Međuetnička tolerancija je važan faktor za napredak kosovskog društva i same države, ali sam taj koncept na Kosovu se može sagledati iz dva ugla, pravni i sociološki, smatra sociolog Fadil Maloku, profesor na Univerzitetu Prištine.
Što se pravnog aspekta tiče, tolerancija je garantovana zakonima i Ustavom, ali, u samom društvu, situacija je drugačija.
"Što se zakonskog aspekta tiče, manjinske grupe su izložene super-pozitivnoj diskriminaciji. Ali, što se društvenog života tiče, još uvek postoje rezerve. Još uvek postoje oaze Srba koje žive po enklavama i koji ne prihvataju nezavisnost Kosova. Ta činjenica je i poruka da oni de facto i de jure nisu spremni da budu tolerantni prema većini. To komplikuje situaciju", navodi Maloku.
Građani Prištine albanske nacionalnosti smatraju da, obzirom da se rat desio pre 15 godina, međuetnička tolerancija je na zavidnom nivou, čak i bolja nego što je u zemljama regiona.
Inače, na Kosovu postoji deset opština sa srpskom većinom, jedna sa turskom. Po Ustavu i zakonima, manjinama pripadaju i dva mesta potpredsednika u Skupštini Kosova, ministarstva po dogovoru, pozicije zamenika ministara.
U Skupštini Kosova je 20 garantovanih mesta, od kojih deset za Srbe, a deset za ostale zajednice. Predstavnici manjinskih zajednica nisu zadovoljni sprovođenjem zakona koji se tiču zaštite njihovih interesa.
Petar Miletić, bivši potpredsednik Skupštine Kosova iz redova srpske zajednice, navodi, da što se zakona i Ustava Kosova tiče, Srbi na Kosovu možda imaju i veća prava, nego bilo koja druga zajednica negde u Evropi.
Međutim, dodaje on, hroničan problem Kosova je implementacija onoga što piše u njima.
"Na primer, imamo jedan izuzetno dobar, proevropski, moderan Zakon o jezicima, ali na svakom koraku na Kosovu možete videti da se taj zakon ne poštuje. Puno je takvih primera. Imamo zakone koji štite položaj i status Srpske pravoslavne crkve. Tu su zakoni o selu Velika Hoča i Zakon o istorijskom centru Prizrena, koji su usvojeni pre dve godine, a ni jedno slovo nije ostvarno na terenu. U svakom slučaju, to je najveći problem", kaže Miletić, te ističe:
"Postoje zakoni koji su prilično dobri, naravno, neki bi mogli da budu i bolji, ali oni se ne poštuju dovoljno na terenu. Tek onog trenutka, kada ljudi počnu da osećaju da ti zakoni doprinose kvalitetu njihovog života, onda možemo govoriti o pomoći u integraciji. Sada trebaju i ljudi na terenu, dakle građani, zbog kojih se ti zakoni i donose, da osete da su ti poslanici, koji imaju garantovana mesta, uspeli da se izbore za nešto što će poboljšati njihov kvalitet života. Do tog stadijuma još nismo došli."
Miletić veruje da je odgovornost albanske političke i intelektualne elite na Kosovu da objašnjava ljudima da to, što Srbi u zakonima imaju neka prava, nije zato što je to neki pritisak međunarodne zajednice, već zato što su to punopravni građani Kosova, koji trebaju da budu ravnopravni građani sa većinskom zajednicom.
"To jednostavno mora da zrači iz političara Albanaca, koji to trebaju na taj način da prezentuju, a ne u smislu - neko nas je pritisnuo i zbog tog pritiska mi moramo to da ispunimo", navodi Petar Miletić.
Domaći i međunarodni mehanizmi na Kosovu su na različite načine radili na tome da se uspostavi i gaji tolerancija među ljudima, što je neophodan uslov za očuvanje mira i stabilnosti u zemlji.
