Odrasla djevojka Senida, odnosno Mila kako je dobila novo ime od svojih usvojitelja Živana i Živke Janković iz Beograda, posljednjih dana je u Kalesiji. Njezin susret s ocem za nju je bio trenutak neopisive boli, ali i sreće:
„To se ne može opisati. To je bilo jako teško i za mene i za njega i za sve koji su bili prisutni. Ne postoje reči. I drago mi je, i nije, i srećna sam i nisam. Taj prvi trenutak nije bio ovde, nego u Novom Sadu. Jako je bilo teško, prvo za mene, a onda za moje staratelje tamo, u Beogradu. Još uvek meni nije sve baš tako jasno. Ima mnogo pitanja, a nijedan odgovor nemam. Treba imati puno snage i s tim se izboriti.“
Zahvaljujući srpskom vojniku koji je ovu djevojku prije 16 godina pronašao u kolijevci, Senida Mila biva spašena:
„Meni su rekli da me on našao u ovoj kući, da me odveo kod njegove mame Ruže, da sam bila tamo dva meseca i da su me oni dali Centru za socijalni rad i Desa, mislim da je ona pravnica u tom Centru, me dala ženi po imenu Zdravka Elez i kod nje sam bila par meseci. Od nje sam otišla za Beograd.“
Sedamnaestogodišnja djevojka priča i kako je izgledao njen život sa njezinim udomiteljima. Živana i Živku Janković gotovo svakog dana su zvali ljudi iz Slovenije, Mađarske i Hrvatske, tvrdeći da su Senidini roditelji, što je ove ljude emotivno itekako potresalo. Senida Mila kaže:
„Oni nikada nisu pravili problem, ako se pojavi neko i dokaže da sam njihova, da idem s njima. Mi ti nećemo braniti, govorili su. Oni su izgubili dva sina, ja sam bila jedina. Jako su mi puno učinili i pomogli u životu. I dan-danas mi pomažu. Moja odluka da tražim svog oca bila je pre godinu dana. Sve je išlo preko Centra za socijalni rad u Beogradu.“
„Ikako da ti pomognem? Ti si dio nas, tvoja je majka bila naša.“
Safet Šahmanović, tajnik Crvenog križa u Kalesiji, kaže da je ovo je prvi put u povijesti Crvenog križa BiH da se pronađe živa osoba:
„Imali smo slučajeva prepoznavanja dijelova garderobe u traženju nestalih osoba, ali ovakav slučaj nismo imali, da se poslije 16-17 godina nađe osoba, i to živa, zdrava. 26. decembra došao je njen otac i tražio da popuni upitnik za traženje majke, kako bi izvadio CIPS-ovu ličnu kartu i pasoš. Kontaktirao sam Crveni križ BiH, on je odnio u Zvornik obrazac i na osnovu toga dobio obrazac za praćenje slučaja od Međunarodnog Crvenog križa.“
Posljednjih dana Senida boravi kod svoje tetke u Kalesiji i bratića Damira Hasića, koji prepričava svoje trenutke sa sestričnom:
„Bilo nam je i puno teško, i drago.“
Živka i Živan Janković iz Beograda, dobri ljudi koji su usvojili Senidu Milu 1988. godine izgubili su dva sina u prometnoj nesreći.
Senida Mila se planira vratiti u Beograd. Ona smatra da je njezin život tamo, ali, naravno, ne želi izgubiti ni pravog oca. Naprotiv, s njim će dalje kroz život. Zajednički planiraju naći mamu Senadu i sestru Sandu:
„Pa, jako je lepo imati oko sebe porodicu. Ja sam odrasla u Beogradu sa dve osobe, a sad znam da oko mene ima puno ljudi koji me jako vole i koji su me tražili, i mene i moju sestru i moju mamu. Jako je lep osećaj znati da te neko voli i da možeš na njega da se osloniš u svakom trenutku.“
Životna priča dostojna filmskih scenrarija
Životna priča Senide Bećirović, dostojna najmaštovitijih holivudskih scenarija, mogla bi da ima potpuno srećan kraj ukoliko uskoro budu prevaziđene proceduralne barijere kako bi ona mogla da optutuje u Nemačku i konačno bude sa svojima. Misterija duga šesnaest godina rasvetljena je zaslugom Centra za socijalni rad Beograda, odeljenja Opštine Čukarica, koje je tražilo i na kraju i pronašlo njenu porodicu. Sa psihologom Miodragom Pavlovićem, iz Tima za decu bez roditeljskog staranja Centra za socijalni rad Opštine Čukarica, koji je sa saradnicima pokrenuo potragu za Senidinim roditeljima razgovarao je Zoran Glavonjić:
"Radi se o devojčici koja je 1992. godine pronađena na zgarištu u Bosni i Hercegovini na putu između Tuzle i Zvornika. Njen otac je otišao u školu, bio je profesor u Tuzli, a porodica od devet članova bila je kod kuće kada su podignute barikade. Tog dana on nije uspeo da se vrati kući, došlo je do napada srpskih snaga na to selo i svi su odvedeni. Svi ostali članovi porodice još uvek se vode kao nestali, a tu devojčicu je, navodno, neki vojnik, koji je kasnije poginuo, doneo u Šekoviće i predao nekoj ženi koja je čuvala jedno vreme, ali je zbog, verovatno, ekonomske situacije, ali i činjenice da se radi o muslimanskom detetu, što su svi znali, imala problema pa je dete preuzeo centar iz Lasenice."
Tada je Senida imala manje od godinu dana i niko nije znao ko je ona, priča za naš radio Miodrag Pavlović, psiholog Centra za socijalni rad beogradske opštine Čukarica. Kako kaže, žena koja je u Šekovićima prva prihvatila nepoznatu bebu zove se Petra, i kada je ovih dana ponovo čula za nju izrazila je želju da se vide, prvi put posle 16 godina. A tada, apel za pomoć nepoznatoj devojčici pojavio se u Večernjim novostima, i priča kakvu samo život može da izrežira se nastavlja:
"Javio se bračni par iz Beograda koji seo u kola i otišao tamo. Uzeli su dete preko Centra za socijalni rad, a 2002. godine obratili su se centru Čukarica za starateljstvo. Tada se mi uključujemo u priču, do tada nismo ni znali za postojanje deteta u Beogradu."
Bebu su prihvatili Živan i Živka Janković, koji su danas sedamdesetpetogodišnjaci, i podizali je pod imenom Mila Janković. Posle godina idile i lagodnog života, u danima njenog puberteta, hranitelji ipak odlučuju da je vrate Centru za socijalni rad:
"Bili su mnogo stari i nisu se snašli, doveli su je u centar i rekli nam da vidimo šta ćemo sa njom. Mi smo smestili dete u dom, ta porodica je bila dosta imućna, i ona je živela veoma ugodno. Takva situacija je za nju bila neodrživa i zato smo odlučili da pronađemo prirodnu porodicu."
U potrazi socijalnih radnika iz Beograda, koja je trajala više od dve godine, ispostavilo se da je Senidina tetka još 1993. bila na dobrom tragu kada je, videvši u novinama priču o sudbini bebe iz Bosne, pozvala njene hranitelje u Beogradu:
"Našla je njihov broj telefona i kontaktirala ih, ali su joj oni rekli da to nije dete koje ona traži i da više nema potrebe da zove."
Veliku pomoć beogradskim kolegama u mukotrpnoj potrazi pružio je Matija, socijalni radnik iz Šekovića, bez čijeg učešća bi sve možda ostalo bez rezultata. Posle opsežnog traganja i ključnog dokaza, DNK analize, ispostavlja se da je njen otac Muhamed Bećirović iz sela Capardi kod Kalesije u Bosni i Hercegovini, koji od 96. živi u Nemačkoj i oni se za prvomajske praznike 2008. prvi put posle 16 godina sreću u Beogradu, uz radost i veliki šok:
"Ali je to takođe i veliki benefit za nju iako će proći kroz krizu identiteta i kroz krizu upoznavanja sa svojim ocem. On je, na primer, čuvao slobodne dane za momenat kada ona bude mogla da dođe tamo, da kada završimo papirologiju može da bude sa njom, što je ona je jedva čekala - bila je spremna sutra da otputuje. Sa mnogim svojim srodnicima uspostavila je odličan odnos, brat od tetke koji živi u Nemačkoj sada je njen omiljen lik."
Ova priča mogla bi zaista da se završi na potpuno lep način, kaže Miodrag Pavlović, samo ukoliko budu porušene nepotrebne barijere:
"Srećan kraj priče će biti onog momenta kada uspemo, uprkos mnogim problemima sa kojima se suočavamo, jer da li ćemo odmah dobiti dokumenta ili će to trajati zaista zavisi od toga sa kime pričamo, da joj pre njenog punoletstva obezbedimo boravišnu vizu, odnosno spajanje sa porodicom u Nemačkoj. Ako u tome ne uspemo, onda se čitava priča produžava i ne možemo reći da smo došli do srećnog kraja."
