Dostupni linkovi

Iluzorno je tražiti drugog Zorana Đinđića


Zoran Sekulić

Gost Pres kluba ovaj put je Zoran Sekulić, direktor i glavni urednik agencije Fonet.

RSE: Pre nekoliko dana ste obeležili 15 godina postojanja. Tada se iz TANJUG-a izdvojila grupa odličnih novinara i tehničara jer nisu hteli da u vreme ratne politike rade za državnu službu. Počeli ste svoj neizvestan privatni posao. Da li smo daleko odmakli od onih nesrećnih dana?

Sekulić: Pre 15 godina nas nekolicina smo izašli iz TANJUG-a jer je TANJUG, u vreme raspada države i početka ratova na tom prostoru, drastično promenio uređivačku politiku i umesto novinarstvom, počeo da se bavi ratnom propagandom i govorom mržnje. Bilo je ljudi koji su na to pristali i onih koji nisu. Od 1992/1993 do 1995/1996 iz TANJUG-a je otišlo 200 ljudi. Iz te grupacije novinara i tehničara su nastale dve privatne novinske agencije - u februaru 1994. godine FONET, a par meseci kasnije i BETA. U onom trenutku kada smo se u to upuštali, gledajući unazad 15 godina, nisam imao ni predstavu u šta ulazimo. Imao sam ideju kako bi trebalo da se radi agencijsko novinarstvo i kako bi trebala da se poštuju pravila profesije, ali zaista nisam imao predstavu šta znači napraviti novinsku agenciju u vreme ratova, sankcija, unutrašnje represije, pretnji, besumućnog političkog, finansijskog i ekonomskog iscrpljivanja. Da sam znao šta me čeka, verovatno tada u to ne bih ušao, a da to nismo uradili, verovatno sebi ne bih nikada oprostio. Petnaest godina posle toga mi se nalazimo u drugačijem ambijentu i radimo u drugačijim okolnostima, koje su, na prvu loptu gledane, nešto lakše i manje delikatne, ali daleko da smo od toga da su problemi rešeni.
RSE: Na koje probleme mislite?
Sekulić: Srbija danas više nije u ratovima i Srbija nije pod sankcijama i ne redimo više u okruženju koje bih označio kao neprijateljsko. Danas ne radimo ni u okruženju koje vidim kao prijateljsko, ali mi prijateljsko okruženje ne tražimo. Mi tražimo neka jasno regulisana pravila igre na medijskom tržištu i neke ravnopravne startne pozicije. Ukoliko smo dobri - opstaćemo, ukoliko nismo dobri - nećemo. Društveni kontekst i dalje nije stabilan, nismo u onim najtežim vremenima, ali Srbija ima iza sebe osam godina jedne prilično teške i komplikovane tranzicije, koja ponekada izgleda kao korak napred, korak nazad, dva koraka napred, dva nazad. Još se nije potpuno stabilizovala, ni institucionalno, ni politički, a koliko vidimo ni ekonomski.
RSE: Kakva je situacija, pogotovo u lokalnim medijima, pretpostavljam da tu postoji problem da prodate svoj proizvod?

Politički uticaj na medije i dalje nije otklonjen. Promenila su se sredstva i metode koje su danas mnogo sofisticiranije, ali su pre svega lokalni mediji u prilično teškoj situaciji, i produkcijski i profesionalno, a naročito finansijski.
Mediji su i dalje u teškoj situaciji

Sekulić: Medijska scena je i dalje prilično nesređena, ne samo normativno, nego je ona nesređena i zbog toga što i dalje postoji problem neregulisanog vlasništva nad jednim brojem medija. Država se nije potpuno povukla iz medija, proces tansformacije medija, lokalnih naročito, nije dovršen i oni nisu privatizovani. Nalaze se negdje zaglavljeni između opštinske vlasti i nekih novih vlasnika koji su često neki lokalni tajkuni. Malo se vodi interesa o nekom opštem interesu. Politički uticaj na medije i dalje nije otklonjen. Promenila su se sredstva i metode koje su danas mnogo sofisticiranije, ali su pre svega lokalni mediji u prilično teškoj situaciji, i produkcijski i profesionalno, a naročito finansijski. U takvim uslovima novinska agencija poput FONET-a, koja generalno teži da se samofinansira i da živi od prodaje svog novinarskog proizvoda, funkcioniše u prilično sada neizvesnim okolnostima jer delimo sudbinu naših pretplatnika. U onoj meri u kojoj oni ne mogu redovno da izmiruju svoje obaveze prema nama za korišćenje vesti, u toj meri smo mi u problemu. Tržište je siromašno. Vi ne možete da dobijete ekonomsku cenu za vaš proizvod, za vaše vesti. Stalno pregovarate o nekom kompromisu između socijalne i ekonomske cene, a i to što dogovorite, jako teško sada može da se naplati.
RSE: Oli Ren nam je rekao da ćemo možda do kraja godine da dobijemo Beli Šengen, ali da ne konkurišemo kao kandidat za pridruživanje Evropskoj uniji. Prošlo je osam punih godina kako je Milošević skinut sa vlasti i 15 godina od vremena kada ste počeli svoj posao sa kolegama. Da li ste ovo očekivali?
Sekulić: Očekivao sam da će tranzicija u Srbiji biti nešto manje komplikovana nego što je bila. Istina, Srbija je zemlja koja je u tranziciju ušla sa najvećim opterećenjem u odnosu na bilo koju bivšu komunističku zemlju. Srbija je ušla sa velikim zakašnjenjem u tranziciju i Srbija je ušla u tranziciju sa teretom ratova koji su devedesetih vođeni na prostoru bivše Jugoslavije. Srbija je ušla u tranziciju kao postkonfliktno društvo i Srbija je ušla u tranziciju kao društvo koje je u svim tim ratovima objektivno bilo poraženo. To opterećenje je uticalo na činjenicu da je tranzicija bila komplikovana, da se novi demokratski blok, koji je preuzeo vlast u Srbiji, našao posle promene vlasti kao zatečen celom tom situacijom. Pojavile su se pukotine unutar tog bloka, što je moglo da se očekuje. Očekivao sam da će tranzicija u Srbiji biti ipak brža i efikasnija i da će unutar nove vlasti postojati jasniji konsenzus o tome šta su prioriteti. Bilo je tu i objektivnih problema i spoljnih okolnosti koje su uticale na to da tranzicija ne bude onakva kakvu su građani priželjkivali. Mislim da je ideja samog demokratskog poretka, zbog toga što se stvari u Srbiji nisu odvijale onako kako su građani očekivali, u izvesnoj meri kompromitovala, a svedoci smo toga i ovih dana na osnovu toga što se zbiva u Parlamentu.
RSE: Srbija je imala jednog čoveka koji je imao kapacitet da promeni Srbiju. Bio je to Zoran Đinđić. Vidite li nekog novog čoveka koji ima kapacitet da menja Srbiju?

Mislim da je odnos snaga unutar vladajuće elite u Srbiji takav da i dalje nema jasne prevage u korist ubrzanih reformi i modernizacije Srbije i njenog kretanja ka Evropskoj uniji.
Sekulić: Objektivno, ubistvo Zorana Đinđića je promenilo politički kurs Srbije. To je tragedija i na ličnoj i na porodičnoj ravni, ali je za Srbiju to bio jedan tragičan politički moment koji je nju zaustavio i u naredne dve godine Srbija je politički stagnirala. Rekao bih da se Srbija u proteklih godinu-dve dana ponovo vraća na neki kurs koji je nedvosmisleno proevropski i demokratski orjentisan. Mislim da je odnos snaga unutar vladajuće elite u Srbiji takav da i dalje nema jasne prevage u korist ubrzanih reformi i modernizacije Srbije i njenog kretanja ka Evropskoj uniji. Pri tome su se okolnosti, što se unije tiče, dodatno zakomplikovale jer sama Evropska unija, zbog unutrašnje protivrečnosti, danas nije toliko prijemčiva na dalje širenje, kao što je to izgledalo prije nekoliko godina. Srbija je potrošila neko vreme koje je mogla bolje da iskoristi i sada je suočena, ne samo sa unutrašnjim problemima, nego i sa nepovoljnim međunarodnim okruženjem. Mislim da je iluzorno da u Srbiji tražimo drugog Zorana Đinđića. Naprosto, on je bio jedinstvena politička ličnost, još iz vremena dok je bio u poziciji. Danas su neki drugi ljudi u glavnim ulogama. Mislim da je Demokratska stranka (DS) u jednom momentu bila suočena sa nekim unutrašnjim dilemama oko toga ko će biti nastavljač Đinđićevog dela i da su ipak na kraju uspeli da tu, za njih na kaju riskantnu situaciju, reše tako što su krenuli, ne po svaku cenu da traže kontinuitet u ličnosti, nego kontinuitet u politici. Unutar DS, Tadić i ljudi oko njega, pokušavaju nadalje da artikulišu tu politiku, ali okolnosti danas nisu iste kao što su bile pre nekoliko godina.

Koliko me rasplače poskupljenje, toliko me zasmeje objašnjenje
RSE: Mnogo ljudi je razočarano, ne zato što sve ide usporeno, nego zato što postoje deformacije. Ili su to neke ogromne plate, koje apsolutno nisu adekvatne onome što ličnosti ulažu u posao koji rade, koje su potpuno neadekvatne sa stanovišta prosečne plate u Srbiji. Nismo mi Amerika da kroz bonuse i osnovnu platu neki ljudi zarađuju po 10 ili 12 hiljada eura mesečno. Korupcija vlada, privreda ne pravi neke velike iskorake, tačnije stagnira. Kako vam se sve to čini? Imamo li mi snage da kažemo - Dosta je toga!
Sekulić: Mislim da su građani s jedne strane objektivno svesni teške ekonomske situacije u kojoj se Srbija nalazi, ali da s druge strane teško prihvataju ono što doživljavaju kao otvorenu socijalnu nepravdu. Ljudi su ovde u raznim okolnostima do sada pokazivali spremnost na trpljenje i na odricanje. Bojim se toga da ćemo ove godine biti svedoci da građani više neće biti spremni da olako prelaze preko slučajeva sukoba interesa, neosnovanog bogaćenja, duplih plata, tajkunizacije i svega onoga što oni doživljavaju, nekada opravdano, nekada manje opravdano, ali generalno kao neku socijalnu nepravdu, pa čak i kao krađu. To su stvari koje na simboličkoj ravni imaju veliki značaj za građane i mislim da bi vlast morala o tome veoma da povede računa. Jedan aforizam glasi - Koliko me rasplače poskupljenje, toliko me zasmeje objašnjenje. Ono što nam se danas nudi za objašnjenje za ove astronomske plate, za članstvo u upravnim odborima javnih preduzeća, ili za članstvo u Republičkoj izbornoj komisiji, i uporedno obavljanje neke druge javne funkcije, zaista je neodrživo. Vlast i političke elite generalno, i ne samo političke elite, ne bi smele da potcenjuju zdrav razum građana, koji i onako već dosta dugo teško žive, a sada im se preti dramatičnim posledicama svetske krize. Ako žele da održe neki socijalni mir u zemlji, i ako žele da se Srbija u narednih godinu dana razvija, ili bar konsoliduje i institucionalno i ekonomski i socijalno, onda ne smeju da dozvole da takve afere iritiraju javnost.
RSE: Koliko Radikalna stranka, koja je najveći oponent vladajućoj eliti, može da profitira iz toga?
Sekulić: Da je Radikalna stranka ostala jedinstvena, kao što je donedavno bila, mislio bih da može vrlo ozbiljno od toga da profitira. Ona je u vreme dok je bila jedinstvena profitirala na socijalnoj demagogiji, na teškom životu svakodnevnog građanina. Nova stranka, Srpska napredna stranka, pokazuje neke znake redefinicije te politike, pokazuje neke druge programske ambicije i postaje kooperativnija i modernija, bez obzira što su to isti ljudi koji su do juče vodili Srpsku radikalnu stranku. Time su potencijali Radikala, u nekom smanjenom obimu, neuporedivo manji nego što su ranije bili, ali u krajnjoj liniji ta socijalna priča neće više biti samo stranačka tema. Neko nezadovoljstvo jasnosti - zbog toga što se teško živi, što je velika besparica, što je standard nizak, što dinar slabi, što je sve veći broj nezaposlenih - u nekom trenutku može da naraste do razmera koje prete nekom socijalnom eksplozijom, koja nema veze sa strankama.
RSE: Na šta mislite kada kažete socijalna eksplozija?
Sekulić: Mislim pre svega na štrajkove, neprestane demonstracije i proteste. Mi smo se toga nagledali u poslednje vreme u nekoliko navrata u centru Beograda i pred zgradom Vlade Srbije. Dovoljno je da se pojavi par stotina ljudi i da se tog dana svakodnevni život u gradu prilično omete, uspori i blokira. To može da bude na neki način i signal i poruka da bi, ne samo u Beogradu, nego i u drugim mestma, neke slične situacije mogle da se ponove. Neću katastrofično da predskazujem neke velike buntove i nemire, ali se ne sme podceniti opravdano nezadovoljstvo ljudi u uslovima u kojima žive.

Imamo Skupštinu koja sada postaje poprište i fizičkih obračuna i opstrukcija i blokada, a tamo na stolu stoji 200 zakona godišnje koje bi Srbija morala da usvoji, ako želi da ide dalje na putu ka Evropskoj uniji.
RSE: Ljudi ipak očekuju manje, nego pre nekoliko meseci, da uđemo u Evropsku uniju. Kada se gleda Skupština Srbije, šta može da se zaključi?
Sekulić: To su dve teme. Za stajanje u odnosima između Beograda i Brisela, odgovornost je podeljena. Ne možemo baš sve, po mom sudu, da pripišemo vlastima u Beogradu. Čini mi se da politika uslovljavanja, na kojoj se toliko insistira a da se pri tome malo daje i nudi, u Srbiji zauzvrat, u ovako teškim okolnostima, objektivno utiče na smanjivanje euro-entuzijazma. U Srbiji su nedavno neke ankete pokazale da je procent euro-optimista opao za šest posto. To je signal, kako za Beograd, tako i za Brisel. Meni je jasno, i to je opravdano, da Brisel ne želi da skine hašku priču sa dnevnog reda, sve dok se Mladić i Hadžić ne nađu u Hagu, i oko toga ne sme da bude spora. Srbija još nije uvedena u evropsko dvorište. Stoji ispred vrata na trotoaru i čeka da se skine suspenzija nad Trgovinskim sporazumom i Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Brisel može uvek, u nekoj od kasnijih faza kandidature, da uslovi rešavanjem slučaja Mladića i Hadžića, ali čini mi se da bi trebala da nastavi proces evropskih integracija sa Srbijom, da pošalje neki znak ohrabrenja, da se stavi Srbija pod evropski kišobran i da se kaže - Ušli ste u proceduru, zaključili ste prvi ugovorni odnos sa Evropskom unijom, vaša budućnost je nepovratno u Uniji. Ovako, dok se Srbija drži izvan tog kišobrana, čini mi se da se na taj način samo ohrabruju protivnici evropskih integracija u Srbiji i rizikuju dodatne komplikacije, i u Srbiji i u regionu. Sada će biti skoro godinu dana od kada je Srbija parafirala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji se ne primenjuje. Nije ušao u ratifikaciju u državama članicama. Trgovinski sporazum je i dalje pod suspenzijom. Srbija je jednostrano odlučila da počne da primenjuje taj Trgovinski sporazum, čak i u finansijskom smislu na sopstvenu štetu, da pokaže neki znak dobre volje, pa se i za to nema razumevanja. Činjenica je da jedna zemlja unutar Unije blokira konsenzus. Reč je o Holandiji. Mislim da to stanje ne bi smelo dugo da traje. Skupština Srbija je postala usko grlo. Pred Skupštinom Srbije je ogroman zadatak. To nije ni politički, ni državni zadatak. Ako je Srbija rekla da je prioritet ulazak u Evropsku uniju, onda je usvajanje akata, zakona i normativno usklađivanje Srbije sa standardima Evropske unije i civilizacijski zadatak i civilizacijska obaveza ovog sastava Parlamenta. Pokazuje se da iz raznih razloga Parlament u celini nije pokazao da je dorastao tom zadatku. Imamo Skupštinu koja sada postaje poprište i fizičkih obračuna i opstrukcija i blokada, a tamo na stolu stoji 200 zakona godišnje koje bi Srbija morala da usvoji, ako želi da ide dalje na putu ka Evropskoj uniji. Bojim se da ovo što sada vidimo kao opstrukciju može vrlo lako u narednim danima i nedeljama da se pretvori u jednu blokadu institucija, što bi bilo pogubno u ovom trenutku.
XS
SM
MD
LG