Stoga je i rejon Kosovske Mitrovice u centru pažnje srpske vlasti, koja vodi žestoku diplomatsku bitku u nameri da ospori nezavisnost svoje, kako glasi uobičajena fraza, „južne pokrajine“. Uoči godišnjice od proglašenja nezavisnosti, u Kosovskoj Mitrovici zabeležili smo sledeće:
Reka Ibar, danas je boje gline. Vodu su zatrovali još u vreme komunizma otpadom koje je dolazilo iz tri fabrike nekada privrednog giganta, zbog čega je Mitrovica nosila epitet industrijskog srca bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), a danas propalog kombinata Trepča. Ali su obalu s obe strane, gomilom najrazličitijeg đubreta, upropastili žitelji divljih naselja i u teškim godinama izniklih izbegličkih kampova:
„Zovem se Emin Aljilji, imam trinaest godina. Živim u Kosovskoj Mitrovici u kampu.“
Ovaj dečak je odrastao u izbegličkom centru, a svoje kuće se ne seća. Samo u njegovom kampu, skoro punih deset godina smešteno je stotinjak romskih porodica pobeglih pred albanskim osvetnicima iz raznih delova Kosova. Dečakov otac, Adem Aljilji, kaže kako Albanci Rome krive zbog saradnje sa Srbima. Cenu takvih uverenja, on sa suprugom i četvoro dece plaća skoro čitavu deceniju:
„Živim osamo od socijalne pomoći, u dve barake, bez mokrih čvorova, bez kupatila, bez ičeg. Nadamo se boljem životu, boljem standardu.“
Dobrim delom, Kosovska Mitrovica je grad izbeglica svih nacionalnosti. Veliki broj Srba iz drugih delova Kosova u ovom gradu, uselilo se u stanove Albanaca. Za većinu njih uskoro će se navršiti punih 10 godina kako čekaju rešavanje stambenog pitanja. Jedan od njih je i 84 godine star Damjan Garić, koji se ovde sklonio iz jednog metohijskog sela:
„Bio sam najbogatiji u Metohiji. Imao sam 10 hektara zemlje, sve poljoprivredne mašine… Sada živim od 40 evra mesečno, u šiptarskom stanu. Sina su mi ubili Šiptari, snajperom u srce.“
Ne znate ko je to uradio?
„Da sam mlađi, saznao bih. Šiptarski znam perfektno. Otišao bih mu u kuću i ubio ga. Ali imam preko 80 godina.“
Dva dana pred godišnjicu kosovske nezavisnosti, srpski predsedik Boris Tadić, sunarodnicima na Kosovu je poručio:
„Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.“
Sa srpske strane, preko reke Ibar, koja fizički deli grad, jasno se mogu videti obnovljene, sveže ofarbane zgrade u albanskom delu Mitrovice. To je potpuni kontrast u odnosu na sivilo koje dominira srpskim delom grada:
„U ovakvom sivilu, teško je biti optimista. Oni koji su ovde rođeni ili koji ovde žive dugo, zavolili su ovaj grad i ovakav kakav jeste. Međutim, ti isti ljudi danas govore da Mitrovica danas više nije ista, da ovo više nije onaj grad u kojem su živeli i koji su zavoleli i počinju da razmišljaju o tome da odu, posle toliko godina.“
Reči su Olivera Ivanovića, umerenijeg političara, koji je tek prošle godine dobio priliku da se okuša u politici države Srbije prema Kosovu. Za vreme bivšeg premijera Vojislava Koštunice, koji je zbog Kosova bio spreman da odustane i od Evropske unije, Ivanović je bio marginalizovan. Ovaj Mitrovčanin, ušao je u tim Vlade Mirka Cvetkovića u julu 2008. godine, i to kao državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Njegov uspeh, morao je biti poraz za nacionaliste koji – po mnogima – vode glavnu reč u srpskom delu grada, poput Marka Jakšića:
„Nezavisno Kosovo i opstanak Srba na Kosovu jedno bez drugog ne idu. Tako da se nadam da Srbi, ne samo u Kosovskoj Mitrovici nego i drugim delovima Kosmeta, nikada neće priznatu tu jednu nakaradnu, paradržavnu tvorevinu i da će izdržati do trenutka kada će opet doći sloboda – do povratka Kosova i Metohije u sastav države Srbije.“
Jakšić je lider Zajednice srpskih opština i blizak Koštuničin saradnik. Na pomen njegovog imena, u Mitrovici se sva vrata otvaraju. Tako i lokalni sveštenik, Milivoje Arsović, pristaje na razgovor tek nakon što je čuo da je i Jakšić to učinio:
„Verujem u našu državu Srbiju, verujem da nas srpske političke snage nikada neće izdati jer bi izdali sami sebe. Ovde je nastala srpska državnost, ovde je nastala srpska država još u vreme Nemanjića, ovde je kolevka našeg naroda. Da nemamo želju da ovde živimo i opstanemo ne bismo gradili ni ovaj hram Svetog Dimitrija."
Protojerej Arsović vodi crkvu Svetog Dimitrija, koja je izgrađena pre tri godine na brdu sa kog se pruža pogled na obe Mitrovice. Crkva je iznikla, a oko nje su i danas ruševine nekoliko albanskih kuća spaljenih tokom rata:
„Spaljene su i srpske kuće, a to retko ko spominje. Prognano je 250.000 Srba. Znači, bilo je problema i sa jedne i sa druge strane. Šiptari žive u severnom delu Kosovske Mitrovice kao što je Bošnjačka Mahala, kao što su Tri solitera, ali oni to nikako neće da prihvate. A u južnom delu Kosovske mitrovice je do 1999. godine bilo 8.000 Srba, a sada nema nijednog.“
Mada su obe strane očigledno pokušale da svoju teritoriju očiste od onih drugih, u severnoj Mitrovici to se, na sreću, ipak nije potpuno ostvarilo. U gradu u kome dominiraju Srbi su i tri naselja u kojima žive Albanci – Suvi Do, Tri solitera i zona čestih sukoba, požara i razaranja, dobro poznata Bošnjačka Mahala:
„Albanci koji žive u severnom delu grada od 1999. godine se osećaju kao da žive u ratnom stanju.“
Došli su neki divlji ljudi...
Lokal „Trepča“, oko podneva pun gostiju, duvanski dim štipa oči, uz jak miris alkohola. Pod ovim krovom, u Bošnjačkoj mahali, redovno sede zajedno Albanci i Srbi, ali ne samo oni:
„Ovo je multietnička kafana, u kojoj se stalno sastaju Srbi, Albanci, Goranci, Turci, ali i stranci iz celog sveta – Argentinci, Pakistanci, Jordanci, čak i Mongoli…“
Imro Zemi, student je prištinskog Univerziteta. Rat mu je naneo udarac od koga se do danas nije oporavio:
„Brat mi je ovde ubijen.“
Tragedija nije bila kraj. U Bošnjačkoj mahali, strahovi i zebnje su neprekidni. Uoči nove 2009. godine su se zbili poslednji nemiri:
„Bio sam na mostu kad sam vidio da policija blokira put. Okrenuo sam se i vidio stotinjak njih – neki su bili s šipkama, čuli su se pucnjevi… Odjednom sam vidio dim i požar. Krenuli su na nas s pištoljima, bombama, počeli su da pale. To je bilo nešto strašno. Porodica mi je bila u kući. Bojao sam se da ne uđu u kuću i zapale mi porodicu. Dvadeset minuta posle je došao KFOR i rasterao tu bandu. Bilo je jasno da se to nije dogodilo spontano. Kako se spontano može okupiti preko sto ljudi, pucati i paliti? I ako nije bilo etnički motivisano, zašto nisu išli u severni deo da pale? Ja sam završio školu u severnom delu Mitrovice, sada se ta škola zove ,Branko Radičević‘. Od 1999. godine do danas nisam stupio u severni dio, krećem se samo u ovom getu.“
Za istim stolom je i student Gzim Rahova. Pre deset godina sa porodicom su ga iz stana u severnoj Mitrovici izbacili izbegli Srbi. Sklonio se u Bošnjačku mahalu, kod prijatelja, stotinjak metara dalje od stana u koji ne može da kroči:
„Stan mi je udaljen sto metara odavde. Gledam u njega, a već deset godina ne mogu u njega da uđem. Međutim, i dalje se nadam.“
Za susednim stolom Srbin Pera. Ponosno pokazuje da govori albanski jezik, ali ne želi da otkrije svoje prezime:
„Rođen sam na Kosovu i govorim albanski. Jezik sam naučio još kao dete, igrajući lopte sa svojim albanskim drugovima. Kao dečak sam sedeo u krilu starijim Albancima. Oni bi svom detetu uzeli iz usta da meni daju. Takva su tada bila vremena.“
A šta se sad dogodilo?
„Došli su neki divlji ljudi, i s jedne i s druge strane.“
Pera potpuno razume i pozdravlja rešenost dvojice mladih Albanaca da, iako izvan Bošnjačke mahale ne smeju da mrdnu, tu ipak ostanu:
„Ja sam u Bošnjačkoj mahali rođen. Tu je rođena i moja majka. Za ovu Mahalu sam dao dvadesetšestogodišnjeg brata, koji je ovde ubijen. Svaka porodica koja je ovde ostala, ima po jednog ubijenog člana. Ovde u Bošnjačkoj mahali je ubijeno 26 civila samo tokom rata. Odmah posle rata su ubijena dva Albanca, a ranjeno preko 40. Drug mi je ubijen 2001. godine od bačene bombe. Tada je ranjeno devet mladića, a on je ubijen. Sve to nas veže za Bošnjačku mahalu.“
Dve ulice paralelno sa onom u kom je kafana „Trepča“, pa prelazimo u kafić na levoj strani centralne severno-mitrovačke ulice. Tu Albanci iz Bošnjačke mahale ne smeju da dođu. Grupa mladih Srba pokušava da preko sportske prognoze dođe do bogatsva. Student Univerziteta u severnoj Mitrovici, kog u šali naziva „Harvard na Ibru“, Vuk Mitrović, poput svojih albanskih vršnjaka, priča kako nema hrabrosti da ode u njihove delove grada:
Da li bi se ti usudio da pređeš kolima ili peške u južni deo grada? 
„Ne bih. Nedavno sam išao u Bošnjačku mahalu i nisam se prijatno osećao.. Bošnjačka mahala, Tri solitera i Suvi do, ti delovi grada nisu bezbedni, tu je stalno neka napetost, stalno se dešavaju incidenti.“
Vikendom uglavnom, kolona automobila vozi u krug centrom severa Kosovske Mitrovice. Sirene se pritiskaju do daske, čime se ceo grad obaveštava o sreći dvoje mladih, ove subote krunisane brakom. Venčanja i svadbe su česte, iako budućnost u Mitrovici malo ko vidi. Ne vidi je ni Vuk, a veruje da isto osećanje deli većina drugih mladih Mitrovčana:
„Radnih mesta slabo ima, mogućnost zaposlenja je mala. Univerzitet je u teškoj situaciji, Bolonjska deklaracija nije primenjena kako treba. Dio profesora napušta Univerzitet. Većina mladih ljudi razmišlja da ode. Verovatno bi išli u Srbiju ili Crnu Goru, zbog posla i zbog svega.“
Grad bez Suda
U trenucima kada je kosovski premijer Hašim Tači, sa sunarodnicima, u centru Prištine slavio nezavisnost, 17. februara 2008. godine, sasvim sigurno mu je bilo jasno da na severu novonastale Republike stvari neće biti lako prihvaćene. Najžešći sukobi dogodili su se u martu 2008. godine, kada su vojnici KFOR-a, iz zgrade Suda, vezane, izbacili zaposlene Srbe. Od tog dana pa do danas, Mitrovica je grad bez Suda, i to u sredini u kojoj je pitanje bezbednosti ispred svakog drugog. Oliver Ivanović:
Reka Ibar izvire u Crnoj Gori, prolazi kroz Kosovo, a u Srbiji se uliva u Zapadnu Moravu. Krase je mnogi mostovi, ali samo jedan se lako ne prelazi. Staniša Jevđić, bivši radnik nekadašnje „Trepče“, danas je taksista, ali samo u severnom delu grada:
Ako bih vas ja sada zamolio da me odavde iz severne Mitrovice prevezete u južni, albanski deo grada, da li biste vi to uradili?
„Ne. Imao sam prilike puno puta, ali nikada nisam hteo. Nije sigurno, neko bi mi mogao gađati auto kamenom. Verovatno ima ponekih koji idu, ali većina taksista ne ide. Ovi koji idu, menjaju tablice – stave KS tablice.“
Vozači redovno zamenjuju registarske tablice – KM, što je srpski znak za Mitrovicu, menjaju za KS, što je znak za Kosovo, već u zavisnosti od toga da li su na srpskoj ili na albanskoj teritoriji. Međutim, ne samo taksisti nego ni politički predstavnici, nisu spremni da se šetaju po tuđoj teritoriji. Čak ni umereni Oliver Ivanović:
„Šetnja južnim delom grada Srbima nikako nije preporučljiva. Ja moram da najavim svaki svoj odlazak preko i to podrazumeva određene mere bezbednosti. Par puta sam napravio tako nešto, računajući upravo na taj efekat izenađenja. To je tad prošlo dobro, nikada nisam imao problema. Ali postoji nešto što je bolno iskustvo, a to su novi, nerešeni, etnički motivisani zločini. Ko će one koji nisu u zatvoru, koji su i dalje na slobodi, sprečiti da sada ponovo naprave ono što su napravili? Možemo lako zaključiti da su izvršioci onih ubistava koja su se dogodila 1999. godine negde oko nas.“
Život teče uz sve nedaće
Naselje Suvi Do u severenoj Mitrovici. Planske i doterane kuće. Vlasnik jedne od njih je prvi posleratni premijer Kosova, danas gradonačelnik Južne Mitrovice, Bajram Redžepi. Izabran od strane Albanaca, ostao je u zoni koju kontrolišu Srbi koji ne priznaju Kosovsku Republiku i čiji su mu ekstremisti u ratu opljačkali i demolirali kuću, da bi je nakon rata obnovio. Dočekuje me u svom domu. Nudim mu šetnju u severnu Mitrovicu:
„Ja sam poznat po tome da se ne plašim. Učestvovao sam i u ratu. Kad sam bio premijer, tamo su me, u restoranu ,Broj jedan‘ kamenovali. Ne plašim se nikakvih kriminalaca, bilo srpskih ili albanskih. Međutim, moj dolazak u severnu Mitrovicu bi bio shvaćen kao politička provokacija. I ukoliko ne bi smeli mene da napadaju, onda bi napadali nedužne ljude. To se desilo i ranije. Zbog toga izbegavam da provociram situaciju. Tu sam dosta pažljiv.“
Ako Ivanović, Redžepi i bilo od običnih građana Mitrovice ozbiljno razmisli pre nego što krene na drugu stranu, ima i Srba i Albanaca za koje ne postoje prepreke:
Benzin se u Mitrovici prodaje iz cisterni parkiranih pored puta, slatkiše možete nabaviti po haustorima, a garderobu na tezgama postavljenim na ulici. Siva ekonomija ovde cveta kao u njenim najsvetlijim danima u Srbiji. Tale je vlasnik improvizovanog butika u centru grada:
„Mi od ove ekonomije živimo. Ne može drugačije. Mi ne primamo platu. Imam radnicu koja je završila Pravni fakultet i ne može da nađe posao. Radi kod mene u butiku za 150 eura.“
Kada voda stigne u Mitrovicu, onda svi prave rezerve. Struja i voda jesu besplatni, što svojim mitrovačkim sunarodnicima pruža država Srbija iz želje da ih podstakne da tu i ostanu, ali voda redovno nestaje na po nekoliko sati. Uz sve nedaće, život teče, reklo bi se, skoro pa sasvim normalno. Oklopna vozila sa naoružanim KFOR-ovcima danonoćno prolaze gradskim ulicama. U gradskim kafanama i restoranima tutnji folk muzika uživo. Tako je bilo i u prvim satima 15. februara, na Sretenje – Dan državnosti Srbije, u centru severne Mitrovice, zatresla su se stakla i prozori. KFOR nije utvrdio ko je bacio granatu. Jutro nakon obilazim iste kafane i radnje. Mitrovčani komentarišu:
„Mene su moji od jutros 30 puta zvali. Kao da je eksplodirala atomska bomba. Efekat straha je ogroman.“
„Ljudi ovde su na to navikli. Danas se baci bomba, sutra je sve normalno.“
„Svakog živog čoveka to plaši. Hajde mi stariji, ali ova deca doživljavaju stresove.“
„Jadan ovaj narod i jadna ova deca.“
„Ja bih se u svako vreme menjao sa čovekom koji živi u Kraljevu ili u Kragujevcu, koji može spokojno da spava, koji ne mora da razmišlja o tome da li će dočekati jutro.“
Podela u Mitrovici je tolika da malo ko veruje da će skoro biti prevaziđena. To važi i za Taleta:
„S njihovom vlašću ne treba surađivati, jer oni su, prvo, nepismen narod. Škole su završili po podrumima, stanovima, kućama…“
Podsećamo, nakon što su izbačeni iz prosvete, Albanci su deset godina organizovali paralelno obrazovanje. Kažu da su ih Srbi oterali.
„Može li tebe neko sad odavde da otera ako ti nećeš sam da ideš.“
Sumnja u normalizaciju
Ništa uvereniji u mogućnost skore normalizacije nisu ni Oliver Ivanović, Marko Jakšić i Bajram Redžepi:
„Sa vlastima je teško imati kontakt. Te vlasti u Prištini sebe predstavljaju kao vlasti nezavisne države Kosovo i samim tim kidaju svaku komunikaciju sa Srbima. Srbi tu vlast i tu njihovu nezavisnost nikada neće priznati i tu vreme neće mnogo da uradi.“
„Mislim da je to jedno malo naivno političko pitanje. Svaki kontakt s vlastima u Prištini znači da vi priznajete Kosovo kao instituciju posebne države.“
„Ukoliko bi Beograd imao malo bolji stav, ukoliko kosovske Srbe ni bi sprečavao da se integrišu u kosovsko društvo, to može da se uradi. Jer, u neku ruku, oni su žrtve takve politike. Finansirani su iz Beograda. Jednog dana će biti preteško breme, biće im rečeno da su građani Kosova i da moraju da se okrenu prema Prištini.“
U severnoj Kosovskoj Mitrovici, podeljenom gradu bez izvesne budućnosti, žive ljudi zastrašeni od novih kriza i pretnji nasiljem. Oni su ključni adut Srbije, zbog čega većina gleda ka Beogradu u nadi da će Kosovo biti Srbija.
Pogledajte video Ricki Green o Kosovskoj Mitrovici iz arhive RSE:
