Dostupni linkovi

Eto, i to se dogodilo, a ako je već moralo, onda je i bolje da smo ga već jednom skinuli s dnevnog reda: Boris Tadić i Ivica Dačić potpisali su već famoznu Deklaraciju kojom njihove stranke zakopavaju političke ratne sekire iskopane još u osvit devedesetih; dok su dvojica lidera zamahivala penkalama, oko njih gurkali su se i žamorili njihovi najbliži saradnici, rumeni i srećni, rekao bi čovek da im nikada nije išlo bolje (i ne bi mnogo pogrešio).

Za istorijsku nauku verovatno će ostati večna tajna koji se to genije prvi dosetio ideje o potpisivanju deklaracije kojom bi se Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije svečano i ritualno pomirile, uzgred vabeći i druge da im se pridruže u tom činu. Kako god bilo, tamo gde ima pomirenja, tamo je, valjda, prethodno bilo i nekog „ratovanja“, inače bi cela stvar bila apsurdna, zar ne? Pa dobro, o kakvom se ratu ovde radilo?


Teško da se moglo govoriti o ratu DS-a i SPS-a, mada jeste fakat da su ove stranke bile dosledno na različitim stranama barikade. Pre će biti da se radilo o ratu Miloševićevog režima, oličenog u socijalističkoj partiji, protiv celokupnog srpskog društva, a onda, posledično, i o ratu izolovane Srbije protiv ostatka čovečanstva, ili barem protiv onog njegovog dela koji je kraj Hladnog rata dočekao na svetlijoj strani Gvozdene zavese (što mu nije ni oprošteno ni zaboravljeno). S takvom organizacijom teško da i jedna pojedinačna stranka ima mandat da se „miri“, a pogotovo ne ako SPS ne pokazuje ni naznake namere da se odrekne krvavog prtljaga svoje „gore prošlosti“, počevši od samog požarevačkog Mesije pa nadalje.


Tako to, dakako, izgleda u nekom paralelnom „idealnom svetu“, u kojem postoje samo načela i ništa osim njih. U ovozemaljskoj Srbiji stvari stoje bitno drugačije, i povelika politička nužda lako menja ama baš svaki zakon, pisani ili nepisani. Zato su se demokrate i socijalisti zapravo „pomirili“ još onda kada je i jednima i drugima postalo jasno da će napraviti zajedničku vladu. A bilo im je to jasno odmah posle izbora, bez obzira na sav onaj mrcvareći teatar koji je usledio. U tom je smislu i ova Deklaracija bila smišljena i ponuđena kao još jedan „spin“, to jest kao čokoladica uz koju će birači jednih i drugih lakše svariti ono što je do tada bilo smatrano protivprirodnim političkim bludom. Pa je zato i bilo nekako logično da potpišu to što imaju – ako im je već do takvih ceremonija – odmah po venčanju (uzgred: ko su kumovi? „Ambasadori i tajkuni“, reći će zabavno ljutita desna opozicija), a ne da se razvlače sto i kusur dana... Danas sve ovo izgleda suvišnim ne samo suštinski (to i nije dolazilo pod sumnju) nego i formalno, nešto kao kad omatorelim nevenčanim supružnicima pod stare dane dune da se venčaju u opštini i u crkvi: nije da to nije njihovo pravo, ali svi vide i znaju, čak i oni vide i znaju da u tome ima nečega neotklonjivo otužnog.


Pošto ovdašnja kulturno-politička matrica ne može bez „izdaje“ kao svog konstitutivnog elementa, hajde da vidimo ko je koga ili šta izdao ovog puta? Demokratskim biračima ovo demonstrativno intimiziranje sa onima koje priznaju jedino kao partnere iz nužde i tretiraju ih u javnosti kao neugledne, po belom luku mirišuće rođake iz provincije koje sakrivaju pred „boljim društvom“ (mada se njihovih čvaraka i slanine ne odriču), nikako ne može da prija: možete ih lepo zamisliti kako kolutaju očima u nelagodi. No, okorelim socijalistima je mnogo gore: em mirenje sa „izdajnicima i plaćenicima“, em iz perspektive daleko slabijeg partnera... Naime, danas je, za razliku od devedesetih, SPS politički David – istina, vrlo okretan – a DS Golijat, i teško da će u doglednoj budućnosti (čitaj: ikada) to moći da se iznova promeni, pa je otuda nekako logično da je SPS zapravo „legao na rudu“, i celokupnim aranžmanom sa Tadićem i društvom – tu je ova Deklaracija samo ornamentika – kupio sebi indulgenciju za kakvo-takvo provlačenje među nekakvo bolje društvo u domaćoj i međunarodnoj politici ranog XXI veka. No, kad čovek pogleda tekst Deklaracije, nemoguće je u njemu ne uočiti i izvesne, koliko god ublaženo i umiveno formulisane, „tekovine“ devedesetih, pre svega za današnje evropske standarde preupadljivo izraženu brigu za (etničku) „nacionalnu stvar“, definisanu dovoljno široko da u tome može da se pronađe svaki „entuzijasta“ koji postojano misli da je srpski „projekat“ devedesetih bazično bio u redu samo što, avaj, nije baš u svakom detalju najbolje izveden...


Sa Deklaracijom ili na njoj, vladajući sloj ionako mora brzo nazad u stvarnost, a tu ga čeka glavobolja oko drastičnih poskupljenja, aveti svetske finansijske krize, beznadežna, a sasvim nesuvisla i jalova zapletenost u mrtvi kosovski čvor, zjapeći nedostatak novca i ozbiljnih investicija, preozbiljni evrointegracijski zastoji. Ma, nema veze, srediće se sve to nekako, sada kada smo se „pomirili“... Podozrevam, neće proći dugo, a neko od zagrljenih partnera zapitaće se u čudu: „ko nas, bre, uopšte zavadi?“ E, tada se treba čuvati: kada krivci traže krivce, svako ko je nedužan krajnje je sumnjiv.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG