Dostupni linkovi

Demokratska stranka proslavila je devetnaesti rođendan (doduše, u svojoj „drugoj inkarnaciji“); u stabilnoj, staroj demokratiji to baš i nije respektabilna životna dob za jednu stranku, ali u postkomunističkom svetu strarijih stranaka od ovakvih zapravo i nema, jer su prve – ne računajući komunističke, naravno – nastajale ili obnavljane na samom isteku osamdesetih. Što će reći da je Demokratska stranka, kako god okrenete, stara tačno koliko i formalna demokratija u Srbiji. Kažem „formalna“ zato što decenija i kusur Miloševićeve vladavine jesu imale parlamentarni oblik, ali je ta vladavina po mnogim svojim presudno bitnim svojstvima sistematski zaobilazila i izneveravala i procedure i smisao demokratskog poretka.

Uostalom, nije li baš Demokratska stanka - osnovana od „dvanaest apostola“, mahom intelektualnih vedeta disidentskog gibanja - bila zamišljena kao stožerna snaga koja je s takvim poretkom trebalo da se obračuna? U mnogim postkomunističkim državama baš su stranke ovog tipa formirale prve slobodno izabrane vlade i raščišćavale teren za prvu fazu demokratske tranzicije. U Srbiji je bilo drugačije: zaluđena nacionalističkim populizmom, Srbija je cele devedesete straćila na sistematsko nanošenje nenadoknadive štete i sebi i svojoj okolini; u tom kontekstu, stranka poput Demokratske prvo je (u „Mićunovićevoj fazi“) ličila tek na malo masovniji debatni klub, a posle (kada je vodstvo preuzeo Zoran Đinđić) na stranku koja isuviše često pokušava da se bori protiv Miloševića eksploatišući njegovu „neuspešnost“ u sprovođenju velikonacionalne ideologije, umesto sistematske kritike same te ideologije, koja kontinuirano urniše Srbiju u ime fantomskog „rubnog srpstva“. Tek kada su te „dečije bolesti“ koliko-toliko prevladane i kada je Đinđić, kroz razna iskušenja, ozbiljno sazreo kao politički lider, stranka je krenula u osvajanje onog centralnog mesta koje joj je „po prirodi stvari“ bilo namenjeno. Zato je ulogu Đinđića i demokrata u petooktobarskom prevratu nemoguće preceniti: iako žestoko oblaćeni, izvrgnuti svakojakim sumnjama a i opterećeni unutrašnjim razlikama, Demokrate su bile jedini nezamenjiv faktor tog prevrata, jedini bez kojeg pouzdano ne bi bilo uspeha.

Dobro znamo šta je bilo posle: kratkotrajna Đinđićeva vladavina, tokom koje je mnogo toga od presudne važnosti pokrenuto, ali je malo šta moglo biti zaokruženo, zatim atentat na Đinđića koji je Srbiju civilizacijski i na svaki drugi način vratio duboko unazad, „restauratorska“ vlast Vojislava Koštunice – nota bene: takođe jednog od renegatskih osnivača Demokratske stranke! – i, paralelno s tim, pojava i permanentan rast novog demokratskog lidera, Borisa Tadića.

Mnoge „demokrate starog kova“ zameriće Tadiću da je „razvodnio“ Demokratsku stranku, i to neće biti bez osnova. Na drugoj strani, nesumnjivo je da je ta stranka danas u svakom smislu moćnija i uticajnija nego što je bila ikada ranije. Budimo sasvim precizni: to je stranka koja kontroliše sve bitne poluge vlasti, i za koju je trenutno teško videti kako bi uopšte mogla da izgubi vlast u dogledno vreme; njeni koalicioni partneri menjaju se i menjaće se, ali njoj teško da uskoro može izmaći pozicija u samom centru srpske političke scene. Tu je poziciju, uzgred, i Koštuničin DSS pokušavao da osvoji, ali za to nije imao ni snage ni sposobnosti, niti je njegova suštinski ekstremistička svetonazorna pozicija to mogla da mu omogući. Naime, takva stranka može se duže zadržati u epicentru vlasti samo u zemlji koja je čvrsto rešila da izvrši samoubistvo.

Šta je, dakle, Demokratska stranka danas? Ogroman, složen organizam (ili mehanizam), čvrsto usidren na samom vrhu „hranidbenog lanca“ politike u Srbiji. To bi trebalo da bude sjajno – ta, nisu li baš o nečemu takvom sanjali njeni osnivači, intimno ipak ne verujući da će nešto takvo ikada biti moguće? Na drugoj strani, nije li taj ogroman uspeh postignut po cenu odviše velikih kompromisa sa mnogima od onih koji oličavaju sve ono protiv čega bi Demokratska stranka „po definiciji“ trebalo da se bori?

Demokratska stranka ima ogroman kapacitet upravljanja, neuporediv s bilo kim drugim u Srbiji, i to jeste njen nedvosmislen trijumf nad suparnicima. Koliki je, međutim, stvaran i delatan kapacitet te stranke za duboko, suštinsko reformisanje Srbije, za njenu istinsku evropeizaciju? Koliko je njena famozna politika „i ovo i ono“ (i Evropa i Kosovo, i NATO i neutralnost, i Rusija i EU, i tržište i sigurnost etc.), koja tako savršeno „lovi“ glasove sa raznih strana, sposobna da „transcendira“ samu sebe, da prevaziđe svoja inherentna ograničenja, da formuliše i vodi konzistentnu politiku? To su prava pitanja za Tadića i društvo, i to je ono što je njihov jedini „domaći zadatak“ u narednom periodu; ako na tom ispitu padnu, sve ovo prethodno se briše kao da ga nije ni bilo. Ako uspeju, tada će i neobjašnjivo moći nekako da se objasni, i neopravdivo da se opravda. Niko razuman ne bi im bio u koži, ali sami su to hteli.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG