Dostupni linkovi

Beograd je za Albance veoma daleki grad


U vreme potpunog prekida svake komunikacije između Beograda i Prištine, koji je nastao nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, talasi i internet stranice Radija Slobodna Evropa su jedino mesto gde se vodi srpsko-albanski dijalog. Most Radija Slobodna Evropa pokrenuo je seriju na temu kako odmrznuti srpsko-albanske odnose u kojoj učestvuju istaknute javne ličnosti iz Srbije i sa Kosova. U najnovijem izdanju Mosta sagovornici su bili dva književnika: Miđen Keljmendi iz Prištine i Vladimir Arsenijević iz Beograda.

Razgovaralo o tome šta u ovom trenutku najviše razdvaja Srbe i Albance, zašto se u Srbiji suočavanje sa istinom o Kosovu zamenjuje floskulama, zbog čega su albanski nacionalisti nezadovoljni konceptom kosovske države, zašto književnici iz Srbije ne žele bilo kakav kontakt sa Prištinom, zašto se albanski umetnici sa Kosova okreću prema Tirani, kao i o tome da li zajednička ambicija da se bude deo Evrope može u budućnosti normalizovati odnose između Srbije i Kosova.
Omer Karabeg: Vidite li u ovom trenutku ikakave šanse za uspostavljanje makar i minimalne komunikacije izmedju Beograda i Prištine?
Vladimir Arsenijević: Sve zavisi od toga kako se postavimo prema tome. Do sada, nažalost, srpska politička elita nije pokazala dovoljno prijateljskih namera niti želje da uspostavi odnos sa kosovskim vlastima i Albancima. To ne treba da čudi kad se uzme u obzir da ni sa Hrvatskom nismo u potpunosti regulisali odnose iako je prošlo gotovo 15 godina od završetka rata. Budući da je srpsko-albanski odnos najkompleksniji, pa utoliko i najkomplikovaniji, mislim da će i najviše vremena biti potrebno da se ti odnosi uspostave. Ali ja mislim, mada takav stav ne nailazi na razumevanje u Srbiji, da je proglašenje nezavisnosti Kosova stvorilo prve ozbiljne uslove za potpunu redefiniciju srpsko-albanskih odnosa i za potpuno novu budućnost.
Miđen Keljmendi: Ja sam bio ubeđen da će proglašenje nezavisnosti Kosova pomoći demokratskim snagama u Srbiji da definitivno raskrste sa prošlošću i da se zajedno sa nama okrenu prema Briselu, prema Evropi. Nažalost, to se nije desilo. Ja verujem da ćemo u toku ovog razgovora pokušati da nađemo gde to škripi, gde su problemi koji onemogućavaju normalizaciju odnosa.
Omer Karabeg: Evo da pokušam da ponudim jedan odgovor. Mislim da je interpretacija zločina koji su počinjeni u nedavnom ratu i nakon njega ono što u ovom trenutku najviše razdvaja Srbe i Albance. Svako govori samo o svojim žrtvama i onoga drugog vidi kao krivca.

Sve što je Srbija imala da kaže povodom proglašenja nezavisnosti je jedna kraća floskula koja glasi: “Kosovo je Srbija“, i jedna malo duža koja kaže: “Kosovo je bilo, jeste i biće Srbija“. Kada vi nešto takvo tvrdite, onda vas realnost više uopšte ne zanima...

Vladimir Arsenijević:
To je tačno. Mislim da u tom pogledu postoji duboki nesporazum između Srba i Albanaca. Međutim, postoji i stepenovanje odgovornosti koje nije nezanemarljivo. Srbija je decenijima bila u mogućnosti da formira realnost Kosova i videli smo dokle se stiglo. Stiglo se do potpunog nerazumevanja između dva naroda, kakvo je teško načhi u Evropi, tako da veliki deo odgovornosti za sadašnje stanje snosi srpska strana pre svega zbog način na koji se ophodila prema težnjama ogromne većine kosovskih građana koji su albanske narodnosti. Albanci, kao većinski narod u kosovskom društvu, jednostavno nisu više želeli da žive u Srbiji, a Srbija je negirala tu činjenicu i došla u sukob sa realnošću. Sve što je Srbija imala da kaže povodom proglašenja nezavisnosti je jedna kraća floskula koja glasi: “Kosovo je Srbija“, i jedna malo duža koja kaže: “Kosovo je bilo, jeste i biće Srbija“. Kada vi nešto takvo tvrdite, onda vas realnost više uopšte ne zanima.
Miđen Keljmendi: Ja bih rekao da je glavni problem u tome što nomenklatura u Beogradu nikako ne nalazi snage da se odlepi od Miloševićeve vizije ovog regiona i da pokuša da gradi normalne odnose sa Prištinom. S druge strane, splasnuli su i pokušaji kosovske vlade da se približi Srbima na Kosovu i pokuša da ih ubedi da participiraju u izgradnji Kosova kao multietničke države. To je ono što mi zovemo politikom traktora misleći na onaj famozni traktor koji je premijer Tači poklonio jednoj srpskoj porodici.

Miđen Keljmendi, književnik i novinar: "Činjenica je da nezavisnost Kosova doživljavaju kao traumu, ne samo nacionalisti iz Beograda, nego i oni iz Prištine koji su bili ubeđeni da će dobiti nacionalnu državu."
Činjenica je da nezavisnost Kosova doživljavaju kao traumu, ne samo nacionalisti iz Beograda, nego i oni iz Prištine koji su bili ubeđeni da će dobiti nacionalnu državu. Oni su doživeli duboko razočaranje kada su shvatili da se na Kosovu, uz pomoć međunarodne zajednice, gradi nešto što je, rekao bih, monumentalni poduhvat u ovom delu sveta - supraetnička država koja se ne generiše iz etničkih i bioloških postulata. Ako bi taj veliki poduhvat uspeo, ubeđen sam da bi se to veoma pozitivno odrazilo i na Srbiju, i na Makedoniju, i na Crnu Goru, i na druge države Balkana.
Omer Karabeg: Gospodine Arsenijeviću, kako danas običan čovek u Srbiji gleda na Kosovo? Da li je to za njega još uvek mitski prostor koji je vredan najvećih žrtava?
Vladimir Arsenijević: Mislim da se običan čovek u Srbiji, osim kada ga na to posebno usmerite, zapravo slabo bavi Kosovom. Problem sa Kosovom je u tome što je realnost odavno zamenjena mitskom pričom koja ne traži nikakvu potvrdu u realnosti. Srbi iz Srbije veoma malo odlaze na Kosovo. Oni apsolutno ne poznaju Kosovo, a kad o njemu pričaju oni zaključke vade iz nekakvog fundusa mitova kojima se nadoknađuje nedostatak informacija o tome šta se tamo dešava. Ta iracionalnost je strahovito prodrla u naš svakodnevni govor u mesecima pre proglašenja nezavisnosti, kada je cela politička scena tvrdila da do toga apsolutno nikada neće doći jer je Kosovo deo Srbije. U svim tim pričama nijednog trenutka nije pomenuta činjenica da su od dva miliona stanovnika, koliko ih tamo živi, devedeset i nešto posto Albanci koji ne prihvataju budućnost koju im je Srbija planirala. Rekao bih da prosečan srpski građanin tek treba da upozna Kosovo.
Omer Karabeg: Gospodine Keljmeni, kakav je odnos Albanaca prema činjenici da Kosovo za Srbe ima poseban značaj, s obzirom da su tamo najznačajniji spomenici srpske srednjevekovne kulture? Da li Albanci uvažavaju tu činjenicu?
Miđen Keljmendi: Mislim da je to veoma prisutno u njihovom svakodnevnom životu. Oni znaju da Kosovo ima izuzetno emocionalno značenje za Srbe. To im ne smeta, oni tu činjenicu prihvataju. U stvari, to nikad i nije bio problem. Problem je uvek bio u odnosu srpskih vlasti prema tim spomenicima koje su uvek pokušavale da ih pretvore u političke argumente.
Omer Karabeg: Da li biste odnose između Srba i Albanaca na Kosovu u bivšoj Jugoslaviji nazvali zajedničkim životom, kao što je to nekada bio život u Bosni i Hercegovini, sada, nažalost, to više nije, ili je to, ipak, bio život jednih pored drugih, bez prevelikog preplitanja?
Vladimir Arsenijević: Kosovo se u tom pogledu ne može porediti sa predratnom Bosnom i Hercegovinom, na Kosovu su nacionalne zajednice bile više odvojene. Verovatno je na tu odvojenost uticala činjenica da su Srbi i Albanci govorili potpuno različitim jezicima, a i prošlost u kojoj nije bilo one vrste prožimanja koja je nastala u Bosni i Hercegovini nakon Drugog svetskog rata koja je rezultirala činjenicom da je uoči raspada Jugoslavije u Bosni i Hercegovini bilo četrdesetak posto mešovitih brakova u svim kombinacijama. Mislim da je postotak mešovitih brakova na Kosovu i u najzlatnijim periodima bio daleko niži, rekao bih minimalan. Međutim, verujem da je na Kosovu ipak postojalo nešto nalik na normalan život, da je bilo moguće biti u dobrim, prijateljskim, susedskim odnosima, bez obzira da li ste Srbin ili Albanac. Međutim, nakon 1987. godine, kada je Srbija počela da praktikuje agresivnu politiku koja se završila u policijskoj državi koja je tokom devedesetih godina na različite načine neprestano diskriminisala i ugrožavala Albance, taj suživot je praktično postao nemoguć.
Odnosi između Albanaca i Srba ni ranije nisu bili savršeni, ali to jeste bila neka vrsta suživota. Nije bilo toliko mešovitih brakova, ali ih je bilo...
Miđen Keljmendi:
Ako sam nešto shvatio iz svih ovih ratova, onda je to da nikad ne bih želeo da živim na nekoj etnički čistoj teritoriji. Nije normalno da se ljudi odvoje kao nekim zidom. Nažalost, takva realnost postoji danas na Kosovu. Odnosi između Albanaca i Srba ni ranije nisu bili savršeni, ali to jeste bila neka vrsta suživota. Nije bilo toliko mešovitih brakova, ali ih je bilo. Kosovski Albanci su bili deo te Jugoslavije, iako su gledano iz perspektive Beograda, Zagreba i ostalih centara bili nekako u senci, ali bili su tu, na istom brodu, možda u potpalublju, da parafraziram naslov Arsenijevićevog romana. Danas, nakon Miloševićevoga semi-aparthejda, rata i NATO bombardovanja, kosovski Albanci potiskuju sećanje na vreme zajedničkog života sa ostalim narodima Jugoslavije, kada ono tu i tamo veoma stidljivo iskrsne. Da biste me bolje razumeli ispričaću vam nešto što se dešava mojim kolegama i meni koji smo nekada voleli da sviramo rokenrol. Mi se okupljamo u jednom restoranu i ponekad se desi da pevamo pesme koje smo nekada pevali na srpskom, bosanskom i hrvatskom, kao što je na primer ona pesma Bijelog dugmeta “Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“. Kada moj prijatelj krene prema klaviru da svira te pesme, gazda restorana, naš prijatelj, uvek uključi usisivač da komšiluk ne bi čuo šta mi pevamo. Uvek se te jugonostalgične pesme moraju sakriti zvukom usisivača ili nekom bukom. Tako se mi nekako tajno i stidljivo podsećamo pesama koje smo nekad voleli i pevali. To danas u Prištini ne ide bez zvuka usisivača. Ali to nije samo taj slučaj sa Kosovom. To je prisutno i u svim ostalim centrima bivše Jugoslavije. Svi pokušavaju da to potisnu, zaborave, nekako izbrišu iz svoje memorije.
Omer Karabeg: Ima li ikakvih kontakta među umetnicima, albanskim i srpskim, ili i oni verno prate politike svojih vlada?
Vladimir Arsenijević: Mislim da kontakata ima. Imam utisak da vizuelni umetnici prednjače u tome. Možda su oni najmanje opterećeni politikom, ili su možda, naprotiv, politički najprosvećeniji. Verovatno vam je poznat onaj zlosrećni slučaj izložbe mladih slikara iz Prištine koja je prošla prilično dobro u Novom Sadu. Međutim, kada je izložba premeštena u Beograd, onda su se na njenom otvaranju pojavili momci iz Otačastvenog pokreta Obraz, koji su očigledno veoma “zainteresovani“ za umetnička pitanja, i na komade isekli jedno platno zato što im se nije dopadao sadržaj koji je tu bio prikazan. Izložba je morala da bude zatvorena, veoma mali broj ljudi ju je video, ali je, sa druge strane, dobila veliki medijsku pokrivenost koju, inače, ne bi imala da nije bilo tog incidenta, tako da se može reći da je Obraz uknjižio autogol jer je pomogao da se izložba kosovskih umetnika razglasi po Srbiji. Koliko znam, glumica Mirjana Karanović je odlazila na Kosovo, a što se tiče pisaca postoji samo jedan koji je zainteresovan za tu saradnju, a to sam ja. Zaista ne znam nikog drugog u Srbiji koji želi da održava redovne kontakte sa umetnicima sa Kosova i koji smatra da je to potrebno. Izdavači ne objavljuju dela kosovskih Albanaca, tako da mi pojma nemamo šta se tamo stvara.

Vladimir Arsenijević, književnik: "Svaki potez koji podrazumeva neku dobronamernu aktivnost prema kosovskim Albancima morate neverovatno mnogo da objašnjavate." (Foto: www.danas.co.yu)
Svaki potez koji podrazumeva neku dobronamernu aktivnost prema kosovskim Albancima morate neverovatno mnogo da objašnjavate. Nije reč o tome da vas zovu na razgovore u policiju, ne, toga nema, nego to morate da objašnjavate u onim najnormalnijim, svakodnevnim razgovorima. Problem je u tome što smo mi, kad je reč o odnosu prema Albancima, ispunjeni srdžbom, besom i nekim gubitničkim osećanjem, što nastupamo kao nekakav uvređeni partner ili suprug koji je ostao uskraćen za nešto za što veruje da mu pripada po prirodnom pravu. Ako kažete: “Ima jedan sjajan autor na Kosovu, napisao je roman“, neće se pričati o tom romanu, već o nacionalnosti autora.
Omer Karabeg: Gospodine Keljmendi, da li albanski umetnici sa Kosova žele da sarađuju sa Srbijom, da se njihove knjige tamo prevode, da izlažu svoje slike, da neko pozorište tamo gostuje, i da li žele da umetnici iz Srbije dođu na Kosovo, u Prištinu?

Albanski umetnici sa Kosova definitivno više nisu uopšte zainteresovani za Beograd i Srbiju. Oni su potpuno okrenuti prema Tirani i prema Albaniji... Ponekad se čini da je za njih Beograd neki veoma daleki grad, a Srbija neka veoma daleka zemlja...

Miđen Keljmendi:
Ne. Oni definitivno više nisu uopšte zainteresovani za Beograd i Srbiju. Oni su potpuno okrenuti prema Tirani i prema Albaniji. Žele da tamo budu prisutni sa svojim delima. Kosovski umetnici su, rekao bih, definitivno okrenuli leđa Srbiji. Nema ni najmanje želje da se sazna šta se tamo dešava. Ponekad se čini da je za njih Beograd neki veoma daleki grad, a Srbija neka veoma daleka zemlja. Ne prevode se knjige srpskih pisaca. Sem nekih individulanih kontakata, komunikacija je gotovo prestala.
Vladimir Arsenijević: Beograd nije bio posebno otvoren prema kosovskim Albancima i to se, evo sada, vraća okretanjem leđa Srbiji. Međutim, ja mislim da će doći vreme, možda se to ne odnosi na ovu generaciju, ali sigurno na neke buduće generacije koje tek stasavaju, ponovnog uspostavljanja kontakta sa postjugoslovenskim okruženjem. Mislim da bi za Albance bio priličan gubitak ako bi definitivno odustali od toga. Okreni-obrni, mi zaista delimo zajedničku prošlost. Postoji potreba, uz usisivač o kome je Miđen govorio ili bez njega, da se ljudi prisete nekih pesama koje su pevali u detinjstvu, na ekskurzijama, u vojsci, bilo gde. Mislim da će opet doći jedna generacija koja će biti zaintrigirana da sazna šta postoji iza njihovih leđa, a što su njeni prethodnici zaboravili.
Miđen Keljmendi: Ja mislim da i danas postoji mogućnost da se krene s rekonstrukcijom odnosa između Prištine i Beograda, ali to zavisi od institucija i političkih reprezenata. Navešću jedan primer koji to dobro ilustruje. Kada je iz jezera Perućac vađen onaj kamion pun leševa kosovskih Albanaca, tu se slučajno zadesio neki vikendaš koji se odmarao i kupao. Novinar mu je prišao, pokazao na kamion i rekao da su u njemu leševi kosovskih Albanaca, a vikendaš mu je odgovorio: “Ja ne verujem u to“. Gleda i ne veruje, jer je izmanipulisan, jer nema dodir sa realnosčhu, sa činjenicama. On će poveravati da je to istina tek onda kada to čuje iz usta Tadića ili Jeremića. Odgovorost je, znači, na insitucijama, kako onim u Beogradu, tako i onim i Prištini. Ako bi se tu nešto promenilo, i naša generacija bi imala šansu da počne obnavljati pokidane veze između dva naroda.
Omer Karabeg: Bojim se da će komunikacija, bar kad je reč o ionako retkim putovanjima kosovskih Albanaca u Beograd, potpuno prestati jer, koliko znam, Srbija ne priznaje nove kosovske pasoše. Albanac sa kosovskim pasošem ne može da uđe u Srbiju.
Miđen Keljmendi: Mi smo pokušavali da dobijemo intervju od gospodina Tadića za televiziju “Rokum“, što u prevodu znači “Zagrli me“, a koju ja vodim. Novinar koji je trebalo da putuje u Beograd nema srpski pasoš, pa smo odustali.
Vladimir Arsenijević: Dok slušam priču o tome kako Albanci više neće moći da putuju u Srbiji setio sam se političke floskule zahvaljujući kojoj je Demokratska stranka Borisa Tadića na koncu i dobila nedavne izbore, a koja je glasila “I Evropa i Kosovo“. Ne znam kako ovo sa pasošima korespondira sa tom namerom.
Omer Karabeg: Na kraju da vam postavim još i ovo pitanje. Poslednjih dvadesetak godina smo se nagledali dosta toga što udaljava i razdvaja Srbe i Albance. Ima li išta što ih zbližava i na čemu bi se mogli graditi budući tolerantni odnosi?
Kada se jednom nađemo u evropskim okruženju, sigurno ćemo početi da otkrivamo jedni druge kao sebi bliske, bez obzira na naše duboke i tragične nesporazume...
Vladimir Arsenijević:
Ako postoji nešto što zbližava Srbe i Albance, onda je to neslavna činjenica da se nalazimo na samom dnu svih evropskih procesa, da ćemo se, po svemu sudeći, u jednakom ritmu kretati ka evropskim integracijama. Međutim, kada se jednom nađemo u evropskim okruženju, sigurno ćemo početi da otkrivamo jedni druge kao sebi bliske, bez obzira na naše duboke i tragične nesporazume. Verujem da će tada svi ti naši lokalni problemi da padnu u vodu i da će da iscuri sva ta ogromna količina frustracije koja se nakupila svih ovih godina. Ako sada ne znamo šta je to što nas čini bliskima, uskoro će biti prilike da to ponovo sve lepo pretresemo i otkrijemo nove razloge za komunikaciju.
Miđen Keljmendi: Da, Evropa je ono što naš zbližava, odnosno naša zajednička ambicija da budemo deo Evrope. Verujem da će taj kontekst definitivno pomoći zbližavanju i rekonstrukciji dijaloga i komunikacije među nama. Veoma je žalosno što ova sadašnja nomenklatura u Beogradu ne dozvoljava kosovskim Srbima da budu deo monumentalnog poduhvata izgradnje modernog društva na Kosovu. To što se ovde sada dešava za mene jeste Evropa i nije bilo lako albanskoj većini da to prihvati i odstupi od ambicije stvaranja etničke države. Da zaključim, Evropa je ono što otvara mogućnost zbližavanja Srba i Albanaca i u sadašnjem vremenu i u budućnosti.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG