Dostupni linkovi

Povodom petogodišnjice od martovskog nasilja na Kosovu, potpresednica Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije Rada Trajković u intervjuu za Radio Slobodna Evropa ocenila je da se Srbi na Kosovu i dalje ne osećaju dovoljno bezbedno.

„Svi živimo u nekom, ja bih rekla, stanju privida mira, s obzirom da se svi oni koji su u kontinuitetu činili zločine i proterivanje Srba sa Kosova i Metohije, na žalost nalaze negde oko nas. Oni nisu identifikovani, nisu izolovani, nemamo gotovo nijedan proces, oslobađaju se oni koji su, na žalost potvrđeno, bili učesnici terorističkog akta postavljanja eksploziva ispod autobusa u Livadicama. Dakle, imamo zaveru ćutanja albanskog naroda u smislu podrške nečemu što je sučeljavanje ili katarza sa zločinima koji su činjeni prema Srbima, Romima, Jevrejima, Janjevcima, Bošnjacima, i ostalim nealbancima."

RSE: Imate neke važne detalje koji se manje-više prećutkuju u Beogradu kada je reč o martovskim događajima. SPC je saopštenjem rekla da se nasilje dogodilo uz prisustvo međunarodnih snaga.

Trajković: Ne može da bude isključen niko od odgovornosti za ono što se dešavalo na prostoru Kosova i Metohije. Ali, zaista moramo da budemo iskreni, da nije bilo međunarodne zajednice, posebno određenih snaga koje su u KFOR-u, danas Srba i ne bi bilo na tim prostorima, ne bi bila očuvana nijedna crkva ni manastir, posebno oni koji su od velikog značaja ne samo za Srbe nego i civilizaciju uopšte. Mislim i na Pećku patrijaršiju, i na Dečane, Gračanicu, i ostale manastire.

RSE: Pošto postoji podatak da je više ubijeno Albanaca nego Srba tada, to znači da je neko pucao i branio Srbe.

Snage UN-a u Kosovskoj Mitrovici 17. marta 2004.

Trajković:
To upravo govori da predstavnici policije i KFOR-a jesu pucali i branili Srbe, kao što je na žalost bilo i nekih pripadnika KFOR-a koji su ravnodušno posmatrali sve ono što su pravili albanski ekstremisti. Sedamnaesti mart je bio jedan težak dan koji smo preživeli, ali "dan D" je u stvari bio 18. marta. I svi odlično znamo da američki KFOR nije napustio svoju bazu, i došao u Čaglavicu, i da nije pucao, 18. marta se očekivalo nešto što bi kao rezultat imalo ne samo rušenje manastira Gračanice, nego neviđeno krvoproliće i ubijanje srpskog civilnog stanovništva u enklavi.



RSE: U čijim rukama je danas bezbednost Srba?

Trajković: Moram da vam kažem da odgovore na izazove Kosova i Metohije ne daje ni naša država. Recimo, 17. marta Beograd je počeo, ili ekstremni elementi u Beogradu, pošli su prema džamijama. Umjesto da nešto radimo na internacionalizaciji onoga što se dešava na Kosovu, mi smo na jedan način vršili aboliciju. Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti 17. februara, opet smo u Beogradu pošli putem rušenja i grada i ambasade, i na taj način ponovo poslali loše poruke o državi, i smanjili moć diplomatije i autoriteta države da učine na stabilizaciji Srba. Najveći uspeh srpske politike je uspeh koji će podrazumevati očuvanje naroda na prostorima koji su preostali. Zaista u ovom trenutku mi se nalazimo u fazi novog vida vrlo opasnog institucionalnog pritiska u vidu višenedeljnih isključivanja struje, što je najdirektnije u sukobu sa humanitarnim pravom, jer nisu izuzete ni zdravstvene institucije.

RSE: Da li Srbi na Kosovu očekuju da Beograd i Priština o tome razgovaraju?

Trajković: To bi bio najprirodniji i najrealniji put. Beograd mora da shvati novu realnost na prostoru Kosova i Metohije, a autoriteti Prištine isto tako da prihvate realnost da nezavisnost nije legalizovana u Savetu bezbednosti, i da unutar te realnosti nalaze odgovore koji će biti u funkciji normalizacije života ljudi koji su ostali da žive na tom prostoru.

RSE: Da li je jezik kojim zvaničnici u Beogradu govore o Kosovu drugačiji od Miloševićevog?

Trajković: Vrlo je sličan i vrlo blizak, a znamo da populizmom mi žrtvujemo i teritoriju i narod. To je potpuno jasno.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG