Dostupni linkovi

Nije dobro kada neka vlast tajno i u diskutabilne svrhe manipuliše novcem svojih građana, niti je dobro da uopšte ima bilo kakvih, a kamoli novčanih tajni pred građanima, osim onih koje su neophodne „po prirodi posla“, obično bezbednosne naravi. Jedino što je gore od toga je kada takve, dakle ne baš neophodne tajne ne ume ni da sačuva, pa se pokaže em neprincipijelnom, em nekompetentnom. Zapravo, ni to nije najgore: najgore je kada počne javno da traži i juri krivce za sopstveni gaf, pa još okolo deli lekcije o „državnom i javnom interesu“. Sve se to dogodilo Srbiji, to jest njenim visokim službenicima, a sve u vezi s famoznim „slučajem“ Miladina Kovačevića, mlađanog građanina Srbije koji je u SAD, po svemu sudeći, nimalo bezazleno prekršio zakon, a potom pred suđenjem i izglednom robijom pobegao u Srbiju, uprkos: a/ tome to mu je oduzet pasoš; b/ garancijama diplomatskih predstavnika Srbije da Kovačević ostaje u SAD. Štaviše, njegovog bekstva u „bezbednost“ domovine – u kojoj su se dugo komotno osećali i haški „pitomci“, pa što ne bi i jedan nervozni košarkaški rmpalija – nikada ne bi moglo da bude bez „nesebične“ pomoći srpske konzularne službe u Njujorku. Zbog toga sve ovo odavno nije moralni i zakonski, a kamoli politički i diplomatski problem Kovačevića i njegove porodice, nego države Srbije. Optuženik, uostalom, ima neku vrstu prirodnog ljudskog prava da pokuša da pobegne od (sprovođenja) zakona; na zakonu je obaveza da ga sustigne. A zakon je država. A država je Srbija... Što nas, avaj, vraća na početak.


Teško je razabrati sve – relativno vešto zamućene – detalje najnovijeg zapleta, ali veoma je verovatno da je Beograd stupio, ili pokušao da stupi, u neku vrstu tihe diplomatske razmene sa nekim u Americi: ili sa vlastima (kojim nivoom vlasti?), ili sa porodicom žrtve snage Kovačevićevih pesnica, ili i sa jednim i sa drugim. Provaljivanje „tajne“, vajkaju se sada u Beogradu, ugrožava njihov lukavi plan da Srbiju na relativno bezbolan (i milion dolara težak) način trajno razreše bede „slučaja Kovačević“, koju je – nije zgoreg ponoviti – Srbiji na vrat navalila sama Srbija, preko svojih službenika, a ne Amerika ili Kovačević. Da je bilo „sve po zakonu“, momak iz Kule bi odavno američkom sudiji lepo objasnio šta je i zašto radio one noći u baru, pa bi u skladu s tim već odavno igrao košarku ili na slobodi ili u zatvorskom dvorištu, a Srbija bi se bavila nečijim pametnijim. Osim srpske diplomatije, doduše, koja se pod Vukom Jeremićem ionako samo izuzetno ili greškom bavi nečim suvislim i korisnim.


Jedan opasno naprasiti košarkaš, dakako, ni na koji način nije isto što i Ratko Mladić, ali ovaj iritantno suvišan zaplet u vezi s njim nužno podseća na nevolje Srbije s odbeglim generalom. Naime, bez Mladića u Hagu Srbija teško može da se nada bilo kakvom ozbiljnom napretku u pogledu integracije u Evropsku uniju, a u isto vreme beogradska vlast tvrdi da ima “političku volju“ da ga uhapsi, ali da, eto, nikako nije u stanju da ga locira: taj je težak prepredenjak, vešto se krije, hoda po stanovima u čarapama (za razliku od običnih, negonjenih ljudi, koji po svojim stanovima špartaju u bakandžama). Sve i da se poveruje da je to baš tako, nema sumnje da je Ratko Mladić, još i dugo nakon pada s vlasti Slobodana Miloševića, bio javno i nesumnjivo dostupan demokratskim vlastima Srbije, a da one nisu učinile ništa (vidljivo?) da ga uhapse, i da je bio bar još nekoliko godina pod zaštitom vojske, ili njenog dela. Da li je takvo šta moguće u državi koja samu sebe ozbiljno shvata? Pitanje je, naravno, retoričko. Dakle, kad god se neko odavde vajka kako je ta Evropa baš na kraj srca što toliko insistira na tom Mladiću, treba ga podsetiti da je problem Ratka Mladića Srbija sama mogla poodavno da reši.

Bilo da je u pitanju Mladić s velikim slovom, ili mladić s malim, država se ponaša u osnovi neozbiljno. A tamo gde je država neozbiljna, građani su u ozbiljnoj opasnosti: jedini im je spas da ne prave gluposti, jer je država to inače samo njihovo pravo uzurpirala za samu sebe, i potrošila ga do kraja, pa i dalje od toga.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG