Dostupni linkovi

Seća li se neko Statuta Vojvodine? Skupština ove pokrajine usvojila je, više nego solidnom većinom, predlog Statuta pre više meseci, a po stalno gromoglasno najavljivanom političkom redu vožnje njegova verifikacija u Skupštini Srbije trebalo je da bude manje-više formalnost, i da se obavi brzo i rutinski.

Od tada je prošla cela jedna zima, proleće je uveliko na repertoaru, a Bojan Pajtić, prvi čovek vojvođanske izvršne vlasti, sada kaže da će biti srećan ako se priča sa Statutom okonča (dakako, hepiendom) pre leta. U protivnom, čekaće se jesen, a gledano iz prve polovine aprila, jesen se čini kao nešto jako, jako daleko, kao neizvesna budućnost do koje se svašta još može desiti. Naročito kada živite u odveć nestabilnom društvu i u odviše zanimljivim vremenima.

Kako je došlo do ovako bizarnog zapleta? Naravno, svekolika politička, medijska i intelektualna desnica digla je neviđenu halabuku i poviku na Statut kao „separatistički akt“ koji vodi razbijanjuu Srbije, a sve u sinhronizovanoj režiji, koreografiji i izvedbi unutrašnjih i spoljnih neprijatelja svih boja, onako baš retro-vremeplovski, baš kao u najboljem maniru entuzijastičnih profesora Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, večito budnih volontera akcije „ništa nas ne sme iznenaditi“. No, sve je to ipak bilo „za očekivati“: nacionalističkoj desnici (a ovde neke druge desnice zapravo i nema) Vojvodina je nasušno potrebna kao relativno neisceđena tema, pošto su Kosovo, Crnu Goru, Bosnu i ostalo već izeksploatisali do krajnjih granica, i iz te suve drenovine teško da može biti nekog značajnijeg političkog profita u budućnosti.

No, bez obzira na vrstu i intenzitet galamdžijstva sa desnice, dalo bi se usvojiti Statut i na nogama pregrmeti šušur koji se zbog toga diže, samo da je vlast to htela. Zato razloge i uzroke ovom zamornom i nepotrebnom otezanju treba tražiti primarno unutar same vlasti, pre svega unutar vodeće vladajuće stranke. Da se beogradskom vrhu stranke ne dopada upadljivo soliranje Pajtića i ekipe oko njega, to je odavno već vidljivo „iz aviona“. I to ne iz bojazni od sablasti „separatizma“, nego iz „prirodne“, strukturalne težnje vrha vlasti da ne deli moć (ili bar njene najbitnije sastojke) ni sa kim s kim ne mora da je deli. To znači, drugim rečima, da je pereblem sa decentralizacijom, a naročito ovakvom koja nije puko „drobljenje“ novca, poluga uticaja i ovlašćenja na bezbroj sitnih, atomizovanih delića (opštine i slično) - jer, Vojvodina je ipak značajno „parče“ Srbije, u populacionom, geografskom, ekonomskom i kojekakvom još smislu - i imati vlast u Vojvodini – pa makar je i delio sa državniom vrhom – znači biti ozbiljan, „težak“ politički igrač. To dobro zna Pajtić, ali nije da to ne zna i Tadić. Da li to znači da u Demokratskoj stranci postoji „sukob“? Ne, ne nužno u uobičajenom smislu reči, onom koji je uvod u nekakav raskol. Pre bi se reklo da se radi o u politici ipak prilično uobičajenom odmeravanju snaga među ljudima koji strateški politički sarađuju, i verovatno će sarađivati i ubuduće, ali kojima je jasno da su se spektakularnim raspadom opozicije (radikala i DSS-a) ili njenim inkorporiranjem u sopstvene strukture (socijalisti) prilično dobro obezbedili od „spoljnih“ napada. Što znači da nema baš mnogo toga – osim sasvim nepredvidljivih faktora – što u dogledno vreme može ugroziti neprikosnovenost najjačih ljudi Demokratske stranke. Utoliko ovo može biti dobar trenutak da se isproba ko je gde i ko šta i koliko može, jer tako se pišu i učvršćuju nova pravila igre... Pa se zato Statut piše relativno „tvrdo“, pa se onda zahteva njegovo „umekšavanje“, pa se onda to ritualno odbija, a stvarno pomalo i prihvata, pa se sada traži neka čarobna mera u kojoj niko neće izgledati kao gubitnik. A sve to uz obaveznu napomenu da nikakvog takmičenja, je li, nije ni bilo, pa onda nema ko da bude dobitnik ili gubitnik...

U međuvremenu, na dopunskim izborima u Kovinu, na južnom rubu Vojvodine, demokrate ubedljivo dobijaju, a Šešeljevi radikali, do nedavno lokalni miljenici, doslovno nestaju, ostaju ispod cenzusa. Da li je i to neka poruka? Naravno. Poruka ne glasi da su demokrate i saveznici bajno dobri, nego da oni više, nakon svega, ne mogu imati alternativu u razgalamljenim sablastima devedesetih. No, pošto se druge jake alternative trenutno gotovo i ne nude, vlast mirno spava. Zapravo, ne baš tako mirno: kao što vidimo, nateže se oko jastuka i ćebeta.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG