Poseta Borisa Tadića Crnoj Gori i otvaranje konzulata Srbije u Herceg Novom dešava se u trenutku zaoštrenih odnosa zbog Strategije Srbije o Srbima u regionu, u kojoj se tražila “politička konstitutivnost” za Srbe u Crnoj Gori.
Od takve odredbe nadležni u Beogradu su ipak odustali, a što je podstaklo crnogorskog premijera Igora Lukšića da zaključi kako su shvatili da su “preterali u aspiracijama”. Rasprave o srpskim aspiracijama za neke su ostatci prošlih vremena, za druge posledica delovanja delova vodećih društvenih elita, a za treće legitiman cilj od kog Srbija ne sme odustati.
Kako niko ne bi gajio dileme vezano za njegov odnos prema Crnoj Gori, vicepremijer i lider socijalista, koje je nasledio od nekadašnjeg nosioca velikosrpske politike Miloševića, Ivica Dačić je nedvosmislen:
“Uopšte me ne interesuje da li će da žive sa nama ili neće. Jesu li se otcepili? Jesu li napravili svoju državu? Želim im puno sreće. Zašto bih ja više voleo da oni žive sa mnom nego oni?”
Kako bi dodatno pojasnio svoju poziciju Dačić se poziva na primere, veruje, zgodne za upoređivanje, uz zaključak:
“Srbija nije remetilački faktor u regionu. Ali, isto tako kao što mađarska vlada insitira na pravima Mađara u Srbiji, isto tako kao što Rumuni koji su nama prijateljska država insistiraju na pravima Rumuna, odnosno insitira da se Vlasi ne izjašnjavaju kao Vlasi nego kao Rumuni, isto tako kao što Bugarska protestuje što je zabranjen skup na primer u Bosilegradu, ili isto tako kao što je međunarodna zajednica bila zainteresovana za položaj Albanaca u južnoj Srbiji ili na Kosovu i Metohiji, ili isto tako što je Turskoj ili BiH prioritet položaj Bošnjaka u Srbiji … pa valjda je normalno da je za nas prioritet položaj Srba u drugim državama u regionu. Ne želim da utičem na njihovu vlast niti na to ko će biti na vlasti. Ali me interesuju prava Srba. Isto kao što i njih interesuju prava Crnogoraca u Lovćencu i tako dalje”.
Naveo je Dačić upravo pred odlazak, zajedno sa ministarkom pravde Snežanom Malović, u Crnu Goru na konferenciju o borbi protiv organizovanog kriminala.
Ivica Dačić
To što predstavnici institucija dve države očigledno sarađuju i onda kada se razmenjuje neprijatna retorika sigurno je dobar znak, iako situacija podseća sociologa iz Podgorice Srđana Vukadinovića na tenzije uoči referenduma o nezavisnosti. Akutelne elite jasno pokazuju, navodi naš sagovornik, da probleme ne mogu rešiti drugačije osim dizanjem medijske pompe:
“Država Srbija, država Crna Gora i Srpska pravoslavna crkva sa svojim aktivnostima su duboko povredile prostor privatnosti svih građana Crne Gore, budući da se sve ovo dešava zbog predstojećeg popisa u aprilu. Jednostavno državu Srbiju i državu Crnu Goru ne interesuju vrednosti, neki kapital koji će dobiti putem popisa. Bilo da je u pitanju kulturni, obrazovni, naučni, istraživački i drugi kapital na osnovu kojih će se praviti određene politike i strategije razvoja. Njih interesuju neka duboko intimna pitanja, ona koja su u sferi privatnosti čoveka, kao što su nacionalnost ili etnička pripadnost, zatim pitanje veroispovesti ili maternjeg jezika," kazao je Vukadinović.
Ipak, do danas nema odgovora na pitanje zbog čega su verovanja u skoro pa suđenu dominantnu ulogu Srbije u regionu, čak i posle niza dubokih promena kroz koje je sama Srbije prošla, i dalje jaka. Ne treba isključiti da su upravo krupni delovi srpske elite dobrim delom zadojeni nacionalizom, te da podhranjuju verovanja o stalnoj ugroženosti Srba izvan Srbije.
Kao adresa sa koje se takvi stavovi šalju, baš kao i u vreme čuvenog Memoranduma krajem osamdesetih, i danas se najčešće pominje Srpska akademija nauka i umetnosti.
SPC u Crnoj Gori kao politička institucija
Akademik i istoričar Slavenko Terzić tvrd je uverenju da je interes Srbije za delove Srbe izvan Srbije potpuno prirodan, pri čemu negira da se iz takvog stava mogu izvući za druge neprihvatljive opcije.
“Zanimljivo je da u Crnoj Gori postoje reakcije jedino kad je reč o bilo kakvom koraku Srbije. Recimo, vrlo često vidimo pretenzije Albanije na delove Crne Gore, iz Novog Pazara vidimo nekakve ideje o obnovi takozvanog Sandžaka, Hrvatska govori o Boki kao o ‘zaljevu hrvatskih svetaca’,” navodi Terzić.
RSE: Niko ne potencira pitanje nacionalnog čime se krši ono što je osnov Ustava Crne Gore. Crna Gora je definisana kao građanska država. Ne daje se prednost ni samim Crnogorcima. Zato ovde postoji problem.
“Ja sam istoričar, vi to znate. Ovde je problem što je srpski narod u Crnoj Gori, da tako kažem, jedini državotvorni narod koji je stvarao tu državu Crnu Goru. Dakle, u vreme nezavisne Crne Gore do 1918. godine je 98 odsto naroda bilo srpsko. To je valjda nesporna činjenica”, kaže Terzić.
Na konstataciju da je od tada prošao jedan vek i na pitanje što je to sada bitno, Terzić odgovara:
“Znate zašto, zato što bi neko morao da objasni na primeru Evrope koja je to alhemija koja je od srpskog naroda u Crnoj Gori stvorila neki drugi narod”.
Amfilohije na službi u crkvi na Rumiji - iz arhive
Direktniji uticaj od svakog drugog mogao bi biti onaj koji u susednoj državi ostvaruje Srpska pravoslavna crkva. Upravo je episkopski savet eparhija SPC ocenio da se u Crnoj Gori vodi "medijska anticrkvena kampanja" koja je povezana sa predstojećim popisom stanovništva.
Petorica crkvenih velikostojnika, među kojima i mitropolit Amfilohije, sastali su se u utorak u manastiru Svete Trojice u Pljevljima, o čemu je javnost obaveštena dan kasnije. Odatle su građani Crne Gore pozivani da se da se "oslobode straha, nakupljenog naročito u periodu nasilja posle Drugog svetskog rata" i da se "slobodno izraze o svom verskom, nacionalnom i jezičkom identitetu".
Uz akademike, profesor Fakulteta politikčih nauka Miloš Bešić, upravo u Crkvi vidi one koji u Crnoj Gori realizuju projekte delova srpskih elita.
“U Crnoj Gori Srpska pravoslavna crkva se doživljava kao politička institucija, par ekselans. Gospodin Amfilohije Radović ispred te Crkve zapravo vrši određenu političku misiju i interesu, kako kaže njegova interpretacija, srpskog naroda. Mislim da je sasvim izvesno da postoji vrlo jasna sprega između određenih političkih krugova u Srbiji i SPC. Koja je priroda te veze, kakva je dinamika i koliko tu pre svega gospodin Amfilohije u ime srpskog naroda i srpske države solira, mi to ne možemo da znamo. Ali ono što znamo jeste da postoji vrlo jasna komunikacija pre svega oko nacionalnih krugova oko Demokratske stranke Srbije, što je bilo vrlo izrazito i dinamično. Takođe i sa delovima Demokratske stranke onima koji su nacionalnije orjentisani i koji su u okviru te partije za sada još uvek u manjini. Kao i u onim pokretima, pojedincima i političkim strukturama koji nisu eksplicitno akteri u smislu političkih partija, ali jesu u političkom životu”, kaže Bešić.
Od takve odredbe nadležni u Beogradu su ipak odustali, a što je podstaklo crnogorskog premijera Igora Lukšića da zaključi kako su shvatili da su “preterali u aspiracijama”. Rasprave o srpskim aspiracijama za neke su ostatci prošlih vremena, za druge posledica delovanja delova vodećih društvenih elita, a za treće legitiman cilj od kog Srbija ne sme odustati.
Kako niko ne bi gajio dileme vezano za njegov odnos prema Crnoj Gori, vicepremijer i lider socijalista, koje je nasledio od nekadašnjeg nosioca velikosrpske politike Miloševića, Ivica Dačić je nedvosmislen:
“Uopšte me ne interesuje da li će da žive sa nama ili neće. Jesu li se otcepili? Jesu li napravili svoju državu? Želim im puno sreće. Zašto bih ja više voleo da oni žive sa mnom nego oni?”
Kako bi dodatno pojasnio svoju poziciju Dačić se poziva na primere, veruje, zgodne za upoređivanje, uz zaključak:
“Srbija nije remetilački faktor u regionu. Ali, isto tako kao što mađarska vlada insitira na pravima Mađara u Srbiji, isto tako kao što Rumuni koji su nama prijateljska država insistiraju na pravima Rumuna, odnosno insitira da se Vlasi ne izjašnjavaju kao Vlasi nego kao Rumuni, isto tako kao što Bugarska protestuje što je zabranjen skup na primer u Bosilegradu, ili isto tako kao što je međunarodna zajednica bila zainteresovana za položaj Albanaca u južnoj Srbiji ili na Kosovu i Metohiji, ili isto tako što je Turskoj ili BiH prioritet položaj Bošnjaka u Srbiji … pa valjda je normalno da je za nas prioritet položaj Srba u drugim državama u regionu. Ne želim da utičem na njihovu vlast niti na to ko će biti na vlasti. Ali me interesuju prava Srba. Isto kao što i njih interesuju prava Crnogoraca u Lovćencu i tako dalje”.
Naveo je Dačić upravo pred odlazak, zajedno sa ministarkom pravde Snežanom Malović, u Crnu Goru na konferenciju o borbi protiv organizovanog kriminala.
To što predstavnici institucija dve države očigledno sarađuju i onda kada se razmenjuje neprijatna retorika sigurno je dobar znak, iako situacija podseća sociologa iz Podgorice Srđana Vukadinovića na tenzije uoči referenduma o nezavisnosti. Akutelne elite jasno pokazuju, navodi naš sagovornik, da probleme ne mogu rešiti drugačije osim dizanjem medijske pompe:
“Država Srbija, država Crna Gora i Srpska pravoslavna crkva sa svojim aktivnostima su duboko povredile prostor privatnosti svih građana Crne Gore, budući da se sve ovo dešava zbog predstojećeg popisa u aprilu. Jednostavno državu Srbiju i državu Crnu Goru ne interesuju vrednosti, neki kapital koji će dobiti putem popisa. Bilo da je u pitanju kulturni, obrazovni, naučni, istraživački i drugi kapital na osnovu kojih će se praviti određene politike i strategije razvoja. Njih interesuju neka duboko intimna pitanja, ona koja su u sferi privatnosti čoveka, kao što su nacionalnost ili etnička pripadnost, zatim pitanje veroispovesti ili maternjeg jezika," kazao je Vukadinović.
Ipak, do danas nema odgovora na pitanje zbog čega su verovanja u skoro pa suđenu dominantnu ulogu Srbije u regionu, čak i posle niza dubokih promena kroz koje je sama Srbije prošla, i dalje jaka. Ne treba isključiti da su upravo krupni delovi srpske elite dobrim delom zadojeni nacionalizom, te da podhranjuju verovanja o stalnoj ugroženosti Srba izvan Srbije.
Kao adresa sa koje se takvi stavovi šalju, baš kao i u vreme čuvenog Memoranduma krajem osamdesetih, i danas se najčešće pominje Srpska akademija nauka i umetnosti.
SPC u Crnoj Gori kao politička institucija
Akademik i istoričar Slavenko Terzić tvrd je uverenju da je interes Srbije za delove Srbe izvan Srbije potpuno prirodan, pri čemu negira da se iz takvog stava mogu izvući za druge neprihvatljive opcije.
“Zanimljivo je da u Crnoj Gori postoje reakcije jedino kad je reč o bilo kakvom koraku Srbije. Recimo, vrlo često vidimo pretenzije Albanije na delove Crne Gore, iz Novog Pazara vidimo nekakve ideje o obnovi takozvanog Sandžaka, Hrvatska govori o Boki kao o ‘zaljevu hrvatskih svetaca’,” navodi Terzić.
RSE: Niko ne potencira pitanje nacionalnog čime se krši ono što je osnov Ustava Crne Gore. Crna Gora je definisana kao građanska država. Ne daje se prednost ni samim Crnogorcima. Zato ovde postoji problem.
“Ja sam istoričar, vi to znate. Ovde je problem što je srpski narod u Crnoj Gori, da tako kažem, jedini državotvorni narod koji je stvarao tu državu Crnu Goru. Dakle, u vreme nezavisne Crne Gore do 1918. godine je 98 odsto naroda bilo srpsko. To je valjda nesporna činjenica”, kaže Terzić.
Na konstataciju da je od tada prošao jedan vek i na pitanje što je to sada bitno, Terzić odgovara:
“Znate zašto, zato što bi neko morao da objasni na primeru Evrope koja je to alhemija koja je od srpskog naroda u Crnoj Gori stvorila neki drugi narod”.
Direktniji uticaj od svakog drugog mogao bi biti onaj koji u susednoj državi ostvaruje Srpska pravoslavna crkva. Upravo je episkopski savet eparhija SPC ocenio da se u Crnoj Gori vodi "medijska anticrkvena kampanja" koja je povezana sa predstojećim popisom stanovništva.
Petorica crkvenih velikostojnika, među kojima i mitropolit Amfilohije, sastali su se u utorak u manastiru Svete Trojice u Pljevljima, o čemu je javnost obaveštena dan kasnije. Odatle su građani Crne Gore pozivani da se da se "oslobode straha, nakupljenog naročito u periodu nasilja posle Drugog svetskog rata" i da se "slobodno izraze o svom verskom, nacionalnom i jezičkom identitetu".
Bešić: Mislim da je sasvim izvesno da postoji vrlo jasna sprega između određenih političkih krugova u Srbiji i SPC.
“U Crnoj Gori Srpska pravoslavna crkva se doživljava kao politička institucija, par ekselans. Gospodin Amfilohije Radović ispred te Crkve zapravo vrši određenu političku misiju i interesu, kako kaže njegova interpretacija, srpskog naroda. Mislim da je sasvim izvesno da postoji vrlo jasna sprega između određenih političkih krugova u Srbiji i SPC. Koja je priroda te veze, kakva je dinamika i koliko tu pre svega gospodin Amfilohije u ime srpskog naroda i srpske države solira, mi to ne možemo da znamo. Ali ono što znamo jeste da postoji vrlo jasna komunikacija pre svega oko nacionalnih krugova oko Demokratske stranke Srbije, što je bilo vrlo izrazito i dinamično. Takođe i sa delovima Demokratske stranke onima koji su nacionalnije orjentisani i koji su u okviru te partije za sada još uvek u manjini. Kao i u onim pokretima, pojedincima i političkim strukturama koji nisu eksplicitno akteri u smislu političkih partija, ali jesu u političkom životu”, kaže Bešić.
