Država olako shvatila desničarski ekstremizam?

Ukoliko je ovih nedelja krenula u obračun sa ekstremističkim organizacijama, nema nikakve sumnje da je država Srbija zakasnila. Ono što je trebalo da bude studiozna i planska akcija na suzbijanju društveno opasnih fenomena, godinama unazad bilo je predmet međustranačkog kalkulisanja, dok su se ekstremisti sve bolje uvezivali i čvršće organizovali.

Na žalost monstruozno ubistvo francuskog navijača u sred Beograda pokazuje da kašnjenje nije proizvelo posledice samo u oblasti promovisanja civilizacijskih vrednosti, nego su njegove konsekvence sada opasne i po život običnih ljudi. To potvrđuju i izjave zvaničnika koje su zabeležene na Trgu Republike gde Beograđani od jutros odaju poštu ubijenom Brisu Tatonu:

„Došla sam da podržim omladinsku inicijativu G17 plus da se dan sahrane žrtve proglasi Danom nacionalne žalosti.“

Gest ministarke sporta Snežane Samardžić Marković i njene G-17 plus, vredan hvale, ali bez vajde za porodicu ubijenog dvadesetosmogodišnjeg Francuza. S obzirom na odnose među strankama u Srbiji, može se očekivati da će još nad njegovim odrom početi rasprave ko je kriv što su mere prevencije do sada bile traljavo ili nisu uopšte preduzimane:

“Podsetiću vas das am, kad sam postala ministar, lično sa ministrima pravde i unutrašnjih poslova inicirala izmene Zakona o borbi protiv nasilja na sportskim priredbama koje su izričito povećale kaznenu politiku.”

Zašto to nije dovoljno? Saradnik Instituta za kriminologiju Zlatko Nikolić:

“Zakon je neprimenjen. Ali to nije jedini neprimenjen i neprimenljiv zato što je u zatvorenom krugu. Rađen je kao ovaj o informisanju. Ne zna se ko je pisao, ko je učestvovao, zašto i kako. A onda se digla prašina da se pokrije nešto drugo. To drugo smo dugo pokrivali i to je ovo što sad vidimo. To je nasilje na žalost sa žrtvama koje eto ima i među strancima.”

Polaganjem cveća i paljenjem sveća na Trgu Republike stotine Beograđana od srede ujutro pokušava da spere ljagu sa imena svoga grada. Većina njih sležu ramenima i nemaju odgovor na pitanje:

“Otkud taj i toliki zločin među mladim ljudima?”

Da li ima garancije da će zločin biti kažnjen?

Slike sa Trga Republike posmatraju i u Ministarstvu pravde:

“S jedne strane je dirljivo kako su Beograđani reagovali na ovo što se dogodilo i veliki broj sugrađana je na Trgu”, kaže pomoćnik ministarke Slobodan Homen koji se i sam pita, poučen ranijim iskustvima, da li je to što su jedanaestorica privedenih zbog ubistva Brisa Tatona dovoljna garancija da će zločin biti kažnjen, najstrože:

“Sad su ozbiljne sumnje da tužilaštvo, odnosno sud može da iznese i adekvatno sankcioniše počinioce dela. Nije samo na nama odgovornost što neka deca od 18 do 20 godina spremna da ubiju na jedan tako mučki i divljački način. To je pre svega problem porodice, društva medija, političkih stranaka, svih onih koji utiču na kreiranje svesti jednog mladog čoveka.”

Diskusije i analize društvenog stanja, poput ove, često su zamenjivale konkretna dela i sankcije. Tako je bilo i marta prošle godine kada su huligani, bez otpora policije, spalili Ambasadu Sjedinjenih Država.

Dvadeset meseci kasnije nema osuđenih za ovo delo, niti za to što je na zgarištu život izgubio i jedan od demonstranata. Kriminolog Zlatko Nikolić:

“Te grupe zvane navijači… Zapravo imamo jedan kriminalni milje koji vlada u tim klubovima. Sada kada su oni izuzeti niko od njih nije odgovarao. Da li je radi o vojnicima tih vođa takozvanih ili negativnih heroja, očigledno – jeste. Država je tu popustila, što nije na vreme presekla.”

U jednom slučaju, na primer, ubica u pokušaju strogo je kažnjen. Dvadesetjednogodišnji Uroš Mišić osuđen je na deset godina robije, nakon što je nabio baklju u usta policijskom žandarmu tokom jedne od utakmica.

Žandarm Nebojša Trajković, danas poluinvalid, ispričao je:

“I sa trećom bakljom pokušava da me upali i da mi ugura baklju govoreći – hoćeš baklju, hoćeš baklju evo ti p…. baklja!”

Podsetićemo da fudbaleri “Crvene zvezde” nikada nisu stavljeni na stub srama zato što su nakon izricanja presude Mišiću na teren izašli sa majicama na kojima je pisalo “Pravda za Uroša”, a pune dve godine gradovi u Srbiji se uporno ispisuju i oblepljuju istim parolama. Građani ih posmatraju I ništa ne čine, baš kao i nadležni.

To je problem celog društva

Reditelj Goran Paskaljević kaže kako se i sam kao ljubitelj sporta lično uverio da se radi o opasnosti koja ne trpi pasivnost:

“Oni se skupljaju po gradu i dogovaraju – hajde da idemo da bijemo tog i tog. Mora oštro da se bori protiv toga, a ne ovako, pričama, deklaracijama i rečima. Najlakše je reći.”

Zapravo ekstremisti su postali tema međustranačkog natezanja. Zato su i posle ubistva Brisa Tatona zaživele spekulacije koja partija stoji iza nasilnika. Zlatko Nikolić:

“To je više, hajde da pređe lopta u tuđe dvorište. To nema veze i ovo je opšti problem svih. Svih partija i celog društva.”

Jasno je da je upravo malo akcije, a mnogo priče, državu sateralo u potpunu defanzivu. Vlast je praktično priznala poraz kada je odustala od dozvole za održavanje “Parade ponosa” zaplašena pretnjama ekstremista. Iz organizacije Labris Dragana Vučković opisuje:

“Na sastanku sa delegiranim operativcima Ministarstva unutrašnjih poslova članovi Organizacionog odbora su nailazili na konstantnu opstrukciju najvažnijih bezbednosnih aspekata povorke ponosa.”

Fenomen ekstremizma, iako ne postoji samo u Srbiji, postaje specifičan jer se na njegovom suzbijanju ne postupa onoliko odlučno koliko to čine u nekim državama Evrope. Otpravnik poslova Ambasade Francuske u Beogradu Mišel Šarbojnje, kako kaže, “dirnut izlivom emocija” koji su Beograđani pokazali odajući poštu ubijenom Tatonu, još dodaje:

„Na žalost ono što se dogodilo našem sunarodniku Brisu Tatonu je nešto što može da se dogodi i što se događalo i u drugim državama. Zato je neophodno da se vlade suoče sa problemom nasilja.“