Srbija - Crna Gora: Višak emocija kvari odnose

Razgovaralo se o tome zašto je Beograd tako oštro reagovao na crnogorsko priznanje Kosova, zašto Podorica nije uvažila zahtev Beograda da odgodi odluku o priznanju, da li se Srbija meša u unutrašnja pitanja Crne Gore, kao i o tome kakvi bi trebalo da budu odnosi između dva naroda koji sada žive u odvojenim državama, a pre toga su skoro 90 godina imali zajedničku državu.

Omer Karabeg: Nakon crnogorskog priznanja nezavisnosti Kosova u Srbiji su se čule dosta teške reči na račun crnogorske vlade. Govorilo se o zabijanju noža u leđa, o tome da je crnogorski narod, za razliku od vlasti u Podorici, protiv priznanja nezavisnosti, da pomenemo samo neke od negativnih reakcija. Gospođo Kolundžija, kako se sada gleda na taj potez Podgorice?

Nada Kolundžija: Treba imati u vidu da odnosi srpskog i crnogorskog naroda nisu odnosi dva suseda, oni su veoma isprepleteni u istorijskom, kulturnom i svakom drugom smislu i zato u njima ima emocija. Ali, ono što je možda važnije od emocija jeste šta je zapravo za Beograd značilo crnogorsko priznanje nezavisnosti Kosova dan nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila zahtev Srbije da Međunarodni sud pravde oceni da li je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Izabran je najgori mogući trenutak za takav akt. Također nam nije bilo jasno koji su bili suštinski razlozi da se to uradi.

Omer Karabeg: Je li prošla ta ljutnja?

Nada Kolundžija: Srbiji je stalo do dobrih odnosa sa Crnom Gorom. Ni u jednom trenutku namera nije bila da se prekinu diplomatski odnosi. Srbija je samo izrazila svoje duboko neslaganje sa gestom Crne Gore. Sada i jedna i druga zemlja treba da ulože napore da se prevaziđu negativni efekti onoga što se desilo.

Omer Karabeg: Gospodine Vukoviću, kako je Podgorica doživela reakcije Beograda?

Miodrag Vuković: Kao potpuno suvišne, pošto je politika ipak racionalna stvar. Mislim da je potez Beograda bio potpuno pogrešan. Pokazao je, na našu žalost, da na politiku Beograda i dalje utiču snažni nanosi nacionalističkog, mitomanskog i iracionalnog. Ovaj komentar koji sam čuo od gospođe Kolundžije može biti shvatljiv, ali teško prihvatljiv sa racionalnog stanovišta. Šta da je Podgorica priznala nezavisno Kosovo odmah poslije jednostranog proglašenja te teritorije za samostalnu državu? Onda bismo zabili dva noža u leđa. Šta da smo priznali sredinom ljeta? Onda bismo zabili tri nože u leđa. A mi smo čekali osam mjeseci da se na relaciji Priština - Beograd - međunarodna zajednica nešto pomjeri na bolje, pa smo tek onda donijeli odluku. Nakon toga iz Srbije je krenula orkestrirana kampanja, poznata iz ranijih vremena, na šta je Crna Gora, nažalost, navikla. Nije mi jasno kako smo to mi tako naljutili Srbiju da je samo ambasadorima Crne Gore, Makedonije i tamo neke Malezije otkazala gostoprimstvo, dok nije tako postupila prema onim jačim, koji odlučuju svijetom - Sjedinjenim Američkim Državama, Njemačkoj i Francuskoj. Da smo stvarno bili zločesti momci i donijeli odluku u pogrešno vrijeme vjerojatno bismo na prvim lokalnim izborima u Crnoj Gori, koji su sticajem okolnosti odmah nakon priznanja Kosova uslijedili u Kotoru, prošli kao bosi po trnju, jer smo, navodno, izdali braću, zabili nož u leđa. A šta se desilo? Demokratska partija socijalista osvojila je vlast i ima samo dva odbornička mjesta manje od apsolutne većine. Opozicija koja nas je napadala zbog priznanja Kosova nikad teži poraz nije doživjela.

Nada Kolundžija: Ja nisam imala nikavu nameru da objašnjavam unutrašnje razloge Podgorice za odluku o priznanju kao što gospodin Vuković pokušava da objasni reakcije Beograda. Ja govorim samo o tome da, ukoliko jedan vaš sused ima tako ozbiljan problem kao što je Kosovo, onda minimum korektnosti podrazumeva pokušaj da se taj problem razume, ako već ne postoji dobra volja da se pomogne toj zemlji sa kojom se žele dobri odnosi. Ponavljam, mene ne interesuje šta taj potez u Crnoj Gori znači na unutrašnjem planu i šta donosi vladajućoj partiji, da li ona time profitira ili ne. To su unutrašnje stvari Crne Gore i mi se u to nikada nismo mešali, niti ćemo se mešati. Ono što ja pokušavam da objasnim jeste zašto Srbija priznavanje nezavisnosti Kosova od strane Podgorice nije mogla da prepozna kao gest dobrog suseda. Srbija, dakle, nema nameru da se meša u unutrašnje stvari u Crnoj Gori, da se na bilo koji način upliće u političku situaciju Crne Gore ili da utiče na tamošnje javno mnenje, ali ima puno pravo da kao susedna država od suseda očekuje razumevanje za jedan njen ozbiljan problem za koji su, za razliku od suseda, neke druge, daleke zemlje pokazale mnogo više razumevanja. U tom smislu mislim da ne stoji tvrdnja da smo mi odabrali malu Crnu Goru da na njoj ispoljimo nekakvu snagu. Radi se samo o tome da je gest Crne Gore značio obezvređivanje rezultata koje smo postigli u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Na taj način je zapravo poslata poruka da to ništa ne znači.

Miodrag Vuković: Gospođa Kolundžija kaže da se oni ne miješaju u stvari Crne Gore, ali su debelo kaznili Crnu Goru i umiješali se u njene unutrašnje stvari. Nije Crna Gora stvorila problem Kosova. Nije Crna Gora sudjelovala u komplikovanju tog problema. Nije Crna Gora učestvovala u zatezanju konopca između Kosova i Srbije. Nije Crna Gora ničim doprinijela da to postane problem od kojeg se trese čitava međunarodna zajednica. Crna Gora, ovako mala, svjesna svojih moći, pokušala je da sugeriše i, kada je vidjela da ne može pomoći, onda se okrenula sebi. Donijela je odluku o Kosovu vodeći računa o svojim interesima. Ne može se od Crne Gore očekivati da zanemari svoje interese zato što smo komšije, zato što smo braća, zato što smo najbliži. Ja sam pravnik i nijesam baš siguran da će se problem Kosova riješiti presudom Međunarodnog suda pravde. Opšte je mjesto da je taj sud donio 24 presude koje nikad i nigdje nijesu obavezivale. Može da se desi da Srbija dobije neku satisfakciju, ali se od realnosti ne može pobjeći. Kosovo već odavno funkcioniše kao samostalni i sve više državni prostor.

Nada Kolundžija: Naravno da Crna Gora ima pravo i obavezu prema svojim građanima da štiti svoje interese na način kako misli da je najbolje. A verujem da i vi, gospodine Vukoviću, ne osporavate pravo Srbiji da štiti svoje interese, naravno, ako ne ugrožava druge. Ako smo se oko toga saglasili, onda mislim da ćemo manje problema imati ubuduće. Dogodio se jedan potez Podgorice koji je izazvao reakaciju Beograda. Da li je ona bila prejaka - mislim da to nije nešto oko čega bi trebalo da se sada raspravljamo. Što se tiče Srbije, ona je zainteresovana da prevaziđe sve nesporazume sa Crnom Gorom i da radi u najboljem interesu građana i jedne i druge države.. Mi želimo da otklonimo poremećaje i uspostavimo normalne odnose između dve države.

Omer Karabeg: Predsednik Srbije Tadića je nedavno vladi Crne Gore uputio poziv da pošalje novog ambasadora u Beograd.

Nada Kolundžija: Da. To je bio jasan signal da Srbija želi normalizaciju odnosa.

Omer Karabeg: Gospodine Vukoviću, da li će Crna Gora prihvatiti ponudu i imenovati novog ambasadora?

Miodrag Vuković: Zašto je ambasadore Crne Gore i Makedonije trebalo proglašavati nepoželjnim? Da li su oni krivi zato što su te dvije države priznale Kosovo. Ispada da je tako jer sada Srbija poziva Crnu Goru i Makedoniju da pošalju nove ambasadore, kao da su oni dosadašnji napravili neko loše djelo.

Omer Karabeg: Gospodine Vukoviću, niste mi odgovorili na pitanje da li će Crna Gora poslati novog ambasadora u Beograd.

Miodrag Vuković: Pa znate, ambasador nije kofer. Poslati ambasadora znači imati pozitivan odnos prema državi sa kojom imate

diplomatske odnose. Zato se i pitam da li je Srbiji bila potrebna ovolika nepromišljena ljutnja koja je čak i gospodina Tadića dovela u situaciju da u intervjuu našoj televiziji kaže da su neke izjave bile prejake. Kada je našem ambasadoru rečeno da je nepoželjna osoba, gospodin Đukanović je rekao da slijedeći potez treba da povuče Srbija. Onda smo dobili sugestiju - pošaljite novog ambasadora što prije. Pa ne mogu se preskakati neki potezi. Da bi se uspostavili dobri odnosi, morate udariti dobre temelje, a dobri temelji su poštovanje unutrašnjih i međunarodnih procedura kada su diplomatske komunikacije u pitanju. Crna Gora će poslati ambasadora, Crna Gora želi da što prije normalizuje diplomatske odnose, ali, bojim se da je Srbija otkazivanjem gostoprimstva crnogorskom ambasadoru dala sebi autogol.

Nada Kolundžija: Ja mislim da je najgora osnova za dobar dijalog tvrdnja da je kriva samo jedna strana ili da je uopšte neko kriv. Ja mogu da razumem stav Crne Gore da je reakcija Srbije bila prejaka, ali ona je ipak bila reakcija, a ne akcija. Ja verujem da će prejake reči polako zameniti napori da se prevaziđu stvari koje su se dešavale u prošlosti. Ne treba zaboraviti da u Srbiji živi mnogo građana koji su poreklom iz Crne Gore, a i mnogo Srba je vezano za građane Crne Gore različitim vezama. Imajući na umu tu činjenicu mislim da ćemo naći načina da prevaziđemo probleme, koji su nastali, ne tražeći krivce na jednoj ili drugoj strani.

Miodrag Vuković: Gospođa Kolundžija ne treba da se ljuti na mene što ovako otvoreno govorim. Bolje je otvoreno ukazivati na nešto što jeste deformacija, nego služiti se demagogijom, populizmom, nacionalizmom, guslanjem, što se ne tako rijetko dešavalo posljednih godina. Da je Crna Gora itekako zainteresovana za dobre odnose najbolje govori činjenica da nije bilo recipročne odluke kada je Srbija otkazala gostoprimstvo crnogorskom ambasadoru. Taman posla! Mi smo znali da je ta odluka pogrešna, da nije dovoljno promišljena i da je, to je moje mišljenje, makar bilo i griješno, donijeta pod uticajem onih struktura koje su dosta jake u Beogradu i koje su i reagovale pričom - brat bratu zabio nož u leđa i sličnim budalaštinama. Gospodin Lutovac, ambasador Srbije u Crnoj Gori, nije imao nikakvih problema. Nije napuštao Crnu Goru, niti je išao na konsultativne razgovore u Beograd. Sjedio je čovjek ovdje i radio svoje diplomatske poslove bez ikakvog ometanja i ljutnje.

Nada Kolundžija: Nemam potrebe da odgovoram. Ja nisam osoba koja poseže za jakim rečima ili za guslanjem, kako to kaže gospodin Vuković, niti mislim da to rade predstavnici ove vlade.

Omer Karabeg: Da vam postavim i jedno pitanje o karakteru odnosa. Da li je teško za Srbiju i Crnu Goru da se, posle skoro 90 godina života u zajedničkog državi i svih istorijskih veza koje povezuju dva naroda, nauče da žive kao dve odvojene države? Zašto to kažem? Mnogi Crnogorci studiraju u Beogradu, leče se u beogradskim klinikama, kupuju stanove po Beogradu, mnogi Srbi opet imaju kuće na crnogorskom primorju, mnogo je mešovitih brakova, veoma su jake rodbinske veze.

Nada Kolundžija: Ja zaista verujem da što brže Srbija i Crna Gora budu išle ka Evropskoj uniji, to ćemo manje imati potrebu da se ponašamo kao da živimo u izolovanim tvđavama. To što smo mi sada živimo u dve države ne znači da ljudi ne mogu da se slobodno kreću, da biraju gde će, šta i kako raditi. Srbija i Crna Gora treba da budemo zemlje otvorenih granica, otvorene za slobodan protok ljudi, roba i svega ostalog, kao što su to i mnoge evropske zemlje Verujem da će procesi evropskih integracija otkloniti tu potrebu da se navikavamo na život u dve države.

Miodrag Vuković: To je ono što bih ja volio što česhe da čujem i iz Beograda i iz Podgorice. Međutim, moram biti otvoren i reći da odnosi između Srbije i Crne Gore nijesu dobri. Ja se sjećam, a nije bilo tako davno, šta se dešvalo kada je trebalo da dovedemo do kraja proces rastakanja bivše Jugoslavije, da tu čuvenu disoluciju završimo time što će Srbija i Crna Gora napustiti iluziju da mogu stvoriti dvočlanu federaciju ili bilo koji drugi oblik zajedništva. Tada smo bili izloženi žestokim pritiscima iz Beograda. Pravilo se sve da do toga ne dođe. Prijećeno je berlinskim zidovima, zabranom liječenja, prekidom školovanja, kakve sve budalaštine nijesu saopštavane. I šta se desilo? Ni berlinskih zidova, ni blokada, ni zatvorenih vrata medicinskih ustanova. Život funkcioniše.

Evo i sada, nakon ovog, uslovno da kažem prekida diplomatskih odnosa, dolazi do većih investicije kompanija iz Srbije u Crnoj Gori. Poslovni ljudi ne čekaju normalizaciju odnosa. Ponavljam, nisu dobri politički odnosi, a kako će i biti dobri, kada, dok je premijer Srbije bio Vojislav Koštunica, Beograd i Podgorica punih osam godina nisu komunicirali na najvišem nivou.

Nada Kolundžija: Činjenica da u Beogradu postoje oni koji o odnosima sa Crnom Gorom misle potpuno drugačije od onoga što je zvanični stav Beograda, ali to ne treba da znači da je Beograd sada nekakav mračni vilajet koji je usmeren protiv Crne Gore. Mi ovde imamo užasno snažnu opoziciju, imamo one koji misle dijametralno suprotno od nas, i to je naša realnost. Bitan je stav onih koji predstavljaju Srbiju, koji vode ovu zemlju, a oni su za otklanjanje svih prepreka u odnosima Srbije i Crne Gore.

Miodrag Vuković: Slažem se s vama. Ja sam možda napravio predugu retrospektivu odnosa Srbije i Crne Gore koji su bili opterećeni dominacijom onih struktura o kojima vi govorite da vam danas prave smetnje u promociji jedne nove, demokratske politike Srbije. Ali, gospođo Kolundžija, žašto nema parlamentarne saradnje između dve zemlje? Kada su se sreli predstavnici parlamenata?

Nada Kolundžija: Evo, upravo smo formirali klub prijateljstva sa Crnom Gorom.

Miodrag Vuković: I mi smo u našem parlamentu usvojili inicijativu da se da formira klub prijateljstva sa skupštinom Srbije, ali mi se nismo odavno vidjeli, a dvije smo najbliže zemlje, dva susjeda.

Nada Kolundžija: Verujem da će parlamentarne delegacije uskoro biti razmenjene.

Omer Karabeg: Mislite li da Crna Gora i Srbija zbog istorijskih veza dva naroda treba da imaju specijalne veze?

Nada Kolundžija: Ja mislim da Crna Gora i Srbija zbog istorijskih interesa dva naroda treba da razvijaju sve moguće veze jer i jedna i druga imaju iste ciljeve.

Miodrag Vuković: Specijalne, posebne veze prave samo oni koji su imali hendikepe i limite u ranijim međusobnim komunikacijama. U našem slučaju čovjek je često radio umjesto politike, i sa jedne i sa druge strane. Treba samo da uspostavimo normalnu komunikaciju koju narod ište, koju ljudi hoće, komunikaciju između institucija dvije države, između parlamenata, vlada i predsjednika. Posljedice nedovoljno promišljenih odluka mogu se brzo eliminisati. Ovaj nizak nivo odnosa koji danas imamo u državoj politici ne može dugo potrajati.