Već deseti put, kao i svakog prethodnog jedanaestog u mesecu, grupa nevladinih organizacija okupila se na protestu u Beogradu tražeći od predsednika i Skupštine Srbije da 11. jul bude proglašen Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Pitanje zbog čega Srbija, za razliku od EU, ne podseća na ovaj dan postavljeno je i ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću u Evropskom parlamentu u Briselu, ali odgovora nema.
Na samo desetak metara od transparenta "11. jul - Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Proglasite! Proglasite! Proglasite!", koji su u parku ispred zgrade Predsedništva Srbije u samom centru Beograda po deseti put razvili predstavnici više nevladinih organizacija pitali smo prolaznike:
RSE: Da li znate zbog čega je ovo okupljanje?
“Baš komentarišemo, ne znamo zbog čega.”
RSE: Znate li šta se dogodilo 11. jula?
“Koje godine?”
“Ne.”
“Nije mi poznat taj datum.”
Na ovaj datum podsetili su u proglasu predstavnici civilnog sektora i u zvaničnom pismu poručili predsedniku Srbije:
“Zahtevamo da podržite zahtev da se 11. jul i u Srbiji prihvati i obeležava kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici i odavanja pošte njegovim žrtvama!”
Park u kome je pismo pročitano okružilo je na desetine policajaca koji su sprečavali prolaznike da priđu, tako da i oni koji su eventualno bili zainteresovani da ga čuju, to nisu mogli:
RSE: Traži se da se u Srbiji proglasi Dan sećanja na genocid u Srebrenici, da li podržavate takav zahtev?
“Da, ali treba obeležiti i ono što je pre Srebrenice bilo, šta je uzrok Srebrenici. To niko ne spominje. Mi smo iz Pakraca, u Pakračkoj poljani ima preko 300 mrtvih. Ja sam za to da se svi zločini kazne, ali svi.”
“Nisam dovoljno upoznat sa detaljima da bih mogao da imam mišljenje”
“Ne treba zaboraviti istoriju, bar ne zbog ove dece. Mi to znamo nažalost, ali ne treba zaboraviti. Ja sam za.”
SREBRENICA NIJE NA DNEVNOM REDU
Vlasti u Srbiji nisu! I 14 godina nakon ovog strašnog događaja odbijaju da se o njemu i jasno odrede. Da li kao rezultat ovakvog stava, tek u Srbiji su i dalje retki oni koji uopšte veruju da je do sada popisano skoro 8000 žrtava srebreničkog masakra.
Čak i kada se priznaje da je tamo ubijeno više hiljada Bošnjaka, obično se potežu argumenti kako je u Srebrenici i Bratuncu prethodno stradalo 1700 Srba. Uz ovakve i slične polemike propao je 2007. pokušaj da se u parlamentu usvoji "Deklaracija o obavezama Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici".
Pre mesec dana, poslanik Žarko Korać ponovo je predložio Deklaraciju nevladinih organizacija kojom se sada traži da se utvrdi Dan sećanja na genocid. Ovoga puta nije bilo ni polemike:
“Predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović je nju stavila na dnevni red, ja sam i sam bio iznenađen. Za nju nije niko glasao! To je bilo skoro fascinantno. Ono što je još fascinantnije je to da nijedan medij nije primetio čak ni to da je bilo glasanje.”
Nepaženo je prošla i kod poslanika vladajuće Demokratske stranke. Šefica poslaničke grupe DS-a Nada Kolundžija:
“Naravno da je zločin u Srebrenici najstrašniji zločin koji se desio u proteklom periodu. Ali, da li je važnija Deklaracija ili je važnije da nadležne državne institucije rade u skladu sa takvim stavom.”
RSE: I to naravno, ali zašto ne i Deklaracija? Da li je problem u vašim koalicionim partnerima, socijalistima?
“Mi o tome do sada nismo razgovarali, nismo imali na dnevnom redu tu temu.”
Evropski parlament usvojio je u januaru rezoluciju o proglašenju 11. jula Danom sećanja na genocid u Srebrenici, a pitanje zbog čega to nije učinila i Srbija postavljeno je, kako javlja naša dopisnica Đeračina Tuhina, i ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću tokom prošlonedeljne posete Briselu:
“Prilikom obraćanja u Evropskom parlamentu, neki poslanici su pitali šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića zašto i u Srbiji ne postoji Dan sećanja na Srebrenicu, poput Evrope. Vuk Jeremić je odgovorio jedino to da je Srbija imala svoj Vili Brant trenutak kada je predsednik Tadić bio u Srebrenici na desetu godišnjicu, 2005. Nije spomenuo ni masakr, ni genocid, rekao je samo da su to strašna dela koja su se tamo dogodila.”
Bez nade da bi se uskoro moglo razgovarati, nevladine ogranizacije istrajavaju u zahtevu, a možda jedinu nadu vide u Briselu. Milan Antonijević, Komitet pravnika za ljudska prava:
“Ovo je deseti put da smo ovde. Beba je znači rođena i zbog toga bi stvarno država trebalo ozbiljnije I zrelije da pristupi ovom problemu.”
Ljiljana Radovanović, Žene u crnom:
Nešto će promeniti? Foto: Vesna Anđić
“Ja mislim da se boje, boje se gubljenja glasača i ovo definitivno pokazuje da je nacionalizam u porastu. Nema političke volje, želje i konsenzusa da se to uradi. Jedino ako budu morali pod pritiskom Evrope.”
Bez obzira na to što pred Međunarodim sudom pravde nije presuđeno da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu, zato što nije sprečila njegovo izvršenje u Srebrenici, sud je jasno rekao da BiH ima pravo na neku vrstu zadovoljenja, u čemu su mnogi prepoznali poziv da se osudi srebrenički masakr. Odbijanjem da se o njemu jasno odredi Srbija, prema mišljenju Žarka Koraća, dokazuje da nije daleko odmakla u prihvatanju odgovornosti za politiku koju je vodio Slobodan Milošević:
“Ja bih samo podsetio na notornu činjenicu da je Miloševićeva stranka, nereformisana u potpunosti, danas deo vladajuće koalicije i da je Boris Tadić potpisao nekakvu istorijsku deklaraciju sa predsednikom SPS-a Ivicom Dačićem u kojoj nema ni pomena o tome da je SPS u prošlosti vodila neku neodgovarajuću politiku. Ja sam izabrao najblažu reč koju sam mogao, a naravno, moglo bi se mnogo grublje govoriti.”
Parlament Srbije ostaje među retkim parlamentima u Evropi koji se nije odredio prema genocidu u Srebrenici.
Na samo desetak metara od transparenta "11. jul - Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Proglasite! Proglasite! Proglasite!", koji su u parku ispred zgrade Predsedništva Srbije u samom centru Beograda po deseti put razvili predstavnici više nevladinih organizacija pitali smo prolaznike:
RSE: Da li znate zbog čega je ovo okupljanje?
“Baš komentarišemo, ne znamo zbog čega.”
RSE: Znate li šta se dogodilo 11. jula?
“Koje godine?”
“Ne.”
“Nije mi poznat taj datum.”
Na ovaj datum podsetili su u proglasu predstavnici civilnog sektora i u zvaničnom pismu poručili predsedniku Srbije:
“Zahtevamo da podržite zahtev da se 11. jul i u Srbiji prihvati i obeležava kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici i odavanja pošte njegovim žrtvama!”
Park u kome je pismo pročitano okružilo je na desetine policajaca koji su sprečavali prolaznike da priđu, tako da i oni koji su eventualno bili zainteresovani da ga čuju, to nisu mogli:
RSE: Traži se da se u Srbiji proglasi Dan sećanja na genocid u Srebrenici, da li podržavate takav zahtev?
“Da, ali treba obeležiti i ono što je pre Srebrenice bilo, šta je uzrok Srebrenici. To niko ne spominje. Mi smo iz Pakraca, u Pakračkoj poljani ima preko 300 mrtvih. Ja sam za to da se svi zločini kazne, ali svi.”
“Nisam dovoljno upoznat sa detaljima da bih mogao da imam mišljenje”
“Ne treba zaboraviti istoriju, bar ne zbog ove dece. Mi to znamo nažalost, ali ne treba zaboraviti. Ja sam za.”
SREBRENICA NIJE NA DNEVNOM REDU
Vlasti u Srbiji nisu! I 14 godina nakon ovog strašnog događaja odbijaju da se o njemu i jasno odrede. Da li kao rezultat ovakvog stava, tek u Srbiji su i dalje retki oni koji uopšte veruju da je do sada popisano skoro 8000 žrtava srebreničkog masakra.
Čak i kada se priznaje da je tamo ubijeno više hiljada Bošnjaka, obično se potežu argumenti kako je u Srebrenici i Bratuncu prethodno stradalo 1700 Srba. Uz ovakve i slične polemike propao je 2007. pokušaj da se u parlamentu usvoji "Deklaracija o obavezama Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici".
Pre mesec dana, poslanik Žarko Korać ponovo je predložio Deklaraciju nevladinih organizacija kojom se sada traži da se utvrdi Dan sećanja na genocid. Ovoga puta nije bilo ni polemike:
“Predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović je nju stavila na dnevni red, ja sam i sam bio iznenađen. Za nju nije niko glasao! To je bilo skoro fascinantno. Ono što je još fascinantnije je to da nijedan medij nije primetio čak ni to da je bilo glasanje.”
Nepaženo je prošla i kod poslanika vladajuće Demokratske stranke. Šefica poslaničke grupe DS-a Nada Kolundžija:
“Naravno da je zločin u Srebrenici najstrašniji zločin koji se desio u proteklom periodu. Ali, da li je važnija Deklaracija ili je važnije da nadležne državne institucije rade u skladu sa takvim stavom.”
RSE: I to naravno, ali zašto ne i Deklaracija? Da li je problem u vašim koalicionim partnerima, socijalistima?
“Mi o tome do sada nismo razgovarali, nismo imali na dnevnom redu tu temu.”
Evropski parlament usvojio je u januaru rezoluciju o proglašenju 11. jula Danom sećanja na genocid u Srebrenici, a pitanje zbog čega to nije učinila i Srbija postavljeno je, kako javlja naša dopisnica Đeračina Tuhina, i ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću tokom prošlonedeljne posete Briselu:
“Prilikom obraćanja u Evropskom parlamentu, neki poslanici su pitali šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića zašto i u Srbiji ne postoji Dan sećanja na Srebrenicu, poput Evrope. Vuk Jeremić je odgovorio jedino to da je Srbija imala svoj Vili Brant trenutak kada je predsednik Tadić bio u Srebrenici na desetu godišnjicu, 2005. Nije spomenuo ni masakr, ni genocid, rekao je samo da su to strašna dela koja su se tamo dogodila.”
Bez nade da bi se uskoro moglo razgovarati, nevladine ogranizacije istrajavaju u zahtevu, a možda jedinu nadu vide u Briselu. Milan Antonijević, Komitet pravnika za ljudska prava:
“Ovo je deseti put da smo ovde. Beba je znači rođena i zbog toga bi stvarno država trebalo ozbiljnije I zrelije da pristupi ovom problemu.”
Ljiljana Radovanović, Žene u crnom:
“Ja mislim da se boje, boje se gubljenja glasača i ovo definitivno pokazuje da je nacionalizam u porastu. Nema političke volje, želje i konsenzusa da se to uradi. Jedino ako budu morali pod pritiskom Evrope.”
Bez obzira na to što pred Međunarodim sudom pravde nije presuđeno da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu, zato što nije sprečila njegovo izvršenje u Srebrenici, sud je jasno rekao da BiH ima pravo na neku vrstu zadovoljenja, u čemu su mnogi prepoznali poziv da se osudi srebrenički masakr. Odbijanjem da se o njemu jasno odredi Srbija, prema mišljenju Žarka Koraća, dokazuje da nije daleko odmakla u prihvatanju odgovornosti za politiku koju je vodio Slobodan Milošević:
“Ja bih samo podsetio na notornu činjenicu da je Miloševićeva stranka, nereformisana u potpunosti, danas deo vladajuće koalicije i da je Boris Tadić potpisao nekakvu istorijsku deklaraciju sa predsednikom SPS-a Ivicom Dačićem u kojoj nema ni pomena o tome da je SPS u prošlosti vodila neku neodgovarajuću politiku. Ja sam izabrao najblažu reč koju sam mogao, a naravno, moglo bi se mnogo grublje govoriti.”
Parlament Srbije ostaje među retkim parlamentima u Evropi koji se nije odredio prema genocidu u Srebrenici.
