Dostupni linkovi

Država će morati da racionalizuje svoju strukturu


Zoran Stojiljković

Profesor doktor Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka i potpredsjednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, u Press klubu Radija Slobodna Evropa govori između ostalog o stopi nezaposlenosti u Srbiji i o mogućnosti vlasti da amortizuje sve ono što će doneti recesija.

RSE: Mislim da smo svi sada obuzeti mislima o krizi koja nas je zadesila i koja nas neće mimoići, mada svi kažu da Srbija neće baš toliko da je oseti, kao neke razvijene zemlje. Mislim da će oni koji su siromašni, koji su najmanje zaštićeni i koji imaju najmanje plate, a to su radnici, verovatno biti otpušteni. Šta sindikat može da uradi za njih?

Stojiljković: Mislim da sindikat ne može previše da učini za njih. Sindikati u vremenima velike nezaposlenosti i razvoja, koji nije praćen rastom zapošljavanja i angažovanja kapaciteta u realnoj ekonomiji, ne može baš previše da uradi, ako ne želi da širi populizam i demagogiju. Ono što sindikat može i treba da čini, u daleko većoj meri uspešnije nego su to do sada činili, jeste zaštita prava zaposlenih, kontrola koruptivnih mehanizama u procesima privatizacije, suprotstavljanje otpuštanjima koji nemaju svoje realne racionalne ekonomske razloge i stajanju na put nekoj bahatosti jednog dela poslodavaca, koji na krajnje primitivan način doživljavaju privatizaciju, kao i s druge strane pritisak na državu da konačno vodi racionalnu i razvojnu privrednu strategiju.

Svih ovih osam godina nakon promena, zbog političke nestabilnosti i zbog toga što smo za osam godina četiri puta izlazili na republičke i parlamentarne izbore, te imamo petu Vladu, sem mera poreske politike i prilagođavanjima standardima, nismo vodili razvojnu privrednu strategiju i imamo ovu situaciju koju imamo zahvaljujući tome što smo spoljne neravnoteže i činjenicu da nam izvoz ne pokriva ni polovinu uvoza, peglali doznakama radnika iz inostranstva, koji su preko tri milijarde eura godišnje, te prihodima od privatizacije, od prodaje nekog porodičnog nakita.

Ono što je nagore, što izaziva našu ciničnu reakciju, jeste da se i ovoga puta, kao i u vreme pre desetak godina, u vreme Miloševića, vraćaju krilatice da nam svetska kriza ne može ništa, da će nas to ojačati, ili cinične konstatacije da su nam toliko nerazvijena finansijska sredstva i tržište da kriza do nas neće doći. Doći će nešto kasnije nego kod drugih i imaće odloženije dejstvo...

Sada ćemo se suočiti sa situacijom, koja je efekat ove svetske ekonomske i privredne krize, u kojoj neće biti toliko raspoložene tražnje za ulaganjima, za investicijama, bilo gde, pa ni u Srbiji, u kojoj će se investitori suzdržavati da ulažu i gde ne treba očekivati ni tako veliku spremnost da se održe neke grane uz veću konkurenciju i realnu potrebu veće efikasnosti stimulisanja izvoza. Bićemo u dosta teškoj situaciji u kojoj će se onda to odraziti najnepovoljnije po same zaposlene, po one koji su socijalno najnemoćniji. Ono što je nagore, što izaziva našu ciničnu reakciju, jeste da se i ovoga puta, kao i u vreme pre desetak godina, u vreme Miloševića, vraćaju krilatice da nam svetska kriza ne može ništa, da će nas to ojačati, ili cinične konstatacije da su nam toliko nerazvijena finansijska sredstva i tržište da kriza do nas neće doći. Doći će nešto kasnije nego kod drugih i imaće odloženije dejstvo.

RSE: Prema nekim podacima, stopa nezaposlenosti u Srbiji je 17 procenata, a u Beogradu 13. U oktobru ove godine već je otpušteno 1.000 radnika, a očekuje se da će biti otpušteno 25.000. Da li sa Vladom razgovarate oko toga? Očekujem, možda naivno, da svakodnevno sa Vladom o tome raspravljate.

Stojiljković: Nema svakodnevnih kontakata, ali je ova Vlada napravila, i pre nego je došlo do efekata krize, jedan pomak unapred u odnosu na ranije Vlade, koje su najviše kupovale manevarski prostor i vreme, koje su komunicirale sa socijalnim partnerima, sa sindikatima i unijom poslodavaca tek u trenutku kada se nacrt zakona trebalo provući kroz socijalno ekonomski svet do usvajanja u Parlamentu, kada je u Vladi neko rešenje već doneto.

Ovoga puta ta praksa je počela da se menja, već sa donošenjem proširenog važenja opšte-kolektivnog ugovora jer je premijer Cvetković s pravom insistirao da se, što je inače trebalo da bude praksa, ne samo kod ranog socijalnog zakonodavstva, već i u uredbama i odlukama koje imaju svoju ekonomsku direktnu reperkusiju, nego kod svih zakona, da kada se donosi neka odluka ili mera da se važi trenutak u kome se donosi, da se preračuna kome to eventualno ide u korist, ko će platiti nekakvu cenu, šta su socijalni troškovi ili eventualne uštede koje donose određene mere, ili koliko će prošireno važenje da košta. Formirali smo stručnu ekipu koja je relativno dugo radila, vagala i usaglašavala procente, apsolutne iznose. Varirali su iznosi od par stotina miliona do gotovo 2,5 milijarde eura, da bi smo na kraju došli do nekog balansa koji se pretvorio u konkretno rešenje.

Mislim da je bila i ozbiljna namera da se tako radi oko budžeta, ali čini se da je postupni put oko svih nevolja i svih tegoba između uravnoteženja onoga što ste u predizbornoj kampanji lako obećali biračima i biračkom telu i onoga što morate da uradite da bi ste revidirali ta obećanja uravnotežujući budžet, lako zaobiđen time što se pojavila misija Monetarnog fonda, zato što je sa njom dogovoren mnogo čvršći okvir nego onaj o kojemu se svojevremeno sa nama razgovaralo. Čini se da će ovo dugo pokušavanje da se dođe do saglasnosti na nivou Vlade oko budžeta rezultirati time da se o budžetu neće ni razgovarati, a da će se on bukvalno u poslednjem trenutku uneti u Parlament.

RSE: Govorite o dobroj saradnji sa premijerom i sa Vladom, ali koliko sam videla opšti kolektivni ugovor neće stupiti na snagu posle Nove godine, kako je bilo najavljivano, što znači ukidanje toplog obroka, regresa i ne znam čega još. Očekujete li neke nemire, neka nezadovoljstva, štrajkače na ulicama?

Stojiljković: Ovo oko proširenog važenja opšteg kolektivnog ugovora od 1. januara biće veliki test spremnosti da se zaista vodi socijalni dijalog i da se dogovorom i dijalogom dođe do opšte prihvatljivih rešenja koje nikoga ne oduševljavaju, ali uvode izvesne elemente saglasnosti i šireg konsenzusa oko onoga što se mora uraditi, što je praksa socijalnih paktova. Mi smo razgovarali o tome. On će stupiti 1. januara na snagu. Ako neko od vas očekuje da se odreknete nečega na čemu ste dugo radili i dogovarali se, a to treba da stupi na snagu i da se potpiše, onda vam on govori da je najbolje da zatvorite vrata. Čemu onda takvi sindikati i kakva je onda kredibilnost unije poslodavaca? Niko nije autističan, a pogotovo to nisu ova dva reprezentativna sindikata. Kada stupi na snagu, videće se šta su efekti socijalnih prava.

Čitava priča se svela na regrese i topli obrok. Neki proračun je da bi to plate i zarade diglo u proseku oko šest do sedam hiljada mesečno. Da li je to izdržljivo u okviru planiranog održavanja realne vrednosti plata? Ako se pokaže da nije, mi smo spremni da sednemo i da razgovaramo, da ponovo neke vrednosti utvrđujemo, kao što smo to modelirali i pre nego što je stupio na snagu. Topli obrok više nije u visini prosečne plate, nego čini 75 posto. Moguća su ta pomeranja, ali dogovorno i uvažavajući realne parametre, a ne da se neko služi misijom Monetarnog fonda kao konačnim argumentom.

RSE: Ima li Vlada mogućnosti da amortizuje ono što će doneti recesija?

Stojiljković: Naravno da se mora voditi drugačija i oštrija politika jer se umesto o programiranih sedam posto rasta, čime je Vlada operisala kada smo krenuli u razgovor o proširenom važenju kolektivnog ugovora, sada govori o nekih 3,5 posto. Demokratsko društvo jeste društvo u kome predstavnici vlasti sednu sa korisnicima budžeta i dogovore šta je okvir deficita budžeta.

Ako ste pozvali i zaposlene i penzionere na suzdržavanje od onoga što ste obećali i na neki način redukovali ono što imate kao aktivne politike zapošljavanja za veliki broj nezaposlenih, ako ste spremni da smanjujete subvenciju i za nesporne grane poput poljoprivrede i turizma, onda će vam se kao bumerang vratiti pitanje - a da li nama treba ovoliko poslanika, ovoliko brojna Vlada, ovolike privilegije, tako brojna i narasla, po sistemu podele političkog plena, javna administracija...
Ako ste pozvali i zaposlene i penzionere na suzdržavanje od onoga što ste obećali i na neki način redukovali ono što imate kao aktivne politike zapošljavanja za veliki broj nezaposlenih, ako ste spremni da smanjujete subvenciju i za nesporne grane poput poljoprivrede i turizma, onda će vam se kao bumerang vratiti pitanje - a da li nama treba ovoliko poslanika, ovoliko brojna Vlada, ovolike privilegije, tako brojna i narasla, po sistemu podele političkog plena, javna administracija. To se Vladi desilo i desiće se, ne samo vladajućim strankama, ali i javnim preduzećima pri dodeli mesta u upravnim odborima, ogromnih plata i benefita i prosto će onda država, kada to već traži od drugih, morati i sama da racionalizuje svoju strukturu.

RSE: Samo u opštini Leskovac je zaposleno 700 ljudi, a toliko ih je jer više ne radi industrija pa su ljude morali negde da zaposle, da ne ostanu na ulici. Zbog toga se lokalna administracija uvećava, ali sada se govori o tome da je treba na lokalu smanjiti. Nije samo lokal u pitanju. U svim ministarstvima u Vladi ima preko 100 državnih sekretara. To je neka vrsta zamenika ministra, a ko zna koliko je to savetnika jer svaki ministar ih ima po nekoliko.

Stojiljković: Ako uzmete da ovako lagodno brojna Vlada ima 27 ministara i neka svi imaju u proseku nekoliko pomoćnika i državnih sekretara, imate Vladu od gotovo 200 ljudi i Parlament koji može da funkcioniše i da zadovoljava princip reprezentativnosti i sa polovinom svoga sadašnjeg broja. U to spada i čuveni primer Leskovca koji komparativno, u odnosu na Loznicu, ima pet puta više administracije. Kruži vic da ljudi dolaze ranije na posao da bi zauzeli stolicu na kojoj će sedeti. To je nešto što mora biti za uzor jer postojala je neka privilegija i neka vrsta uredbe da javna preduzeća mogu primiti godišnje do 10 posto novih zaposlenih, u situaciji kada je u realnoj ekonomiji i privredi konstantno padala zaposlenost.

RSE: Imamo sve više onih koje neće pogoditi ni recesija, ni smanjenje prihoda, ni smanjenje budžeta. To su neki ljudi koji su bili bliski partijama i koji su raspoređeni po dobrim mestima. Jedan Tirkailo radi na četiri mesta u državnim ustanovama, a ko zna koliko ih je takvih. Kako se izboriti protiv te pojave?

Stojiljković: Ništa ne može da spreči korupciju kao kada ona iz polumraka izađe na svetlost dana, u fokus pažnje medija i javnosti. Politika koja može da se vodi je ona koja je već na delu. Kada vi u ovoj situaciji pokušavate da suzbijete apetite građana i građanskih asocijacija u raspodeli, onda će vam se vratiti zahtev da i vi to radite racionalno. U samoodbrani, politička elita prvo nudi žrtvene jarce, produkuje pojedinačne slučajeve, a tek onda to pogađa stranku koja stoji iza takvog pojedinca, koja traži da se opšti princip univerzalizuje, da se govori o svim mestima u upravnim odborima, o direktorskim mestima u javnim preduzećima, o plenu u administraciji, što je proizvođenje sebi bliskih ličnosti ljudi koji imaju desetine funkcija. Nije u užem smislu samo politička elita u pitanju, nego čitav ešalon koji se kreće oko nekih petnaestak hiljada funkcija koje se dele iz orbite politike. Sada je tu nešto što će biti korak dalje u odnosu na ono što smo ranije imali, a to su pojedinačne afere koje traju neko vreme i po pravilu se ne razreše do kraja, a proizvode se sledeće. Uglavnom stradaju oni koji su najmanje važni i oni koji su izgubili političko zaleđe. Mogao bih možda preterano da tvrdim da bi gospodin Karić i dalje bio u zemlji krupan biznismen, samo da nije imao višak političkih apetita i da u jednom trenutku nije pomislio da može da bude i premijer, što se nije desilo onima koji su oprezniji i koji imaju indirektan nastup prema politici.

Da izađemo iz svega ovoga mi moramo uraditi nekoliko bitnih stvari, za koje mislim da još uvek ne postoji politička volja. Treba zaista osvetliti te veze između novca i politike, precizirati delovanja antikoruptivne strategije, učiniti vidljivim podatke o tenderima i nabavkama, koji su ključna stvar, videti koja su sve povezana lica i da li se ta lica i institucije pojavljuju kao finansijeri političkih stranaka, obvezati stranke da publikuju podatke u svim prilozima koji su preko šest hiljada, što je inače i zakonska obaveza. Na taj način se može videti kako se kupuje uticaj između politike i ekonomije. Mislim da bi smo onda neke stvari učinili vidljivijim.

S druge strane morali bi smo da se oslobodimo neke vrste demagogije, koja se sastoji u činjenici da nam predsednik, premijer i ministri imaju 100-120-130 hiljada platu, a to su plate srednjeg menadžmenta u relativno pristojnim preduzećima, a s druge strane Vlada priča o tome da su svi koji su u milosti ministara i političkog vrha u državnoj administraciji na posebnim programima i bonusima. Treba napraviti situaciju da vrhunski pripadnici državne i političke elite imaju dve-tri hiljade eura, ali onda i videti ne dolaze li oni u konflikt interesa.


RSE: Da li vas vaši studenti pitaju o ovim stvarima?

Stojiljković: Naravno da je to u fokusu njihovog interesa i da ljudi osećaju te probleme. Mladi ljudi zaista žele da imaju neko postignuće i da im pod jednakim pretpostavkama budu otvorena sva mesta u državi, pa i ona ključna. Zato se i školuju. Ali to ne može da se radi za neke materijalne uslove koji su potpuno neizazovni. Ako ste tako malo plaćeni, onda morate da nalazite dodatnu zaradu na drugom mestu jer se vaša želja da služite javnom interesu i javnom dobru sudara sa vašim realnim potrebama i posle jednog turnusa otićete na višestruko bolje plaćena mesta u privatnom sektoru. Treba to balansirati i treba u neke okvire staviti plate onih ljudi koji deluju u javnim preduzećima, a posebno treba voditi računa, po mišljenju mladih ljudi, o firmama koje su monopolske i koje nemaju konkurenciju. Ne znam koji to poseban poslovni rezultat pokazuje neko ko je na čelu takve firme okružen svojim saradnicima? Mislim da bi gotovo svako u takvom kontekstu mogao da posluje.
XS
SM
MD
LG