Dostupni linkovi

U aktuelnom natezanju oko poverenja Vladi Srbije, samo je jedno izvesno: Vlada će opstati. Ne zato što je impresivno jaka, nego zato što joj je opozicija zavidno slaba. U tekućem preganjanju oko budžeta za narednu godinu, samo je jedno nesumnjivo: kakav-takav budžet na kraju će biti skrpljen, a u sledećoj godini, u kojoj mnogi zloguki proroci – ili naprosto realisti, videćemo ubrzo - najavljuju nalet finansijskog cunamija na Balkan, šta nam Bog da.

Sve je, dakle, «u načelu» jasno, a «pojedinostima» većina i nema volje da se bavi. U te malenkosti spada, recimo, i čvrstina vladajuće koalicije, iskušana ne samo zapletima oko već opštepoznatog Bojana Krišta i drugih kadrova G 17 plus, nego i rešenošću (?) poslanika izvorno vojvođanskih stranaka, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara, da ne glasaju za budžet kojim je za Vojvodinu predviđeno manje para nego što piše u Ustavu, a koji te stranke ionako smatraju prekomerno centralističkim. Cinični kibiceri – a i cinizam je ovde, znamo već, samo «zabiberena» forma realizma – ionako su sigurni da će, ako sa Vojvođanima zaista ne bude dogovora, u većinsku glasačku mašinu uskočiti poslanici stranke Tomislava Nikolića, a opravdanje za takvo neopoziciono ponašanje bi se lako pronašlo: kriza je, belaj je, država je u opasnosti... Ko onda još sme nešto da pita i zanoveta?

Tako to, dakle, otprilike izgleda «iznutra»: vlast je granitno čvrsto užljebljena u fotelje, teško da će je išta osim nekog masivnog poplavnog talasa (kakav se ipak ne nazire, osim u dokonim i slatkim maštarijama Koštuničinog okruženja) katapultirati odande. I to je sasvim u redu, ako vlast posmatrate kao nešto što je samo sebi svrha, tj. ako držite da je smisao vlasti u vladanju, kakvo god ono bilo, i kakve god rezultate ostvarivalo. A tu su stvari onda jednostavne: srećom ili nesrećom, tek, Srbija nema nikakvu «dobitnu kombinaciju» za vlast koja bi se bitno razlikovala od aktuelne; ona jedina varijanta («nacionalno odgovorna vlada») koja joj je mogla biti alternativom, bila bi destruktivna i pogubna, a neke druge naprosto nisu realne.

Slika granitne čvrstine razvodnjava se velikom brzinom ako stvari postavimo u međunarodni kontekst, a jedino to danas i ima smisla. U trenutku dok nastaju ovi redovi, u nekim se visokim beogradskim salonima (kiselo?) slavi dogovor sa izaslanstvom Kremlja da do kraja godine bude potpisan ugovor o prodaji Naftne industrije Srbije; to bi bilo baš krasno samo da sve u vezi s tom prodajom nije krajnje sumnjivo: od cene (mnogi upućeni kažu: mazohistički niske) i drugih uslova prodaje, preko nedostatnih garancija za rokove izgradnje i trasu već famoznog gasovoda Južni tok, pa do elementarnog političko-ekonomskog smisla celog ovog aranžmana, koji je Srbiji «zapržila» prethodna Vlada (sve rukovodeći se nekakvim tlapnjama da će joj to pomoći oko «očuvanja Kosova»), a sadašnja (čitaj: Boris Tadić) se nije usudila, kako stoje stvari, da tu bilo šta bitno revidira.

Majčici Rusiji, inače sve nervoznijoj (a poznato je da ima tešku ruku) ne sme se, dakle, oponirati i ići joj uz nos, ali se zato sa onim trulim Briselom može raditi šta se hoće. Čovek bi, ako preterano konsekventno razmišlja, mogao doći u iskušenje da pomisli da Srbija nije «kandidat za kandidata» za članstvo u Evropskoj uniji, nego u Ruskoj federaciji, pošto nagomilana spoljnopolitička ševrdanja ostavljaju bizaran dojam da je potpuno izgubila svaku inicijativu – čak, svaki čvrsti pravac – u odnosima sa EU. Šef diplomatije Vuk Jeremić i dalje s briljantnim uspehom ruinira kakve-takve regionalne i evropske pozicije koje je Srbija stekla, a Boris Tadić je i dalje uveren kako mu je ovaj kadrovski izbor neobično mudar. Osokoljen predsedničkom zaštitom, Jeremić opet podvikuje na «maćehu» Evropu da, valjda iz neke zlobe i pakosti, nikako neće da olakša Srbiji obaveze i proceduru prijema, kao što je kaobajagi olakšala drugima, naročito mrskoj tužibabi Hrvatskoj. Kada priupitate Genija kako se to tačno manifestuje, ne dobijete ništa ni nalik na upotrebljiv odgovor.

Za to vreme, neka druga ministarstva kao da «vade fleke» onog za Srbiju sada najvažnijeg, pa tako Dačić i Ljajić, evo, ganjaju Ratka Mladića po Srbiji, čak su proveravali da nije možda kod kuće... U tome ima naizgled nečega autentično mahnitog, ali setite se da smo se tako smejali i Dušanu Mihajloviću što traži Veselina Šljivančanina u njegovom stanu – sve dok ga baš tamo nije i našao!

Sasvim ozbiljno, lepa je sva ta «haška» pirotehnika, ali je bar šest-sedam godina okasnela. Samo što Jeremiću i društvu to nema ko da kaže: utišajte se malo, «smanjite doživljaj», shvatite napokon da ama baš nikoga niti zanima niti impresionira vaša sistematski uzgajana nervoza. Umesto toga, uhvatite više tog Mladića, pa da se svi posvetimo nečemu pametnijem i konstruktivnijem. Šta kažete, možda Mladić i nije u Srbiji? Ma važi, tako ni Karadžić nije bio u Srbiji, nego negde «na granici BiH i Crne Gore», sve dok se nije pokazalo da ta granica prolazi nekako baš oko kafane Luda kuća, na Novom Beogradu, u najboljoj prašumi za organizovano zaturivanje ljudi južno od Beča.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG