Dostupni linkovi

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kako smanjiti tenzije između Srba i Albanaca u podeljenoj Mitrovici koja je nedavno bila poprište žestokih etničkih sukoba. Sagovornici su bili aktivisti dve nevladine organizacije: Valjdete Idrizi, direktorica organizacije Community Building iz južne Mitrovice, i Aleksandar Stojanović, jedan od rukovodilaca Centra za razvoj civilnog društva iz sevene Mitrovice.

Razgovaralo se o tome koji su glavni uzroci netrpeljivosti između Srba i Albanaca, o odgovornosti političara za sadašnje stanje, o slobodi kretanja, o primerima dobrih komšijskih odnosa u delovima grada gde postoje multietnička naselja, o sličnosti i razlikama između Mostara i Mitrovice, o tome kako se u Mitrovici živelo pre rata, kao i o tome šta mogu učiniti nevladine organizacije na uspostavljanju komunikacije između Srba i Albanaca u podeljenom gradu.

Omer Karabeg: Da li je nakon nedavnih incidenata popustila napetost u gradu?

Valjdete Idrizi: Da. mislim da je situacija malo bolja, iako ima razloga za brigu. U međuljudskim odnosima situacija je drugačija nego na političkom nivou. Danas sam bila skoro ceo dan na severu Mitrovice. Imala sam dosta sastanaka sa ljudima koji zive u obližnjim selima, i sa Srbima i sa Albancima. Svi kažu da nemaju nikakvih problema sa komšijama druge nacionalnosti, poštuju njihove brige, strahove i potrebe. Na političkom nivou, međutim, slika je sasvim drugačija. Zato ja uvek kažem, pustimo politiku, treba da pričamo o praktičnim stvarima, o tome kako da se poboljša život pripadnika svih nacionalnih zajednica u Mitrovici.

Aleksandar Stojanović: I ja bih rekao da je situacija malo bolja nego što je bila oko Nove godine. Sve je počelo nesrećnim napadom dvojice studenata iz Đakovice na jednog momka iz Mitrovice i onda je krenula lavina nezadovoljstva, štošta se izdešavalo. Međutim, pravo je pitanje zašto do takve eskalacije nasilja dolazi skoro 10 godina nakon završetka rata.

Omer Karabeg: Da li i Vi, gospodine Stojanoviću, smatarate da su odnosi među običnim ljudima bolji nego među političarima?

Aleksandar Stojanović: Da. Mogao bih da se delimično složim s tim. Pogledajte Bošnjačku mahalu u severnom delu grada, to je multietničko naselje u kome zajedno žive Srbi, Albanci, Bošnjaci, Turci. Srbi idu i kupuju proizvode od Albanaca. Multietničke sredine postoje i drugim delovima Kosova. Recimo, u Novom Brdu, gde sam nedavno bio, Srbi i Albanci žive zajedno, poštuju jedni druge. Odlaze zajedno na pijacu, svako u svojoj nacionalnoj nošnji, nikome to ne smeta. Ali postoje gradovi i mesta, kao, recimo, Đakovica ili Srbica, gde danas više nema Srba.

Omer Karabeg: Gospođo Idrizi, vi kažete da ste išli u severni deo Mitrovice, da ste tamo imali sastanke. Da li i ostali stanovnici južnog dela Mitrovice, Albanci, slobodno odlaze u severnu Mitrovicu i da li Srbi iz severne Mitrovice dolaze u južni deo grada?

Idem i u centar severne Mitrovice, ali uvek u nekakvoj pratnji, jer ja, kao Albanka, tamo ne mogu da se slobodno krećem. Ni Srbi sa severa ne mogu da se slobodno kreću po južnom delu grada ukoliko nisu u pratnji nekog Albanca.
Valjdete Idrizi: Ni ja ne mogu baš slobodno da se krećem. Postoje mesta gde mogu kao što su Bošnjačka mahala i naselje Tri solitera. Idem i u centar severne Mitrovice, ali uvek u nekakvoj pratnji, jer ja, kao Albanka, tamo ne mogu da se slobodno krećem. Ni Srbi sa severa ne mogu da se slobodno kreću po južnom delu grada ukoliko nisu u pratnji nekog Albanca, sem u delu grada gde se nalaze prostorije naše organizacije i gde postoje jake snage bezbednosti. Mediji su stvorili crna sliku o Mitrovici kao o gradu bez normalnog života i bez nade. O Mitrovici se piše samo kad izbije neki incident, nikada kada se nešto pozitivno dogodi. To je jedan od razloga što postoji strah. Pošto ljudi ne komuniciraju međusobno, sliku o drugima stvaraju na osnovu onoga što saznaju iz medija, a ta slika je uvek negativna.

Nažalost, mi još uvek nismo obezbedili minimalno ljudsko pravao da svaki građanin Kosova može da se slobodne kreće po celom Kosovu.
Aleksandar Stojanović: Nažalost, mi još uvek nismo obezbedili minimalno ljudsko pravao da svaki građanin Kosova može da se slobodne kreće po celom Kosovu. Moram da se vratim u 1999., 2000., i 2001. godinu kada je bilo mnogo incidenata na mostu koja razdvaja dva dela grada. Bilo je slučajeva Srba koji su prešli most i nikada se više nisu vratili na sever. Tada je prelaziti most zaista bilo opasno. Danas je situacija malo bolja, ima Srba i Bošnjaka, istina malo, koji prelaze na južnu stranu i kupuju neke proizvode koji su tamo jeftiniji, ali smo još daleko od situacije da se Srbi mogu kreteti po južnom, a Albanci po severnom delu grada bez straha.

Omer Karabeg: Gospođo Idrizi, vi ste rekli da ima pozitivnih primera, ali da mediji o njima ne pišu. Znate li neki primer dobrih komšijskih odnosa među Albancima i Srbima u Mitrovici, da se porodice druže, da se posećuju?

Valjdete Idrizi: Naravno da znam. U Mikronaselju, to je takođe multietničko naselje u severnom delu grada, postoji Ženski centar koji okuplja Albanke, Srpkinje, Bošnjakinje, Romkinje i Turkinje. Bez obzira na sve političke krize i incidente taj Centar, od 2004. godine kada je osnovan, funkcioniše normalno. Okupljaju se redovno u Centru, a druže se i van njega. Za Božić, za Bajram, za Uskrs idu jedna drugoj u posetu. Organizovale su i zajedničke ekskurzije i obilazile srpske i albanske kulturne spomenike.


Aleksandar Stojanović
Aleksandar Stojanović: Mikro naselje je izuzetan primer kako se i pored svih problema može očuvati multikulturalnost i zajedništvo običnih ljudi. To nije izgubljeno, to postoji. Slično je i u Tri solitera gde žive Srbi i Albanci. Sve to pokazuje da je moguć zajednički život na Kosovu, samo se za njega treba boriti. Navešću vam primer iz Vojvodine. Kada su prošle godine nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova neki građani Sombora bojkotovali kupovinu prozvoda kod pekara Albanca, aktivisti civilnog društva su došli na burek u tu pekaru i tako poslali simboličnu poruku da je Vojvodina multietnička sredina. Tako se čuva zajedništvo. E, to mi na Kosovu, nažalost, još uvek ne radimo. Mi taj zajednički burek moramo da pojedemo i u Mitrovici, i u Đakovici, i u Prizrenu, i u Peći.

Omer Karabeg: Gospodin Stojanović kaže da može da se zajedno živi, da Kosovo može da bude multietničko. Ko je, po vama gospođo Idrizi, najveći krivac za sadašnju netrpeljivost između Srba i Albanaca u Mitrovici?

Ukoliko kriminalci i dalje budu mogli bez ikakvih posledica da prave incidente, pale kuće, bacaju bombe, međunacionalni odnosi se neće pobošljati.
Valjdete Idrizi: Glavni je problem što nema reda i zakona. Ukoliko kriminalci i dalje budu mogli bez ikakvih posledica da prave incidente, pale kuće, bacaju bombe, međunacionalni odnosi se neće pobošljati.

I drugi narodi u Evropi su ratovali, pa su u jednom trenutku rekli - dosta je toga bilo, moramo sesti i razgovarati, moramo krenuti napred. Nema napretka ukoliko jedni drugima ne pomognemo.
Aleksandar Stojanović: Slažem se, počinioci etnički motivisanih krivičnih dela moraju da budu kažnjeni. Nažalost, vrlo često se događa da ti kriminalci nađu neku vezu u sudu i policiji, pa, ili ne bude uopšte uhapšeni ili nakon hapšenja vrlo brzo budu pušteni. Dešava se da ga žrtva sretne na ulici. To unosi strah. Međutim, glavni uslov za normalizaciju odnosa je da dve političke elite pokažu iskrenu želju za pomirenjem. I drugi narodi u Evropi su ratovali, pa su u jednom trenutku rekli - dosta je
toga bilo, moramo sesti i razgovarati, moramo krenuti napred. Nema napretka ukoliko jedni drugima ne pomognemo. Kada sam razgovarao sa kolegama Albancima iz nevladinog sektora u Uroševcu, oni su me upitali kako mogu da pomognu Mitrovici. A ja sam im rekao: “Pomozite, pre svega, Srbima da se vrate u Uroševac. Ljudi koji su počinili ratne zločine moraju da odgovaraju, ali narodi ne smeju da se mrze. Pružite ruku prijateljstva, pojačajte saradnju, podržite povratak. Takvi vaši postupci imaće odjeka i u Mitrovici, tako ćete na najbolji način doprineti da se popravi situacija i u Mitrovici “.

Omer Karabeg: Jedan od pokazatelja međunacionalnih odnosa su i mešoviti brakovi. Ima li u Mitrovici mešovitih brakova između Albanaca i Srba?

Valjdete Idrizi: Ima nekoliko od pre rata. Ja imam prijateljicu koja ima majku Srpkinju, a oca Albanca. Ali za nove brakove, sklopljene nakon rata, nisam čula.

Aleksandar Stojanović: Ja znam za jedan takav brak. Ti ljudi žive tri ulaza dalje od mene. U Vučitrnu je pre 1999. postojala policijska škola. Jedan od policajaca imao je devojku Albanku. Ta mlada žena 1999. godine prelazi most, udaje se za njega i oni i danas žive na severnoj strani. Imaju, mislim, dvoje dece, i nemaju nikakvih problema.

Valjdete Idrizi: Ima dosta mladih ljudi, Srba i Albanaca, koji se druže, ali što se brakova tiče, evo, sada prvi put čujem za jedan takav slučaj.

Omer Karabeg: Da li su se pre rata, pre svih ovih nesreća i zločina, ljudi u Mitrovici, Albanci i Srbi, međusobno družili, da li su i tada postojale podele kao danas?

Nije se pričalo o osetljivim temama, nije bilo dijaloga, to se nekako guralo pod tepih, pa je sve to kasnije u ratu eskaliralo.

Aleksandar Stojanović: Ljudi su se družili na celom Kosovu. Postojala su sjajna prijateljstva. Međutim, problem je bio u tome što se nije razgovaralo razlikama i o politici. Kada bi se došlo do tih tema, razgovor bi odmah krenuo na drugu stranu. Nije se pričalo o osetljivim temama, nije bilo dijaloga, to se nekako guralo pod tepih, pa je sve to kasnije u ratu eskaliralo. Bez obzira na sve razlike, treba sesti, pregovarati, pričati i tražiti rešenja. U tom smislu pomenuo bih Program za dijalog mladih iz Novog Sada. To je organizacija koja već godinama uspostavlja dijalog između mladih Srba i Albanaca i pokušava da bude most između njih. U ovom trenutku zajedno sa nevladinim organizacijama Kosova radi na prezentiranju EULEKS-ove misije manjinskim zajednicama na Kosovu. Kosovu, pre svega mladim ljudima koji ovde žive, nedostaje jasna vizija. Pred mladim ljudima koji žive na Zapadu je čitava paleta opcija, oni mogu da biraju. Ako mi na Kosovu ne stvorimo funkcionalno i demokratsko društvo, bojim da ćemo završiti u siromaštvu koje će uvek biti izvor nacionalnih i socijalnih tenzija.

Valjdete Idrizi: Ja sam iz sevenog dela grada, tamo sam se rodila i živela do 1999. godine. Živela sam u multietničkoj sredini. Komšijski odnosi su bili dobri. Međutim, nakon što su devedesetih godina škole bile podeljene nije bilo moguhnosti za druženje. Naravno da je bilo diskriminacije pošto su postojale paralelne institicije. Nisam imala nikakvih problema u ulici gde sam živela, ali su podeljene strukture, i školi i u zdravstvu, uticale na međunacionalne odnose. Ipak treba reći da je pre rata Mitrovica imala svoj kulturni identitet. Muzičari i drugi umetnici su bili pre svega Mitrovčani, pa onda Albanci i Srbi. Mi nekako pokušavamo da vratimo taj zajednički kulturni identitet Mitrovice, a ne da nas prati imidž grada podela i nereda.

Aleksandar Stojanović: Postojale su zajedničke dodirne tačke, ali ne bih mogao da kažem da je taj zajednički kulturni identitet tako sjajno funkcioniso. Pedesetih i šezdesetih godina komunizam je sve to objedinjavao, a kad su došle osamdesete, devedesete, svaka strana se okrenula sebi i zatvorila u sebe. Nadam se da ćemo jednog dana zaista uspeti da izgradimo identitet ovog grada, ako nišsta drugo bar da poštujemo kulturu onog drugog u punom obimu.

Omer Karabeg: Postoji još jedan grad u ovom delu Evrope koji je podeljen kao i vaša Mitovica. To je Mostar. Kakve su sličnosti i razlike izmedju ta dva grada?

Valjdete Idrizi
Valjdete Idrizi: Ja imam dosta prijatelja u Mostaru, i Hrvata i Bošnjaka, i znam celu situaciju. Postoji dosta zajedničkog, ali i različitog između dva grada. Ovde se kao problem javlja i jezik, što u Mostaru nije slučaj. Krajem osamdesetih i devedesetih Srbi više nisu učili albanski, niti Albanci srpski. Mislim da će Mostar zbog zajedničke kulture, istog jezika i mešanih brakova, kojih je tamo bilo mnogo, lakše prevazići probleme. Podeljenost je na Kosovu bila jača i ona se stalno produbljivala tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Zid koji nas razdvaja postajao je sve veći i veći. Mnogo je godina trebalo da se izgrade zidovi, pa će biti potrebno dosta vremena i da se oni sruše. Ja sam optimista, ali treba vreme.

Omer Karabeg: Da li mislite da je jedan od uslova za dugoročnu normalizaciju odnosa da Albanci nauče srpski, a Srbi albanski?

Valjdete Idrizi: Jezik je velika barijera, mada se, kada postoji dobra volja, uvek može da pronađe način komuniciranja. Ali, mislim da bi trebalo da se jezik komšije uči u školama. Zašto da ne? Ja bih učila decu i srpski i turski i bošnjački. Mislim da je to i neophodno.

Aleksandar Stojanović: Da, naravno. Ja sam u osnovnoj školi učio albanski jezik, tako da ga solidno razumem, a pomalo i pričam, ne baš onako kako bi trebalo. Naravno da treba učiti jezike sredine u kojoj živiš, to je sasvim normalno. Međutim, važno je da, opet se na to vraćam, političke elite, koje predstavljaju dva naroda, iskreno uđu u proces pregovaranja, ponovo sednu za sto i otvore nerešene probleme, ali ovog puta bez gledanja unazad. Kada se to bude uradilo, sledeća stvar je upravo učenje jezika sredine u kojoj živiš, što je vrlo važno.

Moramo da prevaziđemo situaciju u kojoj se i voda i hleb politizuju.... Neka se političari bave političkim, a građani praktičnim pitanjima.
Valjdete Idrizi: Ja mislim da je najvažnije da se priča o praktičnim stvarima. Treba razgovarati o tome kako smanjiti nezaposlenost, kako otvoriti perspektivu mladima, jer je kosovska populacija veoma mlada. Moramo da prevaziđemo situaciju u kojoj se i voda i hleb politizuju. Mislim da je krajnje vreme da počnemo da mislimo praktično. Mislim da za nas, nevladine organizacije i sa severa i sa juga, 2009. treba da bude godina saradnje i akcija. Šta će nama pitanje o statusu? Neka se političari bave političkim, a građani praktičnim pitanjima. Zar nije zajednički interes Mitrovčana da se stvaraju bolji uslovi za zapošljavanje, da mladi ljudu dobiju bolje obrazovanje. Meni je jako drago da je jedna međunarodna organizacija SPARK već počela jedan veliki projekat edukacije, to je međunarodni koledž u Mitrovici. Znate li koliko je to dobro za mlade ovde? Imaće evropsku diplomu. Jer, na kraju krajeva, svi mi hoćemo u Evropu.

Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da će Mitrovica zauvek ostatiti nacionalno podeljen grad, ili će doći vreme kada most na Ibru spajati, a ne razdvajati Srbe i Albance koji zzive u tom gradu.

Nadam da ćemo dočekati dan kada ću se ja bez straha moći kretati severnim delom grada, a Aleksandar južnim, kada ću ja moći da govorim albanski na severu, a Aleksandar srpski na jugu.
Aleksandar Stojanović: Ja se iskreno nadam da ćemo dočekati taj dan. Ne postoji drugi put osim put mira i demokratije, sve ostalo vodi u propast. Ima dosta zajedničkih tema kojima možemo da se bavimo. Mi sigurno ne možemo da rašimo krupna politička pitanja, kao što je pitanje statusa. To pitanje, koje deli obe zajednice, treba da ostavimo političarima. Ali problem zaštite životne okoline je zajednički i za severni i za južni deo grada. Mitrovica je jedno od najzagađenijih mesta u Evropi, broj oboljenja od kancera se jako povećao poslednjih godina. Naravno, da je za rešenje tog pitanja potrebna finasijska injekcija međunarodne zajednice, ali zar i mi sami ne možemo zajednički da krenemo u čišćenje grada. Moramo da razmišljamo pozitivno, da oprostimo jedni drugima neke stvari iz prošlosti i da se okrenemo budućnosti, da pružimo ruku jedni drugima. Jedino tako svi zajedno možemo ići napred.

Valjdete Idrizi: Ne mogu sebe da lažem i da kažem da će u skoroj budućnosti sve biti kao što je bilo. Neće nikada biti onako kao što je bilo. Ali, nadam da ćemo dočekati dan kada ću se ja bez straha moći kretati severnim delom grada, a Aleksandar južnim, kada ću ja moći da govorim albanski na severu, a Aleksandar srpski na jugu. Da u to ne verujem, ne bih radila ovo što sada radim.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG