Srbije nema na Kosovu

“Kosovski boj” prenesen je na teren diplomatije i prava i ne može se reći da su srpski šef diplomatije Vuk Jeremić i vladajuća koalicija na tom terenu bili nedovoljno aktivni. Uknjižili su ono što često ističu kao veliki uspeh – većinu glasova u Svetskoj organizaciji da Međunarodni sud pravde “presudi” o tome da li je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo legalno ili ne. Sebi u prilog takođje beleže činjenicu da je usporen proces priznavanja Kosova, čiji je rezultat da su ga priznale samo 54 države sveta. Takođe podsećaju na to da je EULEX došao na Kosovo po pravilima Beograda.

Danas, godinu dana posle, predsednik Srbije Boris Tadić poručuje u intervjuu agenciji AFP da “za sve one koji žele realno da sagledaju situaciju na Kosovu, jasno je da tamo nema države”. O tome da se Kosovo nije stabilizovalo kao država javljaju i zapadni mediji i znalci i ta dijagnoza nije sporna.

Poznavaoci prilika u ovom delu Balkana, međutim, smatraju da u ovakvim izjavama od onoga što je rečeno veću informativnu vrednosti ima ono što nije rečeno. A ono što nije rečeno jeste, naime, to da na Kosovu nema ni srpske države.

Utisak je, koji neki u Srbiji i glasno izgovaraju, da se, samo godinu dana nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, ulazi u domen virtuelne realnosti kad god se izgovori refren “očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta” nad Kosovom. Na to ukazuje i lider Srpskog pokreta obnove i bivši ministar spoljnih poslova Vuk Drašković:

“Mi moramo, pre svega, da stvari nazovemo pravim imenom. Stvarnost je takva da je, prema Ustavu Srbije i još samo prema još važećoj Rezoluciji 1244, Kosovo u Srbiji, odnosno u okviru njenih spoljnih granica. Istovremeno, stvarnost je takva da Srbije nema na Kosovu, da Srbija nema nikakav svoj državni suverenitet na Kosovu – ni sudsku, ni vojnu, ni izvršnu, ni zakonodavnu, ni bilo koju drugu vlast - još od Kumanovskog sporazuma 1999. godine. Ja nisam iz priče “patriota” koji pričaju ono što ljudi žele da čuju. Ja spadam u one koji se bore da se Srbija vrati na svoje Kosovo na kojem ona danas nije. Kako se Srbija može vratiti na to Kosovo? Tako što će postati snažna država. A kako Srbija može postati snažna država? Samo tako što će da postane članica Evropske unije i NATO pakta. Zbog toga sam za Srbiju u Evropskoj uniji i za Srbiju u NATO paktu, odnosno, za evro-atlantske integracije, kako smo svi mi u opoziciji govorili boreći se protiv Miloševića.”

Zamor od ponavljanja

Godinu dana nakon proglašenja nezavisnosti Kosova kao da je opao nivo entuzijazma u dokazivanju da je Kosovo Srbija. čak i na simboličko-ritualnom planu kao da je zavladao je zamor od ponavljanja. Tako je danas u Zvečanu na severu Kosova održana sednica Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju, ali na Kosovu neće biti najviših predstavnika vladajuće koalicije: ni predsednika Tadića, ni premijera Cvetkovića. Danas, dok se obeležava godišnjica kosovske nezavisnosti, srpski Parlament bavio se promenom svog poslovnika, što je opozicija kritikovala. Šefica poslaničke grupe “Za evropsku Srbiju” Nada Kolundžija na te kritike je odgovorila da je održavanje sednice skupštinskog Odbora u Zvečanu potvrda da Srbija nastavlja svoju borbu za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ali je i navela da Demokratska stranka smatra da "ovo ne treba da bude takmičenje partija u patrotizmu".

Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, ne deli mišljenje o tome da vladajućoj eliti manjka entuzijazam za kosovsku temu:

“U ovom trenutku mi imamo zasedanje Skupštine po jednoj vrlo važnoj temi koja treba da deblokira parlament Srbije, te stoga predstavnici vladajuće kolalicije moraju biti u Beogradu, u Skupštini. Ja ne mislim da tu ima pada entuzijazma. Naprotiv, posle dva veoma uspešna nastupa u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kada smo dobili većinu za pokretanje postupka pred Međunarodnim sudom pravde, i posle sednice Saveta bezbednosti na kojoj je manjeviše usvojen naš zahtev da se o novoj evropskoj misiji raspravlja preko Ujedinjenih nacija i kroz Ujedinjene nacije, mislim da nemamo razloga da budemo nezadovoljni.”

Ivanović očekuje da se pad entuzijazma zapravo može dogoditi na drugoj strani:

“Kod Albanaca, s obzirom na to da su oni očekivali brzo i masovno priznanje nezavisnosti, a to se, ipak, svelo na 54 zemlje, sa slabim efektima od toga. Nezavisnost se ne može jesti – to definitivno shvataju sada i Albanci u njihovom rukovodstvu u Prištini, a pogotovo to shvataju obični građani koji od te nezavisnosti baš nemaju neke velike koristi.”

Moraju se razdvojiti dve stvari: entuzijazam šire javnosti i građana za etničku solidarnost, koja je na vrlo niskom nivou, što zbog dugogodišnjih ratova, velikog broja izbeglica, sankcija i, sada i novog momenta, tranzicionih posledica, i onog što bismo mogli nazvati hinjeni ili iskreni entuzijazam koji sprske političke elite pokazuju, ocenjuje Jelena Milić, predsednica Centra za evroatlantske studije:

“Već je posle raskrinkavanja svih finansijskih malverzacija koje su preko Ministarstva za Kosovo pravili zvaničnici Koštuničine vlade bilo jasno da tu nema nikakvog državotvornog entuzijazma ili entuzijazma u smislu apsolutne posvećenosti očuvanju srpskih svetinja i teritorijalnog integriteta već da su, pre svega, u pitanju privatni finansijski i politički interesi”.

U Srbiji svaku temu u javnost plasira i diže je na visok nivo vlast putem medija. Ako vlast “spušta loptu”, javnost će biti manje zainteresovana, ako politička elita “pumpa” situaciju i srpska javnost će biti zainteresovanija, kaže sagovornica Radija Slobodna Evropa:

“Očito je da je samo posle godinu dana, na svu sreću, ta retorika oko Kosova malo splasnula, ali to nije trend koji je išao postepeno, već mislim da je tu temu srpska vlast spustila za jedan stepenik niže tek u poslednjih mesec ili dva dana. Ne verujem da je to zbog toga što je prebacila Kosovo na teren prava sa terena politike, već mislim da su u pitanju izuzetno oštre i vrlo eksplicitne poruke od strane međunarodne zajednice. Međutim, ono što ja vidim kao novi problem jeste da je kosovski entuzijazam i hinjeni entuzijazam u vezi sa Kosovom, koji je do nedavno služio da nas kobojagi sve mobiliše, a u stvari, da sa scene skloni ostale vitalne teme i velike probleme sa kojima se Srbija kao država suočava, sada zamenio strah od posledica svetske ekonomske krize i da je, u stvari, sada, u stvari, samo ta tema zamenila Kosovo kao jedan dimni zid zbog kojeg mi ne vidimo suštinske probleme sa kojima se Srbija suočava.”