Dostupni linkovi

Prošle godine u ovo vreme, cela Priština je slavila, a Beograd je goreo. Prilično je jasno šta je i zašto je Priština slavila, ali ni tada nije bilo jasno, a nije jasnije ni danas, zašto je i «za čije babe zdravlje» Beograd goreo. To bi najpre valjalo pitati tada najmoćnijeg čoveka u državi, premijera Vojislava Koštunicu, i krug ljudi oko njega: oni su taj požar potpirivali, a kad je buknuo nisu hteli da ga gase, pa kad su videli da su stvari otišle predaleko više nisu znali šta da rade: nazad nisu ni mogli ni hteli, napred nisu imali kuda. Nisu baš bez osnova procene onih koji kažu da su Koštuničina i njoj bliske stranke baš na tome izgubile izbore tri meseca kasnije: naprosto su nasmrt preplašile ljude kojima je haosa i nasilja preko glave, i koji su iz prethodnih skoro dvadeset godina srpske i južnoslovenske istorije videli da od toga nema nikakve vajde, nego samo zla i nesreće.


Suština je, dakle, u ovome: od svog je slavlja Priština imala neke makar simboličke koristi, od varvarsrtva i nasilja na beogradskim ulicama Srbija je imala samo bruke i štete. Drugačije nije ni moglo da bude: za drugačije ishode odavno je bilo prekasno.


Kako god bilo, Balkan je upravo ušao u drugu godinu od (samo)proglašenja nezavisnosti Kosova, prethodnih pedeset i nešto godina poznatog kao autonomna pokrajina u sastavu (Socijalističke) Republike Srbije. U međuvremenu, u Srbiji je delimično promenjena vlast, tvrdi i još tvrđi nacionalisti i izolacionisti – koji su uspešno parazitirali na kosovskom problemu, nadajući se da će tako moći da teraju još beskrajno dugo – otišli su (to jest: oterani su, potisnuti su) u duboku opoziciju, Srbija je dobila nešto što je pompezno prozvano «proevropskom vladom», a razrešavanje kosovskog čvora prepušteno je «pravnim i diplomatskim sredstvima», ponajviše u režiji mladog i nadobudnog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića.


Naizgled paradoksalno, nacionalisti su u pravu kada kritikuju sadašnju vlast da njena politika u ovih godinu dana ni za milimetar nije približila odmetnuto Kosovo «matici» Srbiji. To je nesumnjivo tačno, mada ni Kosovari ne mogu biti prezadovoljni svojim rezultatom: jedva nešto preko pedeset zemalja formalno je priznalo Kosovo, što je ipak daleko od onoga što su očekivali, pa čak i podrazumevali, čim je postalo jasno da su mnogi najvažniji akteri svetske scene optirali za formalnu nezavisnost Kosova.


Ipak, nacionalisti imaju jedan fundamentalan problem: to što je njihova konkurencija bila krajnje neuspešna u «reintegraciji» Kosova njih ni na koji način ne bi trebalo da kuraži, jer tu za njih nema ničega. Naime, pokušajmo da zamislimo da su, umesto Tadića i Dinkića, na vlasti u ovih godinu dana Koštunica, Ilić i neka od radikalskih posvađanih frakcija: da li bi s Kosovom bilo išta drugačije nego što jeste? Naravno da ne bi: jedina razlika bila bi u tome što bi sama Srbija bila još dublje u ambisu. Sa samim Kosovom, ni formalno-pravno, ni politički, ni po «stanju na terenu», to ne bi imalo nikakve stvarne veze.


Šta nam sve ovo kazuje? Samo jedno, no baš ono što malo ko želi da čuje: za Kosovo više nema «dobre» politike unutar onoga što zamišlja srpski «državotvorni konsenzus», bilo da se priklanja «mekšoj», tadićevskoj, ili «tvrđoj», radikalsko-koštuničinskoj taktici. Ni jedna ni druga ne donose ploda, jer polaze od iluzorne premise: da se Kosovo može naprosto «vratiti» gde je bilo, samo ako se bude dovoljno odlučan, uporan i strpljiv.


To se, međutim, više ne može, i to dokazuje svaki od prethodnih trista šezdeset i pet dana. Zato se može nešto drugo: zagorčavati život Kosovu, ali i samoj Srbiji, uporno, uspešno i besmisleno: Kosovu miniranjem njegovog participiranja u međunarodnim organizacijama i poslovima bilo koje vrste, a Srbiji time što će ostati suštinski izvan nasušno potrebnih evrointegracija, u bolesnom stanju «zaleđenog konflikta» i s ogromnim, nerešenim i (ovako) nerešivim problemom koji je trajno onemogućava da postane «normalna država».


Godinu dana nakon burnog februara, u Beogradu je stanje mirno, možda apatično, možda depresivno – a svakako zamrlo i umorno. Ona stvarna, realno postojeća Srbija gleda svoje brige, koje su bile velike i pre nego što su dramatično pojačane svetskom finansijskom krizom za koju se još ni ne može naslutiti na koje će sve načine tresnuti po buđelaru svakog građanina Srbije. A Kosovo, to je nešto Tamo Dole, više reč («najskuplja srpska reč»!) nego jasna slika, više opsesivna zanimacija političke kaste, sveštenstva i «nacionalno zabrinute inteligencije», plus namnoženih ultradesničarskih jugenda, nego nešto što je deo svakodnevice «običnog čoveka». Koštunica je hteo da o Kosovu mislimo stalno, a o sebi i Srbiji tek ponekad, ako nam baš ostane viška slobodnog vremena. Srbija je to odbacila, ali nije prihvatila ni suprotno od toga: stala je negde na pola puta, i stoji tu gde se zatekla. Možda jednom nekuda i krene, ali ne zna se kako, kad nema ko da je malo pogura.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG