Dokumentom potpisanim u Moskvi, dve strane su se obavezale da energetski sporazum bude realizovan u sva tri dela – prodajom većinskog dela Naftne industrije Srbije (NIS) ruskom Gaspromu, izgradnjom gasovoda kroz Srbiju i modernizacijom skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Pored toga, Protokol predviđa i ukidanje ruskih viza za srpske građane, kao i proširivanje liste robe sa spiska o slobodnoj trgovini, čime se potvrđuju, inače, dobri odnosi dve, kako se to često navodi, prijateljske zemlje.
Da li ovaj dogovor nagoveštava značajnije okretanje Srbije ka Rusiji, ili su, pak, u pitanju samo ekonomski odnosi?
Bivši diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Milan Simurdić tvrdi da je interes Srbije da ima što bolju ekonomsku saradnju sa svim partnerima, pogotovo onim najvećim, a da se u tome, i po obimu i po značaju, izdvaja Ruska Federacija:
"Ako naša robna razmena beleži tri milijarde prošle godine, to je svakako impresivan podatak. Druga stvar na kojoj bi trebalo poraditi jeste povećanje izvoza naše robe na rusko tržište, a po prvim agencijskim vestima izgleda da je o tome bilo dosta razgovora tokom upravo završene sednice mešovitog komiteta. Šta, na koji način i da li to podrazumeva dodatnu liberalizaciju uvoza srpske robe u Rusiju, to bi bila dobra vest. Vremena su ekonomski veoma teška, svaki dodatni izvoz i svaki dodatni partner jeste čist dobitak."
Ipak, centralna tačka ovih ekonomskih odnosa biće energetski sporazum, koji je, po mišljenju pojedinih eksperata, posebno kada je u pitanju izgradnja gasovoda, uprkos uspešno predstavljenom dogovoru, pod velikim znakom pitanja. Ima li opasnosti da Srbija za 400 miliona evra proda Rusima NIS, a da izgradnja magistralnog Južnog toka gasovoda kroz Srbiju ostane samo verbalno rusko obećanje. Sijka Pištolova, urednicu sajta Energy observer:
"Bez pečatirane garancije to ne znači ništa. Mogu da kažem da ću uraditi svašta, i da od nekog tražim da mi zauzvat dà nešto, a da to ne uradim. Šta me obavezuje? U ekonomiji postoje obligacioni odnosi, bez potpisa i pečata nema garancije da će ti neko nešto platiti u obligacionim odnosima – ovo je van zdrave pameti."
Sudeći po raspoloživim informacijama, Milan Simurdić kaže da je Južni tok "i zamišljen i da treba da bude realizovan" kao projekat koji će, prolazeći kroz niz tranzitnih država, povezivati Rusiju i Italiju:
"Ono što je važno u kompletnoj proceni projekta, njegove izvodljivosti, jeste to što se radi o jednom složenom projektu, što je uključeno niz tranzitnih država i što situacija varira od jedne do druge države, u smislu da li je zaključen međudržavni ugovor, da li je on ratifikovan itd. Tek kada svi ti elementi budu poznati na trasama koje se za sada najavljuju, tek onda će moći da se nešto direktnije govori o tome kada, kako i gde će tačno biti realizovan gasovod. Naravno da u međuvremenu ne treba oklevati, treba razgovarati sa ruskim partnerima jer je Srbiji potrebno stabilno i kvalitetno snabdevanje gasom iz dodatnog pravca, a ne samo iz postojećeg preko Mađarske. Ali, činjenica je da je Srbija u celom tom projektu samo jedna karika u lancu."
Vlada Gligorov, ekspert sa Instituta za uporedne ekonomske studije u Beču, kaže da je od početka bila nelogična ideja da bi taj gasovod mogao biti bilo šta drugo do gasovod kojim će biti obezbeđeno snabdevanje gasa u Srbiji:
"U tom kontekstu, ne vidim nikakav razlog zašto u nekom trenutku ne bi došlo do izgradnje tog gasovoda. Sve zavisi od toga da li će biti para, investitora i kada će doći do realizacije."
Ideje da će Južni tok biti magistralni put ka evropskom tržištu, po mišljenju Gligorova, su sada izvan realnosti:
"Ne zbog toga što to možda ne bi moglo u nekom trenutku i da bude tačno već zbog toga što u ovom trenutku nema nekih velikih planova u bilo kom pravcu. Čitava ta strategija, kada je reč o energiji, se ponovo razmatra i u Rusiji i u Evropskoj uniji, tako da je potpuno nejasno šta će na kraju iz toga proisteći, ali je taj rizik bio prisutan od samog početka. Bilo je jasno, s obzirom da je reč o nečemu što tek treba da počne kroz pet-šest godina, da ono što je izvesno jeste prodaja NIS-a, a ono što je u budućnosti, to će se tek videti kada do te budućnosti dođe."
Da li ovaj dogovor nagoveštava značajnije okretanje Srbije ka Rusiji, ili su, pak, u pitanju samo ekonomski odnosi?
Bivši diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Milan Simurdić tvrdi da je interes Srbije da ima što bolju ekonomsku saradnju sa svim partnerima, pogotovo onim najvećim, a da se u tome, i po obimu i po značaju, izdvaja Ruska Federacija:
"Ako naša robna razmena beleži tri milijarde prošle godine, to je svakako impresivan podatak. Druga stvar na kojoj bi trebalo poraditi jeste povećanje izvoza naše robe na rusko tržište, a po prvim agencijskim vestima izgleda da je o tome bilo dosta razgovora tokom upravo završene sednice mešovitog komiteta. Šta, na koji način i da li to podrazumeva dodatnu liberalizaciju uvoza srpske robe u Rusiju, to bi bila dobra vest. Vremena su ekonomski veoma teška, svaki dodatni izvoz i svaki dodatni partner jeste čist dobitak."
Ipak, centralna tačka ovih ekonomskih odnosa biće energetski sporazum, koji je, po mišljenju pojedinih eksperata, posebno kada je u pitanju izgradnja gasovoda, uprkos uspešno predstavljenom dogovoru, pod velikim znakom pitanja. Ima li opasnosti da Srbija za 400 miliona evra proda Rusima NIS, a da izgradnja magistralnog Južnog toka gasovoda kroz Srbiju ostane samo verbalno rusko obećanje. Sijka Pištolova, urednicu sajta Energy observer:
"Bez pečatirane garancije to ne znači ništa. Mogu da kažem da ću uraditi svašta, i da od nekog tražim da mi zauzvat dà nešto, a da to ne uradim. Šta me obavezuje? U ekonomiji postoje obligacioni odnosi, bez potpisa i pečata nema garancije da će ti neko nešto platiti u obligacionim odnosima – ovo je van zdrave pameti."
Sudeći po raspoloživim informacijama, Milan Simurdić kaže da je Južni tok "i zamišljen i da treba da bude realizovan" kao projekat koji će, prolazeći kroz niz tranzitnih država, povezivati Rusiju i Italiju:
"Ono što je važno u kompletnoj proceni projekta, njegove izvodljivosti, jeste to što se radi o jednom složenom projektu, što je uključeno niz tranzitnih država i što situacija varira od jedne do druge države, u smislu da li je zaključen međudržavni ugovor, da li je on ratifikovan itd. Tek kada svi ti elementi budu poznati na trasama koje se za sada najavljuju, tek onda će moći da se nešto direktnije govori o tome kada, kako i gde će tačno biti realizovan gasovod. Naravno da u međuvremenu ne treba oklevati, treba razgovarati sa ruskim partnerima jer je Srbiji potrebno stabilno i kvalitetno snabdevanje gasom iz dodatnog pravca, a ne samo iz postojećeg preko Mađarske. Ali, činjenica je da je Srbija u celom tom projektu samo jedna karika u lancu."
Vlada Gligorov, ekspert sa Instituta za uporedne ekonomske studije u Beču, kaže da je od početka bila nelogična ideja da bi taj gasovod mogao biti bilo šta drugo do gasovod kojim će biti obezbeđeno snabdevanje gasa u Srbiji:
"U tom kontekstu, ne vidim nikakav razlog zašto u nekom trenutku ne bi došlo do izgradnje tog gasovoda. Sve zavisi od toga da li će biti para, investitora i kada će doći do realizacije."
Ideje da će Južni tok biti magistralni put ka evropskom tržištu, po mišljenju Gligorova, su sada izvan realnosti:
"Ne zbog toga što to možda ne bi moglo u nekom trenutku i da bude tačno već zbog toga što u ovom trenutku nema nekih velikih planova u bilo kom pravcu. Čitava ta strategija, kada je reč o energiji, se ponovo razmatra i u Rusiji i u Evropskoj uniji, tako da je potpuno nejasno šta će na kraju iz toga proisteći, ali je taj rizik bio prisutan od samog početka. Bilo je jasno, s obzirom da je reč o nečemu što tek treba da počne kroz pet-šest godina, da ono što je izvesno jeste prodaja NIS-a, a ono što je u budućnosti, to će se tek videti kada do te budućnosti dođe."
