Reality emisije sve češće popunjavaju programe televizijskih stanica u BiH. Koliko ljudi gledaju ovakve programe i da li su njima prezasićeni, pitali smo građane:
„Meni prvenstveno to uopšte nije zabavno. Čak štaviše mislim da se pretjeruje s tim, pošto svaki put kad upalim TV na svakom je programu po jedan reality show, tako da se gubi smisao svega toga.“
„ Ma zaglupljuje samo narod. Pratimo nešto što nas ne interesuje uopšte.“
„Nekad je zanimljivo, nekad nije, kako kad. Ali mislim da je gubljenje vremena gledati to. I mislim da je to šund.“
„Mislim da je previše. Moglo bi nešto pametnije da se prikazuje na TV-u.“
Prvi reality show emitiran je u Nizozemskoj 1999. godine. Od tada velik broj TV stanica u svijetu, uključujući i našu regiju, ulažu ogromne novce u reality emisije. Postoje dva razloga zbog kojih ljudi gledaju ovakve sadržaje, kaže psihijatar Slobodan Loga:
„Otprilike se iskristalisalo da je to zbir dvije perverzije, a to su voajerizam i egzibicionizam. Ljudi vole da zavire u nešto što se odigrava a da nije po scenariju. S druge strane, ovi koji učestvuju u tome, oni moraju da imaju neku sklonost ka egzibicionizmu kad pristaju na takvu jednu predstavu.“
„Big brother“ naziv je romana Georga Orwela iz 1984. godine. Današnje reality emisije upravo su po ovom romanu i dobile ime, kaže spisateljica Alma Lazarevska:
„U svima nama postoji potreba malo da gledamo a da ne budemo viđeni, a opet postoji potreba da se predstavljamo egzibicionistički. E sad na kojoj je to skali, to je već pitanje patologije. Hoću da kažem da je reality show onakav kakav ga ja znam na ovim prostorima prije proizvod ova dva izma nego onoga što Orwel nagovještava u svom slavnom romanu.“
Bišćanka Jasmina Midžić nedavno je završila svoje natjecanje u jednom od trenutno najpopularnijih reality showa Operacija trijumf. Iako je nekada i sama kritizirala realitye, nije ni sanjala da će se u jednom takvom naći:
„Iskreno nisam nikad bil fan takvih emisija, pogotovo najpoznatije emisije Big brother, nikad je nisam ni gledala. Čak sam možda ja bila ta koja je nekad osuđivala te ljude tamo, i na kraju sam se ja našla u toj situaciji, ali nažalost našla sam se zato što su ljudi pogrešno shvatili taj projekat. Muzički projekat pretvorili su u jedan veliki ’bad’ nažalost. Kakav je osjećaj? Pa u početku svima je bio onako napet. Gdje god se okreneš ono kamera zzzz... Ti bukvalno spavaš, kamera te gleda, nevjerovatno, a poslije desetak dana ti se opustiš.“
Kako je klasična forma Big brothera ljudima već postala dosadna, privatne televizije su počele snimati realitye na pustim otocima, poljoprivrednim imanjima, kao i u dalekim egzotičnim zemljama. Reality emisije su više nametnute nego popularne, kaže Alma Lazarevska:
„Princip privlačenja gledaoca postao je zaista ispod svakog nivoa. Ja čak ne znam odakle proizvođačima programa hrabrost, drskost, odakle im tako negativno predubjeđenje o gledaocu da zamišljaju da je gledalac pred ekranom, usudila bih se reći, retardirana osoba.“
Prikazivanje reality emisija na javnim televizijama, kao što su u BiH Federalna televizija i Televizija Republike Srpske, posebno je izavala negativne kritike bh. javnosti. Sa ovim kritikama slaže se i redatelj Pjer Žalica:
„Ako pogledate uspješne javne servise, recimo BBC, onda vam je jasno da možete i u drugim vrstama programa angažmanom i odgovornijim odnosom prema javnoj ulozi, a i javnim sredstvima - koja mogu biti nedostatna, ja ne kažem da kod nas javna televizija može reći da nemaju dovoljno novaca zato što ne dobijaju, ali oni su prihvatili tu ulogu i finasirani su velikim dijelom ili bilo kojim dijelom iz našeg džepa i onda mislim da imaju puno veću obavezu nego privatne televizije, da bi na neki način morale voditi računa da proizvode kvalitetan program.“
Gledanost ovakvih emsija u posljednje vrijeme osobito je porasla u Americi, gdje ljudi u prosjeku televiziju gledaju i do osam sati. Postoji teza da se za ljubitelje realitya kaže kako su nesretni ljudi.
