Dostupni linkovi

Zatvoreni izvan Schengena


Arhivski snimak: red za vizu ispred ambasade Bugarske u Makedoniji, 04. januar 2007.

Dokle se u svakoj od zemalja Zapadnog Balkana stiglo sa ispunjavanjem uslova za „beli Schengen“? Kojim političkim strukturama u regionu odgovara sadašnja vrsta izolacije? Ko je kriv za zastoj procesa ukidanja viznog režima – zemlje regiona ili Brisel?

Šta nemogućnost izlaska iz zemlje znači za građane, prvenstveno mlade ljude i studente? Šta bi nasuprot tome povezivanje značilo za obrazovanje mladih i nauku?

Uprkos viznim olakšicama, putovanja su i dalje za mnoge nedostižna, a brojke koliko studenata nikada nije izašlo iz svojih zemalja su naprosto poražavajuće. Istovremeno, ukidanje viznog režima za Zapadni Balkan je već nekoliko puta odlagano. Zato su makedonski studenti parolom „Viza? Nema šanse!“ u četvrtak i petak protestovali ispred zgrade Evropske komisije u Briselu protiv takozvanog „schengenskog zida“. Postavljanjem ograde, koja simbolično označava granice, oni su iskazali osećaj getoiziranosti zbog schengenske vizne barijere, koja im otežava saradnju sa njihovim kolegama iz zemalja članica Evropske unije (EU), a društvo im je pravio i makedonski vicepremijer za evropske integracije Ivica Bocevski. Sa detaljima se za Temu sedmice Radija Slobodna Evropa javlja Blagoja Kuzmanovski:

„Dobro je što su se studenti konačno probudili“, kaže Katarina Todorovska sa Pravnog fakulteta u Skoplju, prepričavajući neprijatna iskustva ispred evropskih ambasada u Makedoniji:

„Otišli smo sa označenim članom u dokumentu koji je bio na snazi i prema kojem smo trebali da dobijemo besplatnu vizu. Ipak, vize smo platili, i to samo zbog toga što ambasada jedne velike evropske države nije upoznala svoje zaposlene sa izmenama koje su već bile na snazi.“

Studentskim protestima prisustvovao je i vicepremijer za evropske integracije Ivica Bocevski, koji je pre polaska u Brisel izjavio:

„Prisustvovaću na ovim protestima zajedno sa studentima da bih iskazao svoju podršku, ali naravno i protest svih makedonskih građana protiv ,schengenske barijere‘.Evropska komisija je već nekoliko puta ponovila da je fer i demokratsko sprovođenje predsjedničkih i lokalnih izbora u martu jedan od najvažnijih uslova, ne samo za dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, nego i za viznu liberalizaciju.“

Vicepremijer Bocevski je ipak ubeđen da će makedonski građani ove godine putovati bez viza:

„Godina 2009. će biti godina vizne liberalizacije za Makedoniju. Ovo ne baziram na optimizmu, već na realizmu, zbog onoga što je Makedonija uradila na ovom polju.“

Eksperti u zemlji imaju podeljenja mišljenja o ovakvim protestima i prisustvu vladinih predstavnika na njima. Jedni smatraju da je najvažniji uslov za viznu liberalizaciju ispunjavanje potrebnih kriterija, dok drugi kažu da je svaka forma pritiska dobrodošla. Inače, makedonski studenti koji su u ovas dva dana protestovali u Briselu, planiraju da 27. januara svoje zahteve o što bržem ukidanju schengenskog sistema podnesu i Kabinetu evrokomesara za proširenje EU Olli Rehna.

Liberalizacija sporija od planiranog

Evidentno je da liberalizacija viznog režima za Zapadni Balkan – gest EU koji bi direktno uticao na živote ljudi u regiji – ide mnogo sporije nego što je prvenstveno bilo planirano. Dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Brisela Đeračina Tuhina javlja da je ovo možda prvi put da u jednom procesu na relaciji Brisel – Zapadni Balkan za zastoj nisu krive isključivo zemlje u regionu:

Naime, Brisel je obećao liberalizaciju viznog režima sa zemljama regiona u toku 2009. godine, međutim, između ostalog i evropska birokratija čini ovo nemogućim. Prvo je prethodno predsedništvo Unijom (Francuska) obustavilo sve procese vezane za Zapadni Balkan, jer mu region nije bio važan, i zbog toga nisu na vreme poslate ekspertske misije utvrđivanja činjenica koje imaju za mandat verifikovanje stanja u zemljama i nivo sposobnosti da one budu na „beloj Schengen listi“. Prvo razmeštanje ekspertskih misija se očekuje tek početkom februara, a biće najmanje dve za svaku zemlju.

Čak i u slučaju da se ubrza rad eksperata na terenu i da Savet ministara ubrzanom procedurom ovo odobri, cela procedura liberalizacije viznog režima treba da prođe kroz Evropski parlament, koji za to treba dati suglasnost. Sa zakazanim izborima u maju, sadašnji sastav Evropskog parlamenta završava sa radom u rano proleće, a novi sastav će prvo zasedanje održati tek u oktobru. Sve ovo čini tehnički nemogućim da zemlje Zapadnog Balkana budu na „beloj Schengen listi“ čak i početkom naredne godine, iako su neke od njih odavno ispunile sve tražene uslove.

Makedonija je najuspešnija u ovom procesu jer je zemlja kandidat od 2005. godine, a ispunila je sve tehničke uslove, uključujući i izdavanje biometrijskih pasoša. Evropski zvaničnici smatraju da je Brisel bio politički nekorektan prema Makedoniji u poslednjim godinama, stoga bi ukidanje viznog režima za ovu zemlju mogao biti oblik pozitivnog gesta iz Evrope. Zato se ne isključuje mogućost da proces sa Makedonijom bude ubrzan, s time da građani ove zemlje dočekaju 2010. godinu na „beloj Schengen listi“. Sve ovo, kako se upozorava, pod najboljim mogućim uslovima.

Makedonija je najuspešnija u ovom procesu jer je zemlja kandidat od 2005. godine, a ispunila je sve tehničke uslove, uključujući i izdavanje biometrijskih pasoša...

Ostale zemlje Zapadnog Balkana, ne da moraju zaboraviti da ove godine može doći do ukidanja viza, nego je i naredna godina pod velikim znakom pitanja. Prema nalazima Evropske komisije, koji datiraju od novembra prošle godine, stoji da zemlje Zapadnog Balkana, bez Makedonije, nisu preduzele adekvatne mere u tehničkim uslovima, gde je obuhvaćena adekvatna kontrola granica, adekvatan sistem azila za državljane iz takozvanih trećih zemalja, kao i usvajanje i odgovarajuća primena zakona prema evropskim standardima. Sve ovo čini da zemlje regiona, osim Makedonije, moraju malo duže pričekati na bezvizni režim. Iz Brisela se upozorava da je pod najboljim mogućim okolnostima ovo izvodljivo tek krajem 2010. godine ili početkom 2011. godine.

Treba istaći i to da, poput ostalih evropskih procesa, Kosovo ostaje van dijaloga o liberalizaciji viznog režima jer sve zemlje EU nisu priznale njegovu nezavisnost niti kosovske pasoše.

Raste broj evroskeptika

A kao posledica izolacije evidentan je i pad podrške građana za ulazak u Evropsku uniju, kao što se to dešava u Srbiji. Tako su u ovoj nedelji objavljeni rezultati istraživanja da je šest odsto građana manje za priključenje evropskoj porodici nego u maju 2008. godine i da ta brojka sada iznosi 61 odsto. Iz Beograda atmosferu sa svojim sagovornicima prenosi Zoran Glavonjić:

„To je katastrofa! Sat vremena popunjavate nekakve podatke – ime oca, majke, njihova primanja… Neću da budem deo toga. Nema potrebe da stojimo u tim redovima.“

Iskustvo dvadeset-trogodišnjeg studenta prava Srđana Maukovića sa apliciranjem za Schengen vizu slično je doživljaju mnogih drugih građana Srbije, koji se, uprkos strogoj proceduri, odluče da pogledaju kako se živi van granica ove zemlje. Oni najuporniji, kao i mali broj odličnih studenata, među kojima je i Srđan, koji su imali tu sreću da u okviru projekta „Putujmo u Evropu“, beogradskog Evropskog pokreta, borave u zapadnoevropskim zemljama, na kratko su osetili šta znači biti deo sveta:

„To je bilo najbolje putovanje svih vremena. Ispunilo je sva moja pozitivna očekivanja. Najviše mi se svideo Berlin. Čovek se oduševi prvo izgledom grada, time kako je sve organizovano i lepo.“

Kao i Srđan, dvadeset-trogodišnja studentkinja Fakulteta političkih nauka Zorica Matejić, prvi put u životu, zajedno sa kolegama, putovala je u Evropu:

„Dok šetam Beogradom mislim – što sad ne šetam Parizom. Prijatelji mi kažu: ,Ma znamo mi kako je tamo‘. Ne znaš dok ne odeš i ne vidiš. To je stvarno nešto novo. Ne govorim samo o ljudima koje sretneš i upoznaš, već i o novim utiscima događajima. Osećaš se da si zaista deo te Evrope. Približiš se malo. Jeste drugačije, potpuno nova dimenzija. Kad sam se vratila u Beograd, nisam mogla da se oporavim jedno mesec dana.“

Građanima Evropske unije sigurno zvuči neverovatno podatak da 80 odsto mladih do 25 godina u Srbiji nikada nije putovalo van granica svoje zemlje, kao i da samo 11 odsto stanovnika ima pasoš. Zakoni za uslove za „belu Schengen listu“ sporo i teško su usvajani, a još je na čekanju ratifikacija nekih konvencija.

Od obećanja političara da će građani Srbije bez viza putovati do kraja 2008. godine, nije bilo ništa, kao što je teško za verovati, kako kaže Vladimir Petronijević, iz Grupe 484, da će se to dogoditi i do kraja 2009, kao što je najavila sadašnja vlast:

„Čini mi se da su donekle i političari kumovali tome da je za ,belu schengensku listu‘ dovoljno da Srbija usvoji čitav niz zakona. Svi ti zakoni su usvojeni, ali je iz fokusa ispao segment primene. Nijedan antikorupcijski zakon u ovoj zemlji se ne primenjuje. Srbija se i dalje percipira kao jedna od visoko korumpiranih zemalja.“

Mapa puta za liberalizaciju viznog režima neće biti ispunjena ni bez borbe protiv organizovanog kriminala i sprovođenja zakona o migracionoj politici, kaže Petronijević, a i dalje je veliki problem bezbednost putnih isprava i dokumenata, za šta postoje i brojni dokazi u praksi:

„U Svrljigu su matičari, za 200-300 eura, izdavali Albancima sa Kosova i Metohije uverenja o državljanstvu, iako nisu bili upisani u knjige.“

Kada bi ovo bili najveći problemi, možda bi ih i rešili, ali opstrukcija u srpskom parlamentu pokazala je da neke političke snage ne žele Srbiju u Evropi, pa ni bezvizni režim. Andrej Nosov, iz Inicijative mladih za ljudska prava, apostrofirao je Srpsku radikalnu stranku (SRS), partiju sa najvećim brojem poslanika:

Ta izolacija za njih predstavlja zapravo politički raj u kome mogu da deluju. Kad bi građani Srbije mogli da putuju u inostranstvo, to bi onda značilo i promenu sistema vrednosti, jer veliki broj ljudi bi onda mogao da vidi kako stvari funkcionišu u EU, od toga kako su uređeni neki evropski gradovi do toga kakva im je politička kultura...

„Ta izolacija za njih predstavlja zapravo politički raj u kome mogu da deluju. Kad bi građani Srbije mogli da putuju u inostranstvo, to bi onda značilo i promenu sistema vrednosti, jer veliki broj ljudi bi onda mogao da vidi kako stvari funkcionišu u EU, od toga kako su uređeni neki evropski gradovi do toga kakva im je politička kultura. Što znači da SRS-u ,bela schengenska lista‘ ne odgovara, zato što bi to značajno promenilo odnos glasačkog tela.“

Zbog svega ovoga, zaključuje Nosov, jasno je da mladi u Srbiji najviše ispaštaju:

„Mi smo zapravo zatvoreni u konzervu, i vrednosnu i onu koja se odnosi na našu slobodu kretanja. Veliki broj mladih ljudi oseća tu izolaciju kao jednu od najvećih prepreka za bilo koju vrstu ličnog razvoja, a samim tim i društvenog razvoja koji je neophodan.“

Jedan od onih koji je samo jednom imao priliku da izađe iz te konzerve, student Srđan Mauković, shvatio je suštinu koju političari još nisu:

„Možemo da budemo deo te Evrope. Sami smo krivi što nismo tamo. Treba otići i videti, pokupiti te dobre stvari i preneti ih ovde. To je najbolji recept.“

BiH poslednja u ispunjenju uslova?

Takođe u ovoj nedelji, poslanik u Evropskom parlamentu Jelko Kacin pozvao je Bosnu i Hercegovinu (BiH) i druge države Zapadnog Balkana da ispune uslove za liberalizaciju viznog režima:

„Ukoliko oko ukidanja viza ne bude ozbiljnog pristupa, može se desiti da BiH bude poslednja od država Zapadnog Balkana koja će, ili neće, ispuniti uslove za ukidanje viza za svoje građane“, rekao je Kacin.

Ko kod bio više kriv zbog neispunjavanja obaveza ili obećanja, građani ne kriju svoje ogorčenje zbog uskraćenosti putovanja. Zabeležili smo u Sarajevu:

„Gdje god pođemo treba nam viza. Taman da idemo na jedan dan, moramo platiti 150 konvertibilnih maraka. To je bruka.“

„Ako se naši političari budu ovako dogovarali, neće nam nikad ukinuti vize.“

„Sudeći po cjelokupnoj situaciji u BiH, daleko smo od bezviznog režima.“

„Treba dati šansu mladim ljudima da nešto urade.“

„Grozno! Najviše je ponižavajuće to što nas tretiraju kao stoku po ambasadama i konzulatima u Sarajevu.“

„Mislim vize nemaju smisla, jer oni zbog kojih vize postoje se ne smetano kreću preko granica.“

„Prije svega nismo suverena država, imamo protektora, kao nekad za vrijeme Austrougarske. Dok su nas u vrijeme socijalističke Jugoslavije svi poštovali, bili smo jaka država.“

„BiH za neke zapadne zemlje predstavlja leglo terorizma. Ali će i to proći, nadam se.“

„Užas! Prije rata smo imali slobodu, i kretanja i svega ostalog. Ne znam šta bi trebalo poduzeti da se to promijeni. Da li treba da se promijeni u svijetu, da li mi trebamo nešto poduzeti, stvarno ne znam. Pogotovo je uskraćena omladina. Mi stari smo bar malo i proputovali prije.“

Situacija pogoduje etno-macionalističkim strukturama

Kako izolacija utiče na stanje svesti nacije i ideologije? Koliko su mladi, studenti i naučni radnici uskraćeni? Naša saradnica Selma Boračić iz Sarajeva potražila je odgovore na ova pitanja kod profesora Fakulteta političkih nauka Asima Mujkića:

Profesor doktor Asim Mujkić sa sarajevskog Fakulteta političkih nauka kaže da dosadašnji vizni režim u BiH predstavlja katastrofalan potez EU spram građana:

„Ako sprečavate stanovnike BiH, osobito mlađu populaciju, da se slobodno kreće po EU, onda zauzvrat dobivate potvrdu one vladavine koju EU želi da dokine, a to je vladavina političkih stranaka sa etno-nacionalističkim programima. Umjesto da jačaju demokratske procese, a demokratski procesi se jačaju razmjenom ljudi i ideja, mi ovdje nemamo nikakvu razmjenu ideja, već samo prodor stranog kapitala i nikakvu drugu vrstu protoka, što – opet kažem – pogoduje etno-nacionalističkim strukturama kojima je u interesu da produbljuju konflikt i da se na osnovu te stalne tenzije koju stvaraju održavaju na vlasti. U tome im svesrdno – evo to mogu otvoreno reći – pomaže i EU.“

Pasoš BiH

Sprječavanje mladih ljudi da izađu van granica BiH podstiče kod njih jedan oblik radikalizma i još dubljih etničkih podjela, ističe profesor Mujkić:

„Ova politika kazne Bosne i Hercegovine, zbog toga što političari ne ispunjavaju odrednice koje postavlja Evropska unija, ustvari samo idu u prilog etničkim elitama koje bi željele da što moguće duže zadrže ovakvo stanje stvari. Dakle, radi se o potpuno – sve sam više u to ubijeđen – pogrešnom potezu EU. Umjesto da dozvole mladim ljudima da ,hodaju‘ po Evropi, a da političarima zabrane, odnosno da njih natjeraju da stanu u redove za vize, oni čine sasvim obrnuto. Mislim da je dosta više ove igre skrivenih karata i nekih tamo principa. Molim vas lijepo, univerzalna ljudska prava i slobode se odnose ili na sve ili na nikoga, tu ne može biti diskriminacije. A ovo što mi imamo od EU je sramna diskriminacija.“

Profesor Mujkić ističe da razvoj nauke i tehnike, kakav donosi 21. vijek, nije moguće postići unutar granica matične države:

...što ovo duže traje, mi smo osuđeni – u naučnom smislu, u kulturnom smislu i u kojem god hoćete smislu – jednu provincijalizaciju ili još bolje kantonalizaciju koja nam je, izgleda, ovdje ionako namijenjena ...

„Vizni režim stvara radikalizam kod mladih ljudi, i kod svih ljudi inače, neku vrstu resentimana. Evo, možete ga osjetiti i kod mene. Ja sam učen čovjek, a imam tu jednu vrstu resentimana. Šta onda možemo očekivati od manje obrazovanih ljudi? Naravno, ništa drugo nego radikalizam najgore vrste. Dakle, što ovo duže traje, mi smo osuđeni – u naučnom smislu, u kulturnom smislu i u kojem god hoćete smislu – jednu provincijalizaciju ili još bolje kantonalizaciju koja nam je, izgleda, ovdje ionako namijenjena.“

Strogi vizni režim u BiH prepreka je za svakog građanina koji želi izaći iz zemlje, uključujući intelektualce. Među njima je i profesor filozofskih i socioloških nauka Asim Mujkuć:

„Na svoju štetu, ali i na štetu akademske zajednice u Evropi koja se bavi ovim problemima kojima se ja bavim, ja odbijam da čeka u redu za vizu. Ne interesuje me. Otvoreno im kažem – ne želim u vašu zemlju zato što moram čekati u redu. Radije vadim američku vizu, jer je procedura jednostavnija, jer se ona dobije lakše, nego što ganjam ove takozvane ,Schengen‘ vize.“

Problematična papirologija


Kakva su iskustva mladih ljudi koji su uspeli da prebrode „schengenski zid“ i dobiju mogućnost usavršavanja, pitali smo dvadeset-sedmogodišnju Bojanu Matić, iz Beograda, koja je diplomirala češki jezik na beogradskom Filološkom fakultetu, a danas u Češkoj Republici, u Brnu, studira na doktorskim studijama za srpski jezik i ujedno radi kao lektor srpskog jezika na fakultetu:

„Na četvrtoj godini studija sam dobila stipendiju za jedan semestar studiranja u Brnu, a nakon toga mi je bilo ponuđeno da ostanem, tako da sam posle toga upisala i doktorske studije, a posao je došao sam po sebi. Prilika da živim u zemlji u kojoj se govori jezik koji sam studirala, svakako je za mene bila odlična mogućnost za profesionalno usavršavanje.“

Iz svog dosadašnjeg iskustva, Bojana kaže da ,schengenski zid‘, kojim je okružena većina njenih vršnjaka na Zapadnom Balkanu, vidi kao veliko ograničenje i seća se kako je to izgledalo u njenom slučaju:

„Papirologija je bila najteži deo svega. Najlakši deo za mene je zapravo bio dobiti stipendiju.“

Crna Gora na početku "mape"

U međuvremenu će obećanja o „belom Schengenu“ biti deo balkanskog političkog života, kao i do sada, kako to primećuje naša novinarka u Podgorici Biljana Jovićević, te da je Crna Gora, i pored domaćih i briselskih obećanja o skorom ukidanju viza, tek na početku ispunjavanja mape puta koja vodi ka „beloj Schengen listi“. Osim toga, dodatno opterećenje za građane Crne Gore je što se za neke od viza još uvek putuje u Beograd:

Još uoči predsjedničkih izbora 6. aprila prošle godine, crnogorski ponovno izabrani šef države Filip Vujanović u kampanji je obećavao:

„Već u ovoj godini neće biti viza za Evropsku uniju. Svi će moći da putuju bez viza u Evropsku uniju.“

Kraj je januara 2009. godine, a predsjednikove riječi ostale su na, što bi se reklo, „obećanje ludom radovanje“. Zašto je to tako, pitali smo pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Osmana Subašića, koji nam je objasnio proceduru kroz koju Crna Gora trenutno prolazi da bi izašla na takozvanu „bijelu Schengen listu“. Ispostavilo se, prema Subašićevim riječima, da smo, i pored Vujanovićevih predizbornih obećanja, malo manje od godinu kasnije zapravo tek završili prvu fazu tog procesa:

Zastava Crne Gore

„Ja očekujem da će se druga faza završiti do kraja marta ove godine. Onda počinje treća faza, znači diplomatske aktivnosti i tako dalje.“

Imate li naznaka nekih zvaničnika Evropske komisije i Evropske unije sa kojima komunicirate kad bi čitav taj proces mogao biti okončan?

„Kad će organi EU donijeti takvu odluku, ja stvarno ne mogu da kažem.“

Sa druge strane, od 1. januara 2008. godine, znači već godinu dana, na snazi je Sporazum o takozvanim viznim olakšicama za određene kategorije stanovništva – novinare, poslovne ljude, studente, aktiviste nevladinih organizacija i tako dalje. Međutim, kako često možete čuti, olakšice su za građane Crne Gore postale zapravo „otežice“, čak i za turističke agencije. Rajko Perović, vlasnik i direktor turističke agencije „Atlas“:

„Osamdeset posto vremena trošimo u sređivanje viza. Prvu grupu aplikacija za vizu turista koji treba da idu u Pariz smo odnijeli u francuski konzulat 1. decembra i do 27. decembra smo se samo time bavili.“

Nakon stupanja na snagu viznih olakšica u Crnoj Gori su se, međutim, u ambasadama Italije, potom i Slovenije, otkrile dvije afere vezane za nelegalno dobijanje viza, koje su rezultirale istragama, što je dodatno otežalo dobijanje viza. Država Crna Gora, međutim, prema riječima Rajka Perovića, trebalo je da reaguje, a nije:

Bugari i Rumuni su sedam godina prije nego što su ušli u EU bili na ,bijeloj Schengen listi‘. A mi ćemo izgleda prije ući u EU nego što će nam ukinuti vize...

„Bugari i Rumuni su sedam godina prije nego što su ušli u EU bili na ,bijeloj Schengen listi‘. A mi ćemo izgleda prije ući u EU nego što će nam ukinuti vize. Mi sa 50 hiljada ljudi koji u ovom trenutku imaju pasoše stvarno ne predstavljamo opasnost. Nas je 650 hiljada ukupno, mi svi da se iselimo u bilo koju evropsku državu, nitko to ne bi primijetio.“

Ni pojedinačna iskustva građana prilikom dobijenja viza u zadnjih godinu dana nijesu bolja. Ranije je bilo jednostavnije i lakše:

„Prije stupanja na snagu viznih olakšica, dobijao sam vrlo jednostavno poslovne vize na pola godine. A zadnji put sam dobio vizu na tri mjeseca sa pravom jednog ulaska u zemlju EU odnosno u Italiju. Dok je moj kolega, koji je takođe išao na poslovno putovanje i donio ista dokumenta, dobio na pola godine sa mogućnošću više ulazaka. Nije mi bilo jasno koji je kriterijum, bio sam zbunjen. Takođe, prilikom pokušaja vađenja vize za privatno putovanje u zemlju EU, procedura je bila toliko komplikovana da sam odustao.“

Građani Crne Gore donedavno, tačnije prije polovine 2008. godine, kada je počelo izdavanje novih, sigurnih, dokumenta, u većini nijesu ni imali pasoše, a još manje putovali. Naime, neki nezvnični podaci su govorili da je samo 25 do 30 posto stanovnika imalo pasoš, a aktivno ih je koristila samo polovina od tog broja. I dok se čeka bezvizni režim, za one koji putuju, međutim, kada je o Crnoj Gori riječ, ima još jedna otežavajuća činjenica. Za mnoge vize morate ići za Beograd, jer, na primjer, američku ili britansku vizu još uvijek nije moguće dobiti u ovdašnjim ambasadama.

Slučaj dvoje mladih tenisera

A dok se političari ne dogovore i ne ispune uslovi i obećanja, mogu se dešavati i ovakve stvari – nedavno je mladim teniserima iz Sarajeva, sestri i bratu Nejri i Nermanu Fatiću, onemogućeno da u narednih pet godina igraju na turnirima u zemljama „schengenskog viznog režima“, jer se njihova imena nalaze na spisku ljudi kojima je zabranjen ulazak u ovu zonu. Problem je nastao zbog greške drugih – Kampa za mlade tenisere iz Peruđe u Italiji, odakle je stiglo falsifikovano garantno pismo. Ovu tužnu priču, jednu od posledica problema koji smo pokušali da istražimo u ovoj emisiji, zabeležila je Selma Boračić:

Dvoje mladih tenisera, osamnaestogodišnja Nejra i njen četiri godine mlađi brat Nerman Fatić iz Sarajeva, nove su žrtve tuđih grešaka. Naime, nakon što su u novembru prošle godine predali svu potrebnu dokumentaciju za dobijanje italijanskih viza kako bi proveli šest mjeseci na akademiji Alberta Kasteljanija u Peruđi, italijanska ambasada u BiH im je odbila izdati vize. Razlog tome je navodno falsifikovano garantno pismo koje je stiglo u ambasadu Italije, kaže majka mladih tenisera Amra Fatić:

„Da li da razgovaramo o administrativnoj greški, o falš pismu koje mene apsolutno ne zanima? Ja sam državljanin BiH. Ako se neko pokušava braniti falsifikatom koji je stigao iz Italije, onda smo mi svim drugim članicama EU dali odličnu ideju da nam šalju falš pozivnice i tako će naša djeca dobivati zabrane. Pa odakle pravo nekome za ono što je počinjeno u Italiji da kazni mene, ako ga je dobio direktno na ambasadu?“

Neira and Nerman Fatić

Nedugo nakon toga, Nejra i Nerman dobili su pozivnice sa akademije iz Barcelone. Prilikom predavanja dokumenata u ambasadu Španije, saznaju da im je u sljedećih pet godina vlada Italije stavila zabranu na ulazak u zemlje šengenskog viznog režima. Kako bi ostvarila svoja prava, porodica Fatić angažovala je advokaticu Eminu Biščević, koja kaže da ne postoji mogućnost pravnog rješavanja ovog problema dok ne dobiju dokument kojim je izrečena zabrana Fatićima:

„Imamo samo jednu informaciju, usmenu, da se radi o garantnom pismu koje je falsificirano, i zbog toga se kažnjavaju ljudi koji su trebali za svoj novac da idu. Da bismo zaštitili njihova prava, ja ću danas istaći da ćemo mi zasigurno sve učiniti da dođemo do dokumenata da bismo mogli ostvariti prava porodice Fatić i da ćemo se pojaviti zasigurno za zaštitu njihovih prava u Strazburu.“

Nakon zahtjeva Teniskog saveza BiH, u rješavanje ovog problema uključilo se i Ministarstvo vanjskih poslova BiH. Direkor Teniskog saveza BiH, Zlatko Šoše ističe kako je savez u kontaktu sa ljudima u akademiji, koji su napravili falsifikovanje garantnog pisma:

„Našom komunikacijom smo uspjeli doći do jednog vrlo bitnog dokumenta koji poprilično jasno i precizno oslikava pravu situaciju u tom čitavom slučaju i koji je, praktično, ključni dokaz da familija Fatić nema ništa sa tim falsifikatom.“

Ministar kulture i sporta Kantona Sarajevo, Emir Hadžihafizbegović, kaže da je sramotna ćutnja relevantnih institucija BiH:

„Iznenađen sam šutnjom onih koji su na neki način bili dužni prvi reagirati, jer mi se nekako čini nelogičnim da se neke potpuno nekompetentne institucije, u ovom konkretnom slučaju, uključuju na jedan vrlo strasan način i reagiraju onako vrlo emotivno, a pri tome se dešava jedna sportska, pa ako hoćete i državotvorna inverzija, da onaj ko je zaista zadužen na neki način za sudbinu dvoje kvalitetnih sportista, ne reaguje.“

Osamnaestogodišnja Nejra osvojila je prve bodove na WTA listi, te se prošle godine plasirala kao učesnik u profesionalnim teniskim turnirima, vrijednim od 10 do 25 hiljada dolara:

„Najgore je, ako se to ne bude moglo riješiti – pet godina zabrane –izdržaćemo i to, pa s 23 godine ću nastaviti igrati na turnirima.“

Nerman trenira tenis već deset godina, a zbog svoje najveće ljubavi kaže da se odrekao i svog djetinjstva:

„Ovo je veliki problem za našu porodicu. Pokušaćemo ga riješiti i ako ga riješimo, ja obećavam da ćemo mi biti u svjetskom vrhu, u inat svima koji su nam ovo uradili.“

Majka Nermana i Nejre, Amra Fatić, kaže da je, ukoliko se ne riješi ovaj problem, spremna napustiti i BiH:

„Nisam za promjenu ove zemlje koju volim, ali, ako to budem morala uraditi zbog njihove karijere, ja ću to uraditi.“

Nejra i Nerman Fatić do sada su učestvovali na velikom broju međunarodnih turnira. Oboje su reprezentativci BiH, a Nerman je svrstan u najperspektivnije mlade tenisere u državi.

  • 16x9 Image

    Ljudmila Cvetković

    Novinar sa diplomom Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Radno iskustvo sticala u Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija i Radiju B92. Na RSE radi kao novinar, uređuje i vodi dnevne informativne emisije.

XS
SM
MD
LG