Prethodni premijer Srbije Vojislav Koštunica progurao je u deklaraciju o očuvanju suvereniteta i integriteta Srbije nad Kosovom i to da je Srbija vojno neutralna zemlja. U međuvremenu su se dogodili izbori – i predsednički i parlamentarni, ali srpskoj javnosti nije saopšteno da li je Koštuničina pozicija (p)ostala i pozicija aktuelne vlasti. Možda je od ovog čak i osnovnije pitanje ima li Srbija uopšte srednjoročnu i dugoročnu spoljnopolitičku i bezbednosnu strategiju? Ukoliko ih još nema, ima li bar nekakvu pretpostavku o tome šta su dobici, a šta gubici, ako zemlja ubrzo ostane jedina tačka u regionu koja ne želi da kompletira regionalne i evropske integracije?
Srbija nikad nije na pravi način ni otvorila pitanje članstva u NATO-u, a nema ni odgovor na temeljnije pitanje: kakvo će biti njeno strateško bezbednosno opredeljenje u narednih pet, deset ili petnaest godina, ocenjuje Danijel Šunter, predsednik Evroatlantske inicijative:
“Srbija danas čak i ne koristi sve one mogućnosti koje nudi program Partnerstvo za mir, u kojem se nalazi od 2006. godine. Njeno učešće u tom programu je više nego skromno, skromnije je od učešća jedne Albanije."
U kom pravcu se Srbija kreće i šta Srbija zapravo hoće?
"U ovom trenutku u Srbiji ne postoji ni javna debata na tu temu, a kamoli jasno opredeljenje. Postoji jedna rezolucija o Kosovu koju je izglasala vlada nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, u kojoj se u par rečenica spominje da je Srbija vojno neutralna zemlja. Javnosti, međutim, nikada nije javno objašnjeno šta to zapravo znači, koliko bi to Srbiju koštalo i da li je pametno da Srbija bude vojno neutralna ukoliko su sve druge države u njenom okruženju već u NATO-u ili će uskoro ući u NATO.”
Čak i saradnja sa Severnoatlantskom alijansom kroz program Partnerstvo za mir sve je manjeg kapaciteta. Dodaje da je sve, pa i pitanje atlantske saradnje, talac politike prema Kosovu.
I Jelena Milić, analitičarka Centra za evro-atlantske studije, saglasna je sa ocenom da Srbija nema definisan kurs kad su u pitanju atlantske integracije, odnosno, članstvo u NATO-u. Čak i saradnja sa Severnoatlantskom alijansom kroz program Partnerstvo za mir sve je manjeg kapaciteta. Dodaje da je sve, pa i pitanje atlantske saradnje, talac politike prema Kosovu, a na pitanje da li skupštinska deklaracija da je Srbija vojno neutralna zemlja, koju je progurala Koštuničina vlada, mora da obavezuje i aktuelnu vlast, kaže:
“Ništa nije za vjeki vjekov. Bez obzira što Koštunica ili sadašnja vlada premijera Cvetkovića kažu “Srbija nikada neće…”, oni mogu samo da se ograniče na mandate svoje vlade”.
Sagovornica Radija Slobodna Evropa podseća na nešto čega se u ovoj zemlji malo ko seća, a to je “da smo mi značajne korake ka NATO-u, uključujući i prijem u program Partnerstvo za mir, i otvaranje NATO-ove vojne kancelarije za vezu u Beogradu i potpisivanje sporazuma o transportu trupa preko Srbije, potpisali u stvari za vreme Koštuničine vlade."
Zahlađenje odnosa sa NATO-om je koincidiralo sa otpočinjanjem pregovora o statusu Kosova, kada je Srbiju zapljusnuo jedan snažan talas anti-NATO retorike, kada su čak i oni koji se načelno zalažu za ulazak Srbije u NATO bili nedopustivo tihi.
Interesantno je i ono o čemu se u Srbiji vrlo malo priča, a to je da se sve zemlje regiona ubrzano kreću prema Severnoatlantskoj alijansi, tako da će se Srbija vrlo brzo naći okružena i članicama koje će imati Membership action plan, kao što su Bosna i Hercegovina i Crna Gora ili zemljama poput Hrvatske koja će biti članica NATO-a. To je sa bezbednosnog aspekta za Srbiju povoljno, ali je nepovoljno sa svih drugih aspekata. Parafrazirala bih ovde Franka Bolana, stručnjaka NATO-a za politiku planiranja, koji je rekao da samo izuzetno velike, geostrateški važne sile poput Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Rusije, mogu da dopuste sebi da imaju nezavisne politike bezbednosti.
Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić izjavio je pre nekoliko dana da je Srbija izgubila poverenje u NATO zato što Alijansa nadgleda formiranje Kosovskih bezbednosnih snaga. Ostao je, međutim, nedorečen, pa građani Srbije još uvek nemaju odgovor na pitanje da li to znači da je stavljena definitivna tačka na članstvo Srbije u Severnoatlantskoj alijansi. Ako jeste, možda bi građanima takvu odluku trebalo obrazložiti i kakvim ekonomsko-političkim i bezbednosnim “troškovnikom”: šta Srbija time dobija, a šta gubi? Danijel Šunter:
Javnosti ni u jednom trenutku nije prezentovano ni kakve su prednosti, a kakve su mane vojne neutralnosti, koliko će to Srbiju da košta, ni da li jedna zemlja na Balkanu danas realno može da bude neutralna, ako planira da bude članica Evropske unije.
“Izjava ministra Jeremića da je Srbija izgubila poverenje u NATO zbog formiranja kosovskih bezbednosnih snaga i da se time opravdava stav koji je definisala Koštuničina vlada, mislim da prosto nije dovoljno argumentovan. Javnosti ni u jednom trenutku nije prezentovano ni kakve su prednosti, a kakve su mane vojne neutralnosti, koliko će to Srbiju da košta, ni da li jedna zemlja na Balkanu danas realno može da bude neutralna, ako planira da bude članica Evropske unije, bez obzira što članstvo u NATO nije formalni uslov za ulazak u redove Unije. To su, dakle, otvorena pitanja na koja srpska javnost nije dobila odgovore, tako da ja tu vrstu izjava doživljavam više kao izraz dnevne politike nego strategije. imam utisak da Srbija još nema jasno zacrtanu spoljnopolitičku strategiju. Na žalost.”
I Marka Savkovića, saradnika Centra za civilno-vojne odnose, upitali smo da li će srednjoročno i dugoročno Srbija imati veće gubitke nego dobitke ako ostane pri odluci da se ne učlani u NATO.
“Kada smo prvi put radili analizu srednjoročnih dobitaka, odnosno, gubitaka po Srbiju kada je članstvo u NATO-u u pitanju, preovladao je stav da u trenutku kada u celom regionu imate izraženu nameru da se postane deo evroatlantskih integracija, da se postane deo NATO-a – dakle, da postoji problem da mi ostanemo isključeni iz tih integracionih procesa, da ostanemo sami, suočavajući se sa rizicima i bezbednosnim pretnjama koji po svojoj prirodi sve više postaju prekogranični. To je prvi problem. Drugi problem jeste što mi moramo u svakom trenutku da budemo svesni činjenice da se u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i danas nalaze značajne snage NATO-a. Ovakvim odbijanjem značajno je umanjena naša mogućnost da učestvujemo u odlučivanju o procesima koji se odvijaju na teritoriji koju ova država percipira kao svoju. Sama činjenica, dakle, da vi niste za stolom za kojim se odlučuje ili sedite dalje od njega u međunarodnim odnosima predstavlja veliki gubitak."
