina na Kosovu.
Nije nikakvo iznenađenje što su se odgovorni za zločine i prikrivanje zločina našli u vrhovima vladajuće većine, konstatuje Filip Švarm, urednik nedeljnika "Vreme".
"Nad tim ne možemo biti začuđeni jer je upravo vladajuća većina devedesetih godina zastupala tu nacionalističko-šovinističku i ratno-huškačku politiku. Nikola Šainović i jeste bio u SPS-u (Socijalistička partija Srbije), a to što kažem za socijaliste, svakako pripada i naprednjacima (SNS)", navodi Švarm, te dodaje:
"Pogledajte karijere njihovih vodećih ljudi: govorim o Aleksandru Vučiću, Tomislavu Nikoliću, Maji Gojković i drugima. Devedesetih su oni bili članovi Srpske radikalne stranke, odmah posle Vojislava Šešelja u hijerarhiji te partije. Dakle, ti ljudi odgovorni za ratne zločinje i njihovo prikrivanje pripadaju istom korpusu. Imate osuđenog ratnog zločinca – Veselina Šljivančanina na tribini SNS-a u Beškoj – pa, Šljivančanin i pripada toj publici."
Naprednjaci su, kaže sagovornik RSE, napravili otklon od radikala i devedesetih godina, kako bi došli na vlast i ostali na njoj, ali ističe da svi znaju šta su ti ljudi radili u to vreme. Štaviše, dodaje Švarm, oni danas tvrde da je 5. oktobar najveće zlo koje se desilo Srbiji i da je sve što su radili devedesetih bilo ispravno.
Smišljeni beg od odgovornosti
Koliko neprocesuiranje odgovornih za prikrivanje žrtava ratnih zločina na Kosovu može da se pripiše političkim pritiscima na Tužilaštvo i sud za ratne zločine?
Sve što se tiče pravosuđa u poslednjih nekoliko godina, skoro i u nekoliko decenija, jeste stvar političkog pritiska, posebno kad se radi o suočavanju sa ratnim zločinima u kojima su žrtve neki drugi, a ne pripadnici srpske nacije. A o samostalnosti pravosuđa, pa i njegovog dela vezanog za ratne zločine, ne može da se govori, kaže za RSE Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava na univerzitetu Union.
"Vi ste mogli da vidite da sada doskorašnjeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića u Advokatsku komoru nisu primili kao advokata zbog nekog novog vida moralno-političke podobnosti za koju su ti isti ili oni koji su saglasni sa njima tvrdili da je bila vezana za komunizam i nestala. Dakle, nije nestala", ocenjuje Rakić Vodinelić, te ističe:
"Stvar je u tome što ovo društvo, naročito državni organi ovog društva, gotovo nikad, sem izuzetaka, nisu pokazali spremnost da se suoče sa tim najmračnijim elementom naše prošlosti, a to je suočavanje sa odgovornošću visokih policijskih i vojnih oficira za ratne zločine koji su počinjeni na području bivše Jugoslavije, uključujući i ratne zločine na Kosovu i njihovo prikrivanje."
Rečenica poznatog publiciste Viktora Ivančića, ističe naša sagovornica, izvanredno ilustruje odnos srpskog i drugih postjugoslovenskih društava prema ratnim zločinima:
"Osuđujemo sve ratne zločine, a slavimo naše momke koji su ih počinili."
U poslednjih 16 godina, od kraja rata na Kosovu, na teritoriji Srbije otkrivene su četiri masovne grobnice koje sadrže 941 telo Albanaca ubijenih na Kosovu, navodi se u dosijeu Fonda za humanitarno pravo.
Facebook Forum