Dostupni linkovi

Srbija i ratni zločini: Relativizacija i prijetnje tužiocu


Forenzičar sa premetom pronađenim u masovnoj grobnici u selu Kamenica

U kojoj meri je Srbija spremna da se suoči s pitanjem ratnih zločina počinjenih u poslednjim ratovima na Balkanu? Ako je suditi po njenom odnosu prema ovom pitanju u periodu pre demokratskih promena, onda je napredak vidljiv.

Autor: Nebojša Grabež
Najnovije akcije državnih organa i čvrsta uveravanja koja stižu iz nadležnih institucija nagoveštavaju zauzimanje jasnijeg kursa u pogledu ispunjenja ove, pre svega, moralne, pa i državne obaveze, kao i promenu opšte političke klime kada je u pitanju odnos prema ratnim zločinima. U tom kontekstu, direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić primećuje da je 2008. godinu obeležilo hapšenje i izručenje Radovana Karadžića:
"Hapšenje Radovana Karadžića jeste obeležilo 2008. godinu, ali je obeležila i jedna nova faza u odnosu države prema međunarodnim obavezama kada su u pitanju počinioci i optuženi za najteža krivična dela, kao što je genocid. Hapšenje Radovana Karadžića je proizvelo vrlo pozitivne promene u samom društvu i javnom mnjenju."
S druge strane, po Nataši Kandić, istu godinu obeležila je i nemoć države da uhapsi Ratka Mladića:
"Postoji jedna velika prepreka i pretnja uspostavljanju vladavine prava u Srbiji, a to je nemoć države da uhapsi Ratka Mladića, s obzirom da je postalo potpuno jasno da je taj haški optuženik pod jakom zaštitom i kontrolom delova institucija i grupa koje očigledno, u ovom slučaju, imaju veću moć od države i javne spremnosti države da uhapsi Ratka Mladića i preda ga Haškom tribunalu."
U uspostavljanju povoljnije društvene klime za suočavanje sa prošlošću značaju ulogu imaju i aktivistkinje organizacije "Žene u crnom", koje neprekidno insistiraju na nekoliko principa - ukidanje Zakona o pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama, diskontinuitet sa zločinačkom prošlošću i uvođenje krivične odgovornosti za negiranje genocida u Srebrenici. Pored nedovoljnog angažmana političkog establišmenta, aktivistkinja ove organizacije Staša Zajović, takođe, kritikuje i deo sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, za koju kaže da nema uticaj pomiritelja, kao što bi trebalo:
"Velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve na različite načine ugrožavaju mir. Umesto da mir za njih bude najviši etički i moralni princip, oni svojim delovanjem stalno potvrđuju tezu da je rat neminovan i da na ovom prostoru u poslednjih 200 godina treba da se ratuje jer je svakih 14 godina vođen jedan rat. Amfilohije Radović je nedavno rekao da će na Balkanu biti rata jer je Srbija nezadovoljna i ponižena, da će neko vreme vladati mir, ali da je taj mir samo priprema za rat. Dakle, smatramo da rat nije neminovan i da je naša osnovna odgovornost da ga ne bude."
U veoma osetljivom i komplikovanom procesu pomirenja i suočavanja sa bolnom prošlošću nisu retki primeri nepromišljenih ili neodmerenih izjava i postupaka predstavnika političkih elita. Poslednji u nizu primera, koji je izazvao posebnu pažnju hrvatskih medija, je odlazak potpredsednika Srpske napredne stranke, do nedavno radikala, Aleksandra Vučića, u srpska sela zadarskog zaleđa. Upitan da li je imao neprijatnosti zbog pitanja upućenog u vezi sa zločinom u Škabrnji, Vučić kaže:
"Nije mi bilo neprijatno zbog Škabrnje pošto nemam problem da kažem da o nečemu ne znam dovoljno i da sam nešto više o tome saznao pre sedam dana, ali i da osuđujem taj zločin. Kao što vidite, sa tim nemam problem, apsolutno nikakav, i ne znam u čemu je problem kada kažem da osuđujem taj zločin - problem je u tome što neki drugi ne vide sve druge zločine. Oni nisu mogli da pronađu ništa što bi mi zamerili pa su mi prebacili što nisam čuo za Škabrnju, a oni nisu, zamislite, čuli za Oluju. Rekao sam da osuđujem zločine u Škabrnji i Ovčari, ali postoji i 400.000 proteranih Srba i 2.500 ubijenih Srba u Oluji - da li i oni to osuđuju. Valjda sam lud, ne znam. Možda jesam, ali recite mi ako tu postoji neki problem."
U Tužilaštvu za ratne zločine, instituciji koja je pokrenula niz procesa protiv zločina počinjenih u Bosni i Herecegovini, Hrvatskoj i na Kosovu i čiji su predstavnici na razne načine osetili gnev simpatizera haških begunaca, smatraju da je uprkos brojnim teškoćama, ipak, došlo do značajnog pomaka u promeni društvene klime prema ovom pitanju. Portparol Tužilaštva Bruno Vekarić:
"Imamo jednu misiju koja je, s jedne strane, veoma opasna, ali i delotvorna. U Srbiji više niko ne negira postojanje ratnih zločina, postoje samo pokušaji relativizacije takvih zločina i smanjenja broja žrtava. Međutim, to su produkti koji polako odumiru, mislim da smo na dobrom putu da se suočimo sa našom prošlošću i da upravo na taj način omogućimo budućim generacijama da više nikada ne dođu u takvu situaciju."
Uz Međunarodni dan ljudskih prava: Srbija nije nikoga obeštetila
Autor: Iva Martinović
Povodom Međunarodnog dana ljudskih prava grupa nevladinih organizacija u Srbiji pozvala je Vladu i Skupštinu da pokrenu javnu raspravu o strategijama suočavanja sa nasleđem kršenja ljudskih prava i uspostavljanja pravde za žrtve genocida i ratnih zločina.
Predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko u intervjuu za RSE kaže da u Srbiji još uvek nema političke volje za preispitivanjem vlastite odgovornosti u ratovima devedesetih, a da se na prste mogu izbrojati porodice žrtava koje su dobile obeštećenje.
Biserko: U ovih petnaestak godina je dosta toga identifikovano i mislim da je u velikoj meri poznato šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije, zahvaljujući pre svega radu Haškog tribunala, Međunarodnog suda pravde, nacionalnim sudovima i svemu onome što je pored toga urađeno u raznim oblastima.
RSE: Zbog čega se pokretanje ovih pitanja uvek svodi na pritisak pojedinih nevladinih organizacija?
Sonja Biserko
Biserko
: Čini mi se da još uvek nije stvorena ta kritična masa koja bi omogućila da to postane tema na političkom nivou i na nivou društva. Naša država ne priznaje mnoge od tih činjenica, pogotovo što se još uvek vodi bitka oko interpretacije onoga što se dešavalo. Mislim da je to suština našeg problema zato što zvanična istina ide linijom relativizacije i od skoro se vrlo često čuju teze kako bi to trebalo ostaviti istoriji, a da se mi okrenemo budućnosti. Međutim, prošlost ipak proganja i teško je pobeći od istine. Mislim da bi za Srbiju bilo bolje da se ta stvar prelomi u ovom momentu i da se odnos prema Miloševiću i njegovom nasleđu definiše na pravi način.
RSE: Koliko ovom procesu suočavanja sa odgovornošću doprinose suđenja za ratne zločine koji se vode pred domaćim sudovima?
Biserko: Suđenja za ratne zločine u Srbiji su fokusirana na veoma nizak nivo, odnosno samo na konkretne ubice, a vrlo malo na onaj viši nivo, što će, po mom mišljenju, i ići vrlo teško.
RSE: Da li je ovde reč o neefikasnosti pravosuđa ili nedostatku političke volje?
Biserko: Smatram da su pre svega u pitanju nedostatak političke volje i interpretacija o kojoj sam malopre već govorila, ali donekle i sudstvo koje je ili korumpirano ili suviše ispolitizirano.
RSE: Da li je država, po vašem mišljenju, učinila dovoljno, kada je reč o pomoći porodicama žrtava?
Biserko: Srbija nije nikoga obeštetila u Hrvatskoj, ni Srbe ni Hrvate, kao ni u Bosni i Hercegovini ili na Kosovu, ali nije obeštetila ni žrtve u samoj Srbiji, kada se radi o manjinama ili izbeglicama, za razliku od Hrvatske koja je bila prinuđena na to - na vraćanje kuća, imovine i izlaženje u susret. Dakle, Srbija nije nikoga obeštetila. Možda postoji samo par izolovanih slučajeva koje su podržavali neki advokati ili organizacije. Nažalost, nije referisala čak ni na one zahteve koji su pred njom, a koji proizilaze iz presude Međunarodnog suda pravde. Ta presuda se skoro više i ne pominje od kada je donesena, točen je šampanjac zato što Srbija nije proglašena odgovornom za taj genocid, iako je sama presuda veoma ozbiljna i opterećujuća. Od onda, na neki način, forsira se teza da će istorija pokazati istinu.
RSE: Da li se vi lično, kao neko ko se zalaže za suočavanje sa ratnom prošlošću i preuzimanje odgovornosti, osećate bezbedno u Srbiji?
Biserko: Nekoliko ljudi u tom društvu je stalno izloženo takvoj vrsti kritike i kampanje jer se upravo na taj način pokušavaju da spreče dijalog i istina. Međutim, mislim da to nije moguće jer je istina već ovde.
Uz Međunarodni dan ljudskih prava: Diskriminacija i među žrtvama rata u BiH
Autor: Žana Kovačević
Na kršenje ljudskih prava u BiH žale se svi - od starih deviznih štediša, preko radnika i penzionera, do smijenjenih ministara. Ipak, najosjetljivija oblast o kojoj se rijetko ili gotovo nikako ne govori jesu civilne žrtve rata. Dok su prava bivših boraca i invalida zakonski, ipak, regulisana, civilne žrtve rata prepuštene su same sebi.
U BiH ne postoji jedinstven zakon o zaštiti žrtava rata. Nekoliko entitetskih zakona o boračko-invalidskoj zaštiti reguliše njihova prava, ali su civilne žrtve uglavnom prepuštene same sebi.
Kada Hotić pokazuje fotografije u sjećanje na Srebrenicu
Kada Hotić
, iz Udruženja majki Srebrenice i Žepe, 1995. godine izgubila je sina i muža, a kao žrtva rata od Federacije BiH danas dobija nešto manje od 250 eura mjesečno:
„Navodno se svi brinu za žrtve rata. Međutim, za žrtve rata se uglavnom brinu žrtve - jer da smo mi šutjeli, ne bi niko dao ni pet para što smo žrtve. Boračko-invalidska zaštita je utvrđena i ima taj zakon. Ja primam za moje nestale, muža i sina, neku invalidninu. To de kažem ovako - 315 maraka po jednoj osobi, kao za jedno, a za drugo je 140 maraka. I da imam ih tako petero, šestero, plus 140, plus 140... To je što primam od države. I hvala im i na toliko jer da nemam toga, zaista bih bila na cjedilu."
Kada Hotić kaže da u Federaciji koristi povlastice zdravstvenog osiguranja, ali da lijekove ipak kupuje, te ima pravo na besplatan gradski prevoz.
Slična iskustva ima i Branka Aulić iz Prnjavora, koja je iste 1995. godine izgubila muža na Ozrenu, koji nikada nije pronađen. Odgaja 17-ogodišnju kćerku koja je đak gimnazije. Prema entiteskom zakonu ima pravo na porodičnu penziju i invalidninu, koja je nešto veća od 270 eura:
„S obzirom da imam dijete, znači imam pravo na invalidninu i porodičnu penziju s obzirom da je pokojni muž bio zaposlen. Znači, ostvarujem ta prava. Porodičnu invalidninu po osobi 200 maraka primam ja, 200 prima dijete. Takva su primanja, znači jednaka su po broju članova. A porodičnu penziju, ustvari, ona dijeli sa svojom bakom, zato što je ja nemam, ja sam zaposlena, a i nemam dovoljno godina. Znači, i majka poginulog borca sa djetetom može da dijeli njegovu zarađenu penziju, tako da njih dvije dijele tih 300 maraka."
Branka kaže da djeca poginulih boraca imaju prednost pri upisu u školu i na fakultete, ali ističe da je država BiH učinila malo ili gotovo ništa da porodicama nestalih pomogne u traženju najbližih. Naglašava da ni 13 godina nakon rata još uvijek traga za svojim mužem, te sumnja da se informacije i kriju:
„Bilo je dosta priče da su te grobnice izmještene, to je neka specifična lokacija, to je bilo vezano baš za Ozren i za tu grupu koja je tad nestala - i bilo je dosta priča. I što se toga tiče jako sam nezadovoljna. Zašto je Ozren toliko sporan, ne znam, ali znam da spada u tu grupu o kojoj se dugo vremena radi. Znači neko zna gdje su, neko zna šta je sa njima urađeno, i poslije toliko godina taj slučaj nije riješen."
Edo Ramulić, koji je nekoliko mjeseci proveo je u logorima u Prijedoru, ističe kako je u BiH među žrtvama rata napravljena diskriminacija. Naime, postoje vojni invalidi i žrtve koje su zbrinute entitetskim zakonima o pravima boraca, ali o pojedinim kategorijama civilnih žrtava rata niko ne brine, a naročito o žrtvama povratnicima Bošnjacima u RS, dodaje Ramulić:
„U Prijedoru konkretno imamo trenutno preko 700 neriješenih zahtjeva civilnih žrtava koji ne mogu ostvariti nikakvo pravo. Najčešće je slučaj da su to ostala djeca bez očeva, koje majke sad, bez ikakvih primanja, čak i bez radnih penzija, izvode, školuju ih i bogzna kako se sve snalaze, i ne mogu ostvariti to pravo. U Prijedoru je, nažalost, u ovome trenutku najveća koncentracija tih žrtava, porodica žrtava i preživjelih žrtava koje nemaju ostvareno nikakvo pravo. Ono što je, možda, najgore je to što Prijedorčani, prijedorske žrtve mogu ostvariti to pravo u Federaciji pod uslovom da se nisu vratili. Čak neki koji su ostvarili to pravo u Federaciji, onog trenutka kada su se vratili u RS ostali su bez tog prava - i bukvalno su kažnjeni zato što su se vratili."
Ramulić napominje da se porodicama civilnih žrtava i preživjelim logorašima zbog entitetskih podjela najbrutalnije oduzimaju i uskraćuju osnovna ljudska prava:
„Porodice civilnih žrtava i preživjeli logoraši koji imaju oštećenja, invaliditet, svi mogu ostvariti to pravo u matičnim opštinama pod uslovom da je njihov narod pobijedio. A ako se desi, kao što je ovdje u Prijedoru, da su žrtve uglavnom na strani onih koji su izgubili, onda se njima to pravo uskraćuje, i to na jedan najbrutalniji način. Znači, ponovo su te porodice dovedene da moraju dokazivati da je neko njihov nestao u Omarskoj, u Keratermu, da je tamo ubijen."
Zbog svega ovoga udruženja nestalih i zarobljenih sa područja Prijedora su na Međunarodni dan obilježavanja ljudskih prava zakazali proteste, po prvi put ovakve vrste u RS.
Predsjedavajući Parlamentarne komisije BiH za ljudska prava Sadik Ahmetović slaže se da država i njene institucije moraju više pažnje i brige posvetiti civilnim žrtvama za koje još uvijek i ne postoji zakon kojim bi bili zaštićeni:
„Zakoni koji definišu oblast boračke populacije i invalida - još nema zakon koji bi bio sveobuhvatan. Ono što je sada izvjesno jeste da će u narednom periodu - a inicijativa postoji već godinu dana i proizašla je iz Helsinškog odbora za ljudska prava - BiH, nadam se u nekoj skorijoj budućnosti, dobiti zakon protiv diskriminacije koji bi na određeni način mogao ući poduboko u ovaj segment kršenja ljudskih prava."
FBI istražuje prijetnje

Autor: Nebojša Grabež
Američki FBI pokrenuo je nedavno istragu protiv tri osobe zbog sumnje da su slali preteća pisma tužiocu za ratne zločne Vladimiru Vukčeviću i drugim čelnicima Srbije koji su zaduženi za saradnju sa Haškim tribunalom. U Tužilaštvu za ratne zločine kažu da su od FBI dobili informacije da je već lociran osnovni krug ljudi iz kojeg stižu pretnje.
Vladimir Vukčević
Suočavanje s istinom o događajima koji su se dešavali tokom devedestih na tlu bivše Jugoslavije i zločinima koji su pratili ta dešavanja, sudeći po dosadašnjim efektima, nije pružilo očekivane rezultate, a pretnje i nasrtaji na pojedince koji su se ozbiljnije uključili u ovaj proces nagoveštavaju da će proći još dosta vremena do konačnog saznanja i zadovoljenja pravde.
Pretnje koje su u proteklom periodu upućivane aktivistima i borcima za ljudska prava sada se sele čak do predsednika države, njegovih saradnika i institucija koje se po službenoj dužnosti bave ovom problematikom. FBI je nedavno obavestio Tužilaštvo za ratne zločine da je privedeno više osumnjičenih da su slali preteća pisma tužiocu Vladimiru Vukčeviću. Njihov identitet nije saopšten, ali kako se nezvanično saznaje reč je o američkim državljanima srpskog porekla.
Tužilaštvo za ratne zločine do sada je dobilo 48 pretnji, uglavnom pretećih pisama, mada je bilo i nekoliko slučajeva fizičkih nastraja kada su nepoznata lica probušila gume na službenim vozilima Tužilaštva. Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva:
„Upravo iz okoline Čikaga je stiglo više od 20 pisama sa najgorim mogućim sadržajem koja su upućena gospodinu Vukčeviću - od toga da će biti ubijen, dobiti metak u čelo, pa do toga da je izdajnik zbog toga što ovako radi svoj posao.“
Pisma i poruke preteće sadržine stizala su i iz drugih američkih gradova i uglavnom su nosila potpis fantomskih organizacija tipa „grupa Srba“ ili „organizacija za zaštitu Srba“:
“Vukčeviću, konačno si se uverio šta Hag radi i kako sudi onima koji nisu Srbi. I da ti poručimo: čujemo li da i dalje sarađuješ sa tim fašistima u Hagu i osvedočenim srpskim neprijateljima u Hagu, teško tebi. Naši ljudi tamo sve prate i mi smo informisani.“

O ozbiljnosti pretnji najbolje govore fizički nasrtaji. Bruno Vekarić:
„Dva puta su demolirani automobili jednom od tužioca koji vodi jedan od poznatih predmeta. Isto tako, ja sam imao u tri slučaja probleme. Ukupan broj takvih nasrtaja je skoro 90 sada već.“
Pretnjama su izložene i sudije. Vesko Krstajić, sudija Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu:
„Ovo što se dešava sada gospodinuVukčeviću nije ništa novo, to je samo onako ogoljeno izbilo na videlo. U ovoj zemlji optuživati nekoga u tom kontekstu za krivična dela koja nisu godinama, praktično posle Drugog svetskog rata, uopšte procesuirana je, svakome je jasno, izuzetno, izuzetno neprijatno.“

Vesko Krstajić napominje da ove pretnje treba shvatiti veoma ozbiljno jer na to ukazuju mnogi dosadašnji slučajevi:
„Nažalost, svedoci smo da se realizuje - sudije ubijaju po sudnicama, stavljaju im bombe na ulazna vrata kuće, automobila itd.“
Ovakvu klimu podgrevaju i neodmerene izjave političara koje se često mogu čuti sa skupštinske govornice:

„Prenosi su javni i oni javno iznose, moram da kažem, više nego neistine o nama i o našem radu. Vi nikad ne znate na kakvo pogodno tlo, iz kojeg može nići to seme koje ste vi tako nekontrolisano, možda u afektu nekog vatrenog govora bacili.“
Nataša Kandić, iz Fonda za humanitarno pravo, koja je već godinama izložena raznim pretnjama, uvredama, pa i fizičkim nastrajima, kaže da je prirodno očekivati ovakvu vrstu reagovanja u društvu koje pokušava da se odnosi prema ratnim zločinima podizanjem optužnica i organizovanjem suđenja. Ona kaže da je uprkos tome Tužilaštvo za ratne zločine stabilna institucija, a da bi pretnjama trebalo da se bavi policija:
„Mi kao javnost treba da primimo informaciju od nadležnih institucija o tome šta su oni uradili u istrazi i otkrivanju tih koji šalju pisma. To su uglavnom oni koji ili su učestvovali u ratnim zločinima ili imaju neki interes od toga. Inače se ne može očekivati da to rade zbilja hiljade i hiljade ljudi koji još uvek veruju da pravde nema u odnosu na Srbe, ili prema Srbima. Mislim da su to pretnje koje, čvrsto verujem, imaju samo za cilj odbranu onih koji su optuženi za ratne zločine i iza toga se krije strah onih koji su počinili ratne zločine da ne budu otkriveni.“

Po mišljenju profesorke Jelene Vlajković, kliničkog psihologa, sasvim je jasno da se građani Srbije teško suočavaju sa nečim što se smatra istinom o događajima koji su se zbivali tokom devedestih. Jedan od razloga je svakako i taj da su izgubili puno vremena:
„Zapravo, da je od trenutka dok su se zločini odigravali prošlo mnogo vremana. To vreme nije iskorišćeno na konstruktivan način, već je ostavljeno prostora da počnu da deluju različiti psihološki mehanizmi. Naime, niko od nas ne voli da sebe vidi kao lošu osobu, zlu osobu, osobu koja je spremna da čini razna nedozvoljena dela. A ako smo već u situaciji da tražimo krivca, krivci se onda traže na drugoj strani - da su to razni strani faktori koji nas mrze, koji ne žele da čuju i da vide našu istinu i našu nevinost.“

Dakle, kako vreme protiče, istina se sve više potiskuje, a neprijatelji se traže na drugim stranama, pa čak i u sopstvenim redovima:
„A ti neprijatelji postaju oni čiji glas po službenoj dužnosti ili, pak, prosto iz jedne ljudske potrebe se čuje. I to su ljudi koji žele da se ustanovi istina.“

Ipak, uprkos brojnim otporima, prebacivanju krivice na druge, nasrtajima, konstantnim pretnjama i drugim neprijatnostima koji nosi ovaj posao, u Tužilaštvu za ratne zločine smatraju da je u procesu suočavanja sa prošlošću učinjen značajn napredak jer, kako konstatuje Bruno Vekarić, u Srbiji više niko ne negira postojanje zločina:
„Jedino postoji pokušaj relativizacije takvih zločina, smanjenja broja žrtava. Međutim, to su sada već produkti koji prosto polako odumiru. Mislim da smo na dobrom putu da se suočimo sa našom prošlošću i da upravo na taj način omogućimo budućim generacijama da više nikada ne dođu u situaciju da se takve stvari ponove.“

* * * * *

Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici

XS
SM
MD
LG