Dostupni linkovi

Ulični prodavci: Zaraditi se mora i na minus deset


Bosnia and Herzegovina - Street sellers in Banja Luka, 12Jan2009

Izuzetno hladna zima u BiH posebno je teška za ljude koji svoju porodicu i sebe nastoje prehraniti prodajom različitih sitnica, na ulicama gradova. I pored toga što je oblačenje i obuvanje po posebnom “zimskom režimu”, zima se, kako kažu, uvlači u kosti i ometa njihove svakodnevne poslove.

Nerijetko prođemo pored njih ne primjećujući ih. Oni neki skromnije, a neki napadnije, trude se privući pažnju, nudeći svakojake sitnice sa svojih štandova na najlonima i malim stolićima. Iako je temperatura ovih dana često i ispod minus deset stepeni celzijusa, malo koji od uličnih prodavaca nije na svom «radnom mjestu».

Za Stanu iz Banjaluke idilična zimska atmosfera niske temperature i dubokog snijeg odavno ne predstavlja radost nego muku. Svaki dan smrzne se na ulici pokušavajući prodati pokoji par čarapa. Kao ulična prodavačica radi već šesnaestu zimu:

„Vučemo se, izgledamo k'o roboti. Obučemo po dvoje trenerke, dvoje helanke, štrample, tako da se ne možeš kretati koliko se obučeš. Kad dođem kući, ne izlazim. Ne može me niko istjerati napolje.“

Šezdesetsedmogodišnji Đorđo prodaje upaljače, cekere, žilete i ljepilo za miševe. Iako se trese od hladnoće, ne odustaje od ulične prodaje, jer mu je to, kaže, prihod bez kojeg ne može preživjeti mjesec dana:

„Noge najviše zebu. Dobro sam se obukao, ali džaba je, kad je studen, nema tu. Dugo se stoji. Drugo je izić' malo, ali ako si ceo dan, onda ostudeni sve na tebi. Džabe. Ne možeš se zagrijati. A nateralo. Vidiš ti kakva je situacija, kakve su penzije...“

Svako jutro na desetine uličnih prodavaca donosi svoju robu i izlaže na nekoliko ulica u užem centru grada. Nije bitno da li su velike vrućine ili hladnoća, kao posljednjih dana, oni ne odustaju. Dragica svako jutro porani iz sela Donja Kola udaljenog desetak kilometara od Banjaluke i zauzme svoj dio trotoara. Iako ima preko 70 godina, zimu podnosi stoički:

RSE: Jeste li se smrzli?

Dragica: Jašta, smrzla se, šta ti kazati.

RSE: Šta prodajete vi na pijaci?

Dragica: Travke i rakije, priglavke. Što ću kad nemam. Sama ostala kod kuće, kćerke tri imala, udale se. Ja imam nešto penzije, ali je još dobila nisam. Evo, prošla je i Nova godina, i Božić ide...“

Za laike su jednostavno „ulični prodavci“, ali među njima ima, osim penzionera i ratnih vojnih invalida, i ljudi koji su silom prilika ostali bez posla ili onih koji nikada nisu ni dobili priliku za neki normalan posao. A zaraditi se mora, pričaju prodavačice Milica i Jelena:

„A lijepo me natjeralo: preduzeće mi je prodato, izašla sam na ulicu, nezaposlena, nemam gdje da radim. Izašla sam tu da zaradim za koru hljeba i sve. Treba da platim stan, i sve te obaveze. To ti je ono – na minimumu egzistencije. Pravo da ti kažem, da mi djeca ne pomognu, bila bih gladna.“

„Ja nemam nikakva primanja, razumiješ. Znači, moram izaći na ulicu, školujem dijete. Razumiješ, prinuđen si, shvataš. Ja sam zdrava žena, relativno, kako ću ja biti gladna? Gluposti. Ja moram na ulicu, ja nemam para da zakupim dolje neki prostor.“

Simo je jedan od rijetkih koji ima legalnu i registrovanu uličnu prodaju. Prodajući bižuteriju, on i supruga hrane i školuju svoje dvoje djece. Simo posao uličnog prodavca zove prosjačkim zanatom:

„Šta je potrebno da postanete ulični prodavac? Pa potrebno je prvo da budete jedno 20-tak godina na Birou, da budete ratni vojni invalid, da obiđete nekoliko vrata po opštini, ili bilo gdje, gdje vas svi odbijaju. I na Birou za zapošljenje. A dijete traži komad hljeba, dijete traži školu. Država traži svoje. To je način kako da dođete na ulicu. Džaba što ste završili školu. Školu danas izgleda niko ne prizna. Morate od nečega živjeti, a to je zadnja, zadnja, zadnja solucija da se zaradi nešto. Gledajte, na ovim minusima – odoše jajnici i krajnici. Nema čovjeka koji je zdrav, a mora da zaradi.“

U Bosni i Hercegovini, zemlji siromašnih sa preko pola miliona nezaposlenih, biti ulični prodavac i nije toliko neuobičajeno. Naši sagovornici kažu da bi voljeli da ih se vlast barem malo sjeti kada se troše milijarde iz budžeta. Možda bi onda zime i za njih bile toplije.

Kratka anketa:

„Čini mi se, otkad sebe znam za 50 godina, da lošiji ljudi nisu došli na vlast. Razlog? Zar su toliko nezasiti i gladni da im treba sve?“

„Otimačina, ljudi se dočepali vlasti i uzimaju sebi. Jer, kako neko može uzimati sebi sedam, osam hiljada maraka, a drugome da nema plate.“

„Lako meni za njih. Da je meni za mene stoti dio njihov, ja bih bila zadovoljna.“

XS
SM
MD
LG