U Srbiji je, kažu, sve moguće, pa i to da se Naftna industrija Srbije (NIS) proda preko telefona. A upravo tako se dogodilo. Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade, ministar ekonomije i donedavni šef radne grupe za pregovore sa Gazpromom kaže za "Vreme" da su ministri ugovor o prodaji NIS-a i neobavezujuće papire o gasovodu i gasnom skladištu, teške više od 100 strana, dobili u 10 sati ujutru, a u pola dvanaest su ih zvali da se izjasne – telefonom.
"Ne pamtim da je ijedan važan ugovor usvajan ovako, od ugovora za Fiat, do privatizacije Mobtela. Svi vanserijski, veliki ugovori, vezani za proces privatizacije, usvajani su na zvaničnim sednicama Vlade", kaže Dinkić. Dodaje:
"Za Robne kuće smo dobili 360 miliona evra, a za NIS, koji je najprofitabilnija kompanija, samo 400 miliona, bez ugovornih garancija za gasovod."
Zorana Mihajlović-Milanović, nezavisni ekspert za energetiku:
"Danas, nakon godinu dana od kada je Srbija potpisala energetski sporazum sa Rusijom, a to je bilo januara 2008. godine, Srbija je prodala NIS, ali na žalost sada znam mnogo manje nego što sam znala u januaru. Dakle, ne zna se kuda će prolaziti gasovod Južni tok, ne zna se koje će biti njegove rute i da li će uopšte ući u Srbiju. A, ako i uđe u Srbiju, ne zna se gde će ući, a gde izaći, koje će debljine biti cev, odnosno kojeg će kapaciteta biti gasovod, a ne zna se ni da li će moći da završe potrebno skladište gasa."
Naftno-gasni sporazum sa Rusijom, kaže ekonomista Miodrag Zec, obavijen je misterijom i sve drugo je pre nego obligacioni odnos:
"To po meni nije ekonomski sporazum već jedan politički dogovor. Da li je on dobar za Srbiju, to možemo ocenjivati u dve ravni. Jedna je "šta bi bilo kada bi bilo", da smo na vreme, na pravi način i po uobičajenoj proceduri pokrenuli privatizaciju NIS-a mislim da bismo dobili više i da bi neke stvari morale da budu regulisane u kontekstu Zakona o privatizaciji, ili bismo barem imali jednu proceduru za koju ne bismo mogli tako lako da komentarišemo da li smo dobili mnogo ili malo – da smo imali javno prikupljanje ponuda."
Zorana Mihajlović-Milanović ocenjuje da je Srbija prodala svoju naftnu privredu, a da zauzvrat ne zna šta je čeka:
"Poseban problem sa prodajom NIS-a jeste pravo na eksploataciju domaćih izvora nafte jer je to Srbiji donosilo barem 20 odsto sigurnosti, a što se tiče gasne privrede, s druge strane, koja bi tek trebalo da se razvija Srbija praktično ne zna šta je čeka u narednih deset godina."
Ekonomista Miodrag Zec:
"Tragedija srpske države i Vlade, tranzicije uopšte, je to što ni sada ne postoji koncepcija tranzicije javnih preduzeća. Postoji mnogo rupa koje čovek može da vidi, poput pitanja cene i toga da li će uopšte i biti gasovoda. Prosto rečeno, to nije standardni ekonomski aranžman, ako mogu da dam svoj nepristrasni ekonomski sud."
Aleksandar Konjuzin, ambasador Rusije u Srbiji, rekao je juče u Beogradu, dok se NIS prodavao u Moskvi, da obećanje predsednika Medvedeva da će biti izgrađen gasovod Južni tok vredi više od finansijskih garancija Gazproma. Možda predsednik Tadić zaista veruje da će Srbija dobiti krak ruskog gasovoda, ali je problem u tome što je cela nacija talac njegovog verovanja Kremlju. Čija garancija nije ništa jača od obećanja u stilu – majke nam, izgradićemo ga. Isto je tako izvesno da se ruski ambasador u zemlji ozbiljnijoj nego što je Srbija ne bi usudio da ustvrdi da je reč političara vrednija od ugovora.
