Ove godine, zločin će biti obeležen u Prijepolju gde će biti otkriven spomenik žrtvama zločina u Štrpcima. Samu izradu spomenika, kao i njegovo postavljane, pratile su razne skandalozne odluke. Od veličine, mesta gde će biti smešten, poruke koja će na spomeniku stajati, pa sve do činjenice da spomenik ima simboliku 19 žrtava, a da se na ploči nalaze ispisana imena njih samo 9 i to onih koji su iz Prijepolja, grada koji je i finansirao izradu tog spomenika.
To je skandalozna i diskriminatorska odluka predstavnika lokalnih vlasti, kaže za RSE Mehanić Almir, jedan od pokretača inicijative za obeležavanjem zločina u Štrpcima:
"Smatram da je to diskriminacija po teritorijalnoj pripadnosti, a iza toga stoji jedna druga poruka. Kada neko posle 10-15 godina bude prošao pored tog spomenika može pomisliti da je u Štrpcima ubijeno 9, a ne 19 putnika, odnosno postoji težnja smanjivanja broja žrtava u Štrpcima."
Autor spomenika, arhitekta Mirsad Šantić, za RSE govori o simbolici spomenika:
"Tunel, pruga, to je sve ono što je vidljivo na spomeniku, osamnaest nišana kao prozori voza, što simbolizuje Bošnjake koji su nastradali, i obelisk koji se odnosi na devetnaestog, koji nije bio Bošnjak, a koji je nastradao zajedno sa njima."
Ali, Šantić kaže da je na njega vršen ogroman pritisak da upravo tu simboliku broja 19 na spomeniku promeni:
"Da nemam tih osamnaest prozora, odnosno nišana, da se to svede na broj devet. Međutim, na to nikako nisam hteo da pristanem."
Nail Kaljević, čiji je tridesetogodišnji brat Niazim jedna od žrtava zločina u Štrpcu, kaže za RSE da se porodice žrtava osećaju zaboravljeno i razočarano:
"Trebalo bi reći da je to jedan zločin, da to nije bila nikakva hajdučija ili osveta, nikakav akt pojedinca ili neke grupe, već da je to bila smišljena akcija koju je izvela Vojska Republike Srpske pomognuta civilnim i vojnim vlastima Jugoslavije."
Većina ubijenih bili su iz Prijepolja, Bijelog Polja, Berana, Podgorice i Bara.
Za zločin u Štrpcima optuženi su pripadnici paravojnih formacija pod komandom Milana Lukića. Prema navodima optužnice, grupa vojnika koju je predvodio Milan Lukić 27. februara 1993. godine, tačno u 15 časova i 48 minuta, iz voza koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar izvela je 19 putnika, a zatim ih kamionom prebacila u Višegradsku banju, gde su posle mučenja ubijeni.
Za otmicu putnika odlukom Višeg suda u Bijelom Polju na 15 godina zatvora osuđen je Nebojša Ranisavljević iz Despotovca. Vrhovni sud Crne Gore potvrdio je tu presudu.
Više nevladinih organizacija u zemlji i regionu zatražilo je da se ovaj zločin u potpunosti rasvetli. Četiri NVO za zaštitu ljudskih prava iz Srbije zatražilo je od vlasti da se istraga o ovom zločinu odmah otvori, i da se svi odgovorni identifikuju i kazne.
Staša Zajović iz nevladine organizacije Žene u crnom za RSE kaže:
"Smatramo da bi se obelodanjivanjem činjenica o ovom zločinu, ali i o umešanosti najviših državnih organa SR Jugoslavije, kako se tada zvala država, načinio jedan značajan korak ka raskidu sa političkom klimom nekažnjavanja zločina i poštovanju, što je jednako toliko važno, žrtava ovog zločina počinjenog u naše ime."
Isti stav imaju i nevladine organizacije iz Sandžaka. Ramiz Crnišanin iz Sandžačkog intelektualnog kruga, kaže za RSE da borci za ljudska prava, kao i porodice žrtava, i dalje traže rasvetljavanje zločina i pronalaženje posmrtnih ostataka:
"Očekujemo da vlast prestane sa izjednačavanjem zločina i relativizovanjem stvari, i da se ozbiljno zauzme da se ljudi koji su to organizovali nađu pred licem pravde."
Iako je prošlo toliko godina, i sa protokom svake sledeće, verovatnoća da se posmrtni ostaci otkriju biva sve manja. Nail, kao i ostali članovi porodice žrtava, ne gube nadu da će svoje najdraže na kraju sahraniti i da će pravda biti namirena:
"Nada kod svakoga umire poslednja, tako da i mi imamo veliku nadu. Mislim da će uspeti da nešto urade, da će barem pokušati da pronađu posmrtne ostatke."
