Dostupni linkovi

Izveštaj o evrointegracijskom napretku Srbije će biti pozitivan, osim ako ne bude; izveštaj Serža Bramerca o saradnji Srbije s Međunarodnim tribunalom za ratne zločine biće takođe pozitivan, osim ako ipak neće; građani Srbije će do kraja 2009. – kad već nisu do kraja 2008. – putovati u zemlje šengenskog viznog režima bez viza, osim ako ipak ne bude tako; negde do tog vremena, Srbija će zvanično postati kandidat za prijem u Evropsku uniju, osim ako ne postane.

I tu nije kraj: dinar će ostati čvrst, osim ako se mnogo ne razmekša; privredni rast će biti visok, osim ako bude nizak ili nepostojeći, što zavisi od toga hoće li nas jako pogoditi svetska finansijska kriza, ili pak neće (ako je to uopšte realna dilema). Međunarodni sud pravde u Hagu presudiće u našu korist glede spora oko (ne)legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, osim ako ipak ne presudi tako; dobićemo i spor sa Hrvatskom (u vezi autorskih prava na genocid!), osim ako ga izgubimo; s mukom skrpljena „proevropska vlada“ izguraće pun mandat, osim ako ne poklekne; Boris Tadić je „stvarni“ premijer Srbije, osim ako nije. Socijalisti su se na vlasti promenili i pripitomili, osim ako nisu... Moglo bi se ovako još dugo nabrajati, u stilu „kako vam drago“, no sve u svemu, kao da nije ostalo baš mnogo od davnog predizbornog slogana sada opet vladajućeg SPS: „sa nama nema neizvesnosti“. U Srbiji jedva da je išta više izvesno, osim (valjda) toga da će i sutra osvanuti nekakav dan.


Nije, naravno, ništa neobično da tranziciona zemlja, opterećena još i nedavnom ratnom prošlošću, bude u svakojakim previranjima i neizvesnostima. Sve se to može nekako istrpeti sve dok je generalni pravac nedvosmisleno dobar, a to u ovom kontekstu teško da može značiti bilo šta drugo, tj. bilo šta suprotno d evrointegracijskog procesa. A da li je taj pravac takav? Ponekad se učini da jeste, ponekad ne. Recimo, Tadić je, kombinacijom veštine i sreće – pri čemu je u politici i sreća tek deo veštine - do daljeg sebi i svojoj stranci obezbedio neprikosnovenost, a pošto je Evropska unija – i sve što uz nju ide – okosnica programa Demokratske stranke, onda bi to trebalo da bude dobro i za opšti interes, zar ne? I nije da nije tako: bez toga uspeha, ostvarenog u najtežem mogućem trenutku („otcepljenje“ Kosova etc.) ne bi ni bilo impresivnog kraha desno-populističke i izolacionističke, antievropske opozicije. Na drugoj strani, sve dok vladajuća garnitura misli da je sasvim u redu preuzeti bar deo retorike i prakse onih koji su – činjenjem i nečinjenjem – doveli Srbiju na ovako niske grane, svako razuman imaće sve zamislive razloge za nespokojstvo.


Teško je oteti se dojmu da se previše toga u radu aktuelne Vlade svodilo i svodi na laviranje, otezanje, kreditnu kupovinu vremena – nevolja je u tome što ostaje nejasno za šta? – i druge oblike jalovog političkog kunktatorstva, kakvo sebi ne bi smela da dozvoli ni vlada neke zemlje u neuporedivo bezbrižnijem položaju (ako takvih u ovom megapovezanom svetu još ima). Vlada optužuje Skupštinu – dakle: opoziciju, tj. njenu „opstrukciju“ – da je „usko grlo“ kroz koje presporo i mučno prolaze neophodni evrointegracijski zakoni, dok opozicija tvrdi da je problem ipak u Vladi, koja nedovoljno ažurno i ozbiljno radi svoj deo posla. I, znate li šta je najgore od svega? Ima ozbiljnih indicija da su obe u pravu.


Nikako po prvi put, pokazuje se da su vrline i ograničenja političkog stila Borisa Tadića zapravo jedno te isto: njima zahvaljujući, nije obezbedio samo svoju vlast, nego i veoma blagotvornu marginalizaciju primitivne desnice, kakvu teško da bi mogao izvesti bez izvesnih „patriotskih“ kredita; na drugoj strani, njegov ponekad iritirajuće preterani oprez, pa i skepticizam – što pragmatičan, što iz uverenja - neretko koči tamo gde treba poletno dodavati gas bez bojazni da ćete se zakucati u najbližu banderu. Ta i takva Srbija, modelirana po njegovoj meri, odvažno napravi jedan korak napred, pa dva nazad, posle tri napred, pa jedan nazad; ukupno, to je: jedan korak napred. Lepo, ali nekako ipak malo za toliko skakutanje...


Kako god bilo, Srbija se ne može nadati – ili strahovati – da će u dogledno vreme dobiti bitno drugačiju vlast. Samo, i politička klasa okupljena oko Tadića treba da zna ne samo da je Srbija kojom upravlja takva kakva je, nego da to važi i za region, Evropu i svet. To će reći da je ponekad bolje čak i ne činiti ništa nego činiti obno što radi, recimo, hiperaktivni i nadobudni ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, čovek koji se izgleda neće smiriti sve dok ne poništi i poslednji pozitivan pomak u odnosima Srbije sa susedima nakon 2000. Neki „realistični cinici“ kažu da je on ionako samo Tadićev „gromobran“, da prima na sebe udarce, zato što govori i radi ono što Tadić misli. To je sasvim moguće, s tim da bi Tadić – za razliku od svog štićenika - ponekad umeo da misli i nešto drugačije; od daljeg razvoja tog i takvog mišljenja zavisiće mnogo toga u Srbiji, svakako više nego što bi bilo zdravo.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG