Dostupni linkovi

Šta Beograđani očekuju od 2009. godine, da li ih je uplašila finansijska kriza, da li možda očekuju neke ozbiljnije korake od političke elite ili su, pak, zagnjureni u svoju intimu i tu očekuju da im se dogodi nešto lepo.

"Mučila sam i u 2008. pa ću tako verovatno i u 2009. godini, od toga ne mogu da pobegnem."

"Ovi političari kažu da će biti mnogo gore, ali kada bih tako razmišljala, odmah bih se ubila."

"Samo zdravlja da imam, ništa više mi ne treba - samo zdravlja."

"Da se zaposlim i zarađujem platu."

"Kada on, Cvetković, kaže da će biti gore, šta ja onda mogu da kažem?!"

"Ovima ne verujem ništa!"

"Oni se samo svađaju, a vidite kako se mi mučimo."

"Nikome ništa ne verujem, samo sebi i svojima - sramota je ono što prikazuju na televiziji."

"Mi smo preživeli sve, gospodine, bilo je još gore nego ovo sada, a plaše nas samo zato što su nemoćni da vode državu."

"Ništa, samo da poturim leđa, da radim i preživim."

"Oni, kada bi radili ovako država bi svetlela."

Ovaj čudan splet želja, nezadovoljstava i strahova, sa kojima građani Srbije ulaze u novu 2009. godinu, profesor sa Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić vidi kao logičnu reakciju proisteklu iz njihovih iskustava u ovdašnjoj političkoj i društveno-ekonomskoj stvarnosti:

"To su nesporazumi, to su očekivanja koja još uvek nisu dala nikakve rezultate. S druge strane, strah i jedna vrsta opreza i on se javlja posebno kod onih ljudi koji prošli kroz devedesete godine. Postoji još nešto, a to su strepnja, odnosno nagomilani strahovi i loša iskustva kroz koja su prošli. Zato, ljudi i kada imaju i kada nemaju razloga imaju neki osećaj da može biti još gore, posebno kada čuju šta se dešava u svetu, ali i u samoj zemlji – to je razlog njihovih strahova."

"Želim ono što je najvažnije, a to je zdravlje - da mi deca budu zdrava, srećna i vesela."

"Zdravlja i mnogo dobre muzike. Očekujem da će i u 2009. godini biti dobrih koncerata i nadam se da će neko od mojih ličnih favorita, poput Van Morisona kojeg godinama očekujem, doći i održati koncert u Beogradu."

"Da kada slučajno naletim na kanal na kojem prenose Skupštinu Srbije to ne izgleda tako, želim da se zadržim i uživam slušajući pametne ljude koji se bore za one koje predstavljaju – verujem da će se to uskoro promeniti."

"Naša politička scena je prilično bizarna, ne verujem da će 2009. godina doneti neki pomak jer su ljudi takvi, takva je situacija u kojoj su se našli, ali i svi mi. Njihova kultura i ono što su doneli iz kuće, to je jadno."

"Krenuo bih, ipak, od privatnog nivoa jer se sve to što čini naše privatne živote zapravo reflektuje na društveno. Najviše sam poželeo da se mnogo manje oslanjamo na sreću, dobre želje i druge stvari koje ne zavise od nas jer svi ti momenti radosti i sreće dolaze od onoga što uspemo sami da napravimo našim glavama i sa naših deset prstiju. Ukoliko se umesto sreće budemo više oslanjali na ono što znamo, mislim da će nam biti mnogo bolje."

Nisu malobrojini ni oni koji najbližu budućnost vide sa većom dozom optimizma, međutim, on prvenstveno počiva na nivou sopstvenog učinka i samopouzdanja, što profesor Čedomir Čupić objašnjava na sledeći način:

"Svi stvaraoci i ljudi koji imaju ideje ne posustaju ni u nekim najtežim trenucima ili stanjima kojima su okruženi - čovek koji ima ideju pokušava da je realizuje, pokušava da je promisli. Pokazalo se čak da su i u nekim istorijskim periodima, u vreme nepovoljnih ekonomskih situacija i društvenih kriza, ljudi, posebno stvaraoci, ostvarivali velike rezultate. To je, na kraju krajeva, i odgovornost prema samom sebi i onome što sami možemo da uradimo. Stvarnost, koja je višeznačajna i višeslojna, jednim delom je vezana i za ono kako je mi stvaramo."

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG