Dostupni linkovi

Bilo je neizvesno do kraja, ali evo, sada nema sumnje: Srbija će u 2009. godinu ući sa usvojenim budžetom, a bez Zdravka Ponoša na mestu načelnika generalštaba vojske. Nemojte ni sumnjati da će nam sa nadležnih mesta biti podrobno objašnjeno kako je to zapravo veliki uspeh, i kako treba da se radujemo. Doduše, i da je bilo obrnuto, pa da smo u novu godinu – kojoj već svi tepaju da će biti odlična već ako ne bude baš sasvim kataklizmična – ušli bez budžeta, a sa Ponošom, i to bi takođe bilo protumačeno kao veliki uspeh. Našoj je vlasti uspeh izgleda suđen šta god da (ne) uradi; tako vam je to kada se famozni «advertajzing» proglasi za vrhovnu političku veštinu, malte ne mudrost, trajno određenu svetim geslom da sve «može da bude, ali ne mora da znači». Pred težinom takve argumentacije stvarnost nema nikakve šanse, pa se povlači u rasulu, uz velike gubitke.


Budžet je usvojen takoreći u minut pred ponoć, da se samo malo zakasnilo, čarolija bi se rasprsnula, a od kočije bi postala bundeva, baš kao u bajci. Ali, nema tu nikakve bajke, sve je tvrda realnost: Tomislav Nikolić je lepo najavio šta će se dogoditi, ne zato što je prorok, nego zato što je dobro informisan; u proroke ionako veruju samo oni loše informisani, pošto je njima moguće prodati bilo šta. Elem, bivši radikal je objasnio da će preostali šešeljevski lojalisti lepo istrgovati prestanak opstrukcije za izvesne njima bitne ustupke (što je rezultiralo nezaboravnom scenom međuposlaničkog čupanja za kosu, 'vatanja za revere, i drugih polemičkih veština), a početkom sledeće godine ćemo, po svoj prilici, gledati kako se njihove lepe želje tačku po tačku ostvaruju. Dobro, i u najboljoj politici ima mnogo trgovine, i ta trgovina ne izgleda uvek baš zanosno principijelno; ponekad se izvesni gubici moraju istrpeti zarad višeg dobra. Samo, koje je ovde više dobro po sredi? Bilo bi lepo da nam to neko objasni, ali izgleda da nema dobrovoljaca, ili su svi već zbrisali na skijanje. U redu je što je Srbija dobila budžet; ono što nije u redu je što se sve teže oteti utisku da aktuelna vlast može sve, o svemu i sa svima da istrguje, pri čemu se do nerazaznatljivosti gubi svaka granica između pragmatičnosti i potpune beznačelnosti, u kojoj je dnevni opstanak ne puka tehnika nego sama svrha vlasti.


Što se neposlušnog generala tiče, on je de facto «nečasno otpušten» iz službe zbog svog neprimerenog soliranja i javne polemike sa civilnom vlašću. Da u tome ima nekog rezona, ima. Da čovek na njegovom mestu ne bi trebao onako javno da istupa, i to je sasvim tačno. Samo, da li ćemo se svi lepo zadovoljiti ovom lekcijom iz vojno-političkog bontona, ili će se blagoizvoleti povesti računa o stvarima barem jednako važnim, onim sadržinske prirode: koliko ima istine u Ponoševim optužbama, bez obzira na njihovu formalnu neprimerenost? Osim toga, sama se civilna vlast i te kako potrudila da u javnosti stvori sliku Zdravka Ponoša kao ne tek «još jednog generala», nego kao mladog i sposobnog čoveka koji je likom i delom sve suprotno od starih oficirskih JNA/VJ stereotipa, i koji je gotovo pa simbol okretanja vojske (ergo – države!) severnoatlantskom savezu. E, sada taj i takav Ponoš odlazi na mučan način, a sve nekako baš u isto vreme kada spoljna politika Srbije postaje galimatijas sve sumnjivijeg mirisa, u kojem se ni Evropska unija više ne spominje onako kao pre, dok je o NATO-u valjda zabranjeno i razmišljati. Pa ti sad ne budi paranoičan...


I tako Srbija svečano i radno uplovljava u godinu 2009, unapred proglašenu megakriznom, na neskrivenu radost svih onih koji će svoje lične i grupne brljotine moći slobodno da prikazuju kao neodvojiv deo jednog globalnog trenda. Pa dobro, ako je do toga da se steže kaiš, Srbija je na to bar navikla. Ono što je, međutim, mnogo neoprostivije jeste to što Srbija u 2009. ulazi bauljajući, poprilično dezorijentisana, kao nekakav čovek koji je «grogi» posle pada. A nevolja je u tome što se Srbija sama saplela, to jest, saplela se o samu sebe, i za to ova vlast ne može naći dobroga izgovora, ni u Srbiji, ni izvan nje. Jer, ljudi koji danas odlučuju o Srbiji prethodno su porazili sve svoje protivnike; a onda su, avaj, katastrofalno izgubili bitku protiv – sebe.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG