"Zastavnik prve klase Đorđević Stevan, radio sam u Sarajevu i 1992. godine sam došao ovde sa suprugom koja je bila bolesna od raka, a koja je umrla 10. januara 1994. godine. Ostao sam u ovom takozvanom hotelu da živim sa ćerkom u jednoj sobi."
RSE: Koliko soba ima kvadrata?
"Ima oko 15 kvadrata, od svoje penzije plaćam 8.500 za sobu."
RSE: Od 1992. godine čekate na stan?
"Da, od 1992. čekam na stan."
RSE: Kako živite u tih 15 kvadrata?
"Loše, najgore je to što imam žensko dete, ona ima 40 godina, a ja 65, pa uvek moram da izađem kada se ona sprema, da bih joj udovoljio, ali se još uvek nije udala. U Sarajevu sam ostavio dvoiposoban stan, sve stvari, garažu, kola... Oni su nas zvali ovde, ja sam povinovao se toj naredbi, ali kada sam došao doživeo sam ovo."
"Zovem se Kocić Fata, iz Sarajeva sam, a moj muž je bio iz Srbije iz Niša. Bio je oficir Vojske Jugoslavije, potpukovnik u vazduhoplovstvu, a umro je pre devet godina. Živeli smo u Sarajevu u otkupljenom stanu."
RSE: Kako živite, da li ste dobili stan?
"Ne, živim u hotelu Dorćol gde na jedno kupatilo dolazi devedeset osoba."
RSE: Kakav je to život?
"To se ne naziva životom, to je sramota zvati životom. Jer, ako nemate svoju vodu i kupatilo, ako nemate svoju privatnost i integritet, to onda nije humano. Njihovo obrazloženje je da nemaju para, a mi smo zapravo populacija koja je jedina akumulirala u penzioni fond. Naše molbe su držali više od osam godina u stanju mirovanja. Muž se užasno osećao, toliko je bio nesrećan da je to, mislim, doprinelo njegovoj smrti."
"Zovem se Ćuća Branko, oficir sam u penziji, kapetan prve klase. Imao sam dvosoban stan od 54 kvadrata u Mostaru koji sam predao garnizonu, a sada ovde stanujem u kolektivnom smeštaju. Uslovi su jako loši, sobe se ne kreče, a jedno kupatilo koristi 15 porodica. To je vojni smeštaj koji nam nezakonito naplaćuju. Imam dve sobe, jednu od deset, a drugu od osam kvadrata, i to mi naplaćuju 13.000 hiljada dinara mesečno."
RSE: Kako se osećate danas, s obzirom da ste služili državi radeći u vojsci, samo u Mostaru ste bili 19 godina?
"Vrlo jadno i bedno. Čak razmišljam da se obesim ako ministarstvo ne bude imalo sluha za naše potrebe, jer sam za svoju porodicu neuspešan čovek, a kao takav više ne bi trebalo ni da živim – na kraju krajeva će tako i biti."
"Zovem se Slavko, a u penziju sam otišao sa činom pukovnika. Do pred početak rata sam radio u Sarajevu gde sam imao trosoban stan od 73 kvadrata."
RSE: Da li ste se odrekli svog stana kada ste došli u Srbiju?
"Da, pisanom izjavom overenom u sudu. Sada živim kao vojni beskućnik u jednom od vojnih objekata, u kolektivnom smeštaju. To je jedna ruinirana zgrada, za ceo sprat imamo samo jednu tuš-kabinu za muškarce i jednu za žene, a sobe su od osam kvadrata."
RSE: Vama treba stan, šta su vam rekli u vezi toga?
"Rekli su mi da ću dobiti stan kada dođem na red, a na red nismo došli već 16 godina."
RSE: Kako se osećate?
"Osećam se potišteno i jadno, sve što je moglo da se dà, ja sam iz patriotskih osećanja dao za državu i narod, a dočekao sam ovo što sam dočekao."
RSE: Da li bi za vas bila neka satisfakcija kada biste posle 16 godina potucanja i života u privremenom smeštaju dobili bilo kakav stan?
"Naravno, ali satisfakcija nije više toliko bitna za mene koliko je bitna za moju porodicu, koja se kao i ja oseća odbačeno, izgubljeno, nesrećno, jadno i tužno. Imam sina koji ima 32 godine i koji ne može da se oženi. On ima devojku, spreman je na porodicu i brak, ali nema gde da živi. Spava u sobici od osam kvadrata, živimo zajedno."
