Dve greške te godine...

U noći kada je u centru Beograda razorena zgrada Generalštaba, Ratko Bulatović ostao je bez obe noge. Sa kolegama iz štaba civilne zaštite posle prve detonacije izašao je na lice mesta, drugu nisu očekivali:

"Sećam se strahovitih detonacija dve bombe, pao sam na trotoar. Pokušao sam preko radio-veze da se javim kolegama, međutim, nekoliko sekundi posle ranjavanja izgubio sam svest."

Deset godina kasnije, zgrada Generalštaba izgleda potpuno isto, a pitanje da li se bombardovanje moglo izbeći i dalje je tema kojom se u javnosti malo ko bavi. Pisac i akademik Milorad Pavić na 1999. godinu danas gleda:

"Kao na dve greške, i onih koji su bombardovali i onih koji su bombardovani."

Pitanje Miloševićeve odgovornosti za NATO bombardovanje pokrenuto je na kratko posle demokratskih promena 5. oktobra, međutim, ubrzo je i zatvoreno, kaže Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo:

"To što je bilo, pa neka je to bila i kriminalizovana Miloševićeva država, ali pitanje ko je odgovoran za NATO bombardovanje, odnosno da li je Milošević odgovoran, neće se postavljati – tako je i ostalo."

Danas se građani nerado sećaju tih dana, i retko se ko osvrće na pozive nacionalističkih organizacija na proteste protiv NATO-a:

"Nisam već jedno duže vreme razmišljala o tome, ali mi deluje jako daleko."

"Ne znam, bila sam klinka i meni je to bilo super."

"Očajno, katastrofa."

"Slušao sam vašu radio-stanicu."

Uz potpunu medijsku blokadu i prkosne poruke celom svetu, Miloševićeva propagandna mašinerija radila je 1999. godine punom parom. Milovan Bojić, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije u danima bombardovanja poručuje:

"Napad na Jugoslaviju, napad je na Rusiju i Belorusiju."

Dvadeset i trećeg aprila rukovodstvo RTS-a na čelu sa Dragoljubom Milanovićem ostavlja ljude na radnim mestima, iako su bili obavešteni da će zgrada te noći biti meta. Sa državne televizije svakodnevno su poručivali:

"Pucajte, mi čekamo, naša adresa je Takovska 10."

Šesnaest ljudi je poginulo, a njihove porodice i danas se pitaju zašto. Na spomenik kod zgrade RTS-a, Žanka Stojanović spušta cveće i pali sveće za svog jedinog sina:

"Svaki dan je isti. Kada sahranite jedino dete i obilazite dva kamena, jedan ovde i drugi tamo gde je sahranjen, a šta smo sahranili to samo mi znamo, šta može čovek da očekuje od takvog života."

Dok porodice sahranjuju svoje najbliže, Miloševićev režim organizuje masovna okupljanja na trgovima i mostovima:

"Srpska se truba sa Kosova čuje Srbina svakog da obraduje..."

Za ovo vreme, policija i vojska vrše masovne zločine na Kosovu, a stotine hiljada Albanskih civila beži prema granici. Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić tih je dana često putovala:

"Najgore je bilo ono što sam videla na Kosovu, te kolone iz raznih sela, majke sa decom. Kada bih pitala gde idu i odakle su, uz strah da bilo šta kažu odgovarali bi da su im rekli da idu za Albaniju."

No, penzionisani general Vojske Jugoslavije Božidar Delić i danas je ponosan na svoje ljude:

"I danas posle deset godina smatram da su moja vojska i starešine bili vrlo disciplinovani."

RSE: Bez obzira na zločine koji su se događali?

"Bilo je nekoliko zločina, u celoj mojoj zoni bilo je samo dva silovanja, a nijedno silovanje nije izvršio vojnik iz moje jedinice."

RSE: A ubistva?

"Ubistava je bilo, ali to nisu bila neka masovna ubistva – to su bila pojedinačna ubistva."

Iako se za zločine na Kosovu vode postupci i pred tribunalom u Hagu i pred nacionalnim sudom, mnogi od njih još uvek nisu procesuirani.

Bombardovanje tadašnje SRJ okončano je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, a uprkos povlačenju vojske i policije, kolonama srpskih izbeglica koje napuštaju Kosovo, Miloševićev režim nikada nije priznao poraz:

"Nismo dali Kosovo."