Kao bivši šef pregovaračkog tima Prištine, novinar i izdavač, Veton Suroi svedočio je u Hagu o političkim i drugim okolnostima na Kosovu, pre i tokom rata od 1998-1999 godine. Navodeći da je u akciji srpske vojske i policije na hiljade Albanaca ubijeno, a više od milion proterano iz svojih domova, Suroi je detaljno opisivao akcije granatiranja sela, paljenja kuća i proterivanja Albanskog stanovništva:
„Toga dana, 1. aprila ako se ne varam, krenula je cela jedna reka ljudi, koju je pratila srpska policija. Svi su ti ljudi išli prema Kosovu Polju. To su bili ljudi koji su očito su bili isterani iz svojih kuća jer su sa sobom nosili tek plastične vrećice i hleb u njima. To se nastavilo i sledećeg dana. Otišao sam do kuće jednog mog prijatelja iz detinjstva i video sam da je kuća prazna, a na šporetu je još uvek stajao kolač koji je ispekla domaćica, čaj se još uvek kuvao.“
Suroi je opisivao i kako su, u akcijama razaranja srpske vojske i policije, određene kuće ostajale netaknute:
“U Prištini je postojala jedna ulica po imenu Crkvena ulica, pošto je u njenoj blizini pravoslavna crkva. Stanovnici u toj ulici morali su da postave ikone na prozore, jer bi takve kuće onda ostale neoštećene. Video sam jednu kuću, u kojoj na prozoru nije bilo ikone, i ona je razorena.”
“Nisam imao efektivnu kontrolu nad jedinicama MUP-a koje su bile aktivne na Kosovu. Nisam znao ili imao razloga da znam da su meni podređeni u velikim razmerama vršili zločine nad albanskim stanovništvom.”
Na optužbe da je organizovao uklanjanje i premeštanje posmrtnih ostataka Albanaca, Đorđević je, pred ostalog, rekao da je tadašnji ministar policije Srbije Vlajko Stojiljković dao naređenje da se leševi ubijenih na Kosovu, koji su kasnije nađeni u Dunavu kod Kladova, prebace u Srbiju, a da je on taj nalog "preneo i sproveo".
Kada su tela pronađena...
Ovu hladnjaču sa 50 tela žena, dece i staraca, je u proleće 1999. iz Dunava je izvukao profesionalni ronilac Živadin Đorđević, koji je na zadatak pozvan jer je u vodi primećen objekat koji pluta. Za naš program priseća se šta je video tog 6. aprila s kraja devedesetih:
Isto veče, Đorđević i još nekoliko ljudi koji su izvadili hladnjaču iz Dunava obavešteni su da treba da smatraju kako se ništa nije dogodilo:
“Tako da je moj posao tu bio završen. A šta smo posle čuli, da je hladnjača odvezena u Petrovo Selo, da je minirana, da su leševi prebačeni u Batajnicu, to se dešavalo u toku noći i to niko nije video.”
Građani nezainteresovani
Ovakva i slična svedočenja, čini se, građane Srbije više ne zanimaju. Većina Beograđana sa kojima smo razgovarali ne može da se seti ni ko je Vlastimir Đorđević, a suđenje u Hagu redom ih ne zanima:
“Ne znam ko je i ne zanima me.”
“To je onaj što ga traži Hag, je l’ da?”
“Sve mi se smučilo i stvarno ne pratim uopšte.”
“Mislim da je to deo naše tužne prošlosti i ne interesuje me.”
Za predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava Sonju Biserko, razlog odsustva interesovanja, pored ostalog, leži u tome što se osim suđenja Miloševiću, Šešelju i nedavno pojavljivanja Karadžića, sva dešavanja u Hagu u medijima prenose kroz šture informacije, bez objašnjenja konteksta. Uz to, većina građana Hag doživljava kao instituciju usmerenu protiv Srba:
“Haški tribunal i njegova važnost nikada se, osim iz komercijalnih razloga, nije tretirao kao tema koja ima neku moralnu težinu i koja je zbog toga važna za ovo društvo. U tom pogledu, Haški tribunal uopšte nije uspeo da se nametne kao činjenica neke naše bliske prošlosti i kao institucija koja bi ovde mogla da podstakne neki dijalog u vezi sa prošlošću. To verovatno ostaje za neke buduće generacije.”
