Dostupni linkovi

Beogradska javnost se ovih dana iz petnih žila upinjala kako bi uvećala značaj pobede u UN. Ali niko se nije potrudio da nam konkretno dočara u čemu se taj uspeh ogleda?!


Nakon glasanja u Generalnoj skupštini UN prethodne sedmice, nadao sam se da ćemo se neko vreme odmoriti od "bisera'' srpske diplomatije. Na moju veliku žalost, ali još više zabrinutost, umesto prolazne epizode dobili smo sapunicu meksičkih razmera. Dlanovi ministra Jeremića nisu se još ni ohladili od pljeskanja na Ist Riveru, a hladan tuš je došao sa juga. Ključna pretpostavka zvaničnog Beograda, da će izglasavanje rezolucije u UN sprečiti dalji talas priznanja, srušila se kao kula od karata. Srušila se za jedan dan, zato što i jeste bila politika za jedan dan. Naša politička elita se već duže vreme ponaša po principu od danas do sutra. Dugoročne strategije niti se razmatraju niti smatraju nečim bitnim. Čak se i ocene u domaćoj javnosti kreću unutar diskursa estetske površnosti, bez dubljih analiza i suštinskog propitivanja. Tako je ovih dana većina bila prezadovoljna držanjem ministra u Generalnoj skupštini i divila se njegovom tečnom engleskom izgovoru. Ne može li se to isto reći za svakog manekena koji se pojavi na beogradskoj nedelji mode? A nisam primetio da su i oni bili u u užem krugu kandidata prilikom izbora za ministra inostranih poslova. Engleski mu je zaista odličan, ali politika koju vodi zaslužuje, sa stanovišta učinka čistu jedinicu, a sa moralnog aspekta čistu nulu! Ova ocena se nikako ne odnosi na našu diplomatsku službu u celini. U ministarstvu, kao i u svakoj drugoj instituciji, radi jedna trećina vrhunskih profesionalaca, jedna trećina prosečnih koji otaljavaju posao i trećina onih koji su tamo potpuno zalutali, uglavnom po političkoj liniji. Čak i da su tamo sve sami genijalci, ne bi mogli da ostvare pogrešno i nerealno postavljene ciljeve. Zbog toga i nije tajna da među našim diplomatama vlada latentno nezadovoljstvo politikom i načinom rukovođenja ovom službom.

Vlada Srbije i MIP su na "iznenadna'' nova priznanja reagovali, a kako bi drugačije nego na osnovu strategije za jednokratnu upotrebu. Ambasadorima Crne Gore i Makedonije je naloženo da napuste Srbiju. Ova mera jeste dopuštena diplomatskim pravom, ali nije uobičajena kao samostalna, van paketa pratećih mera. Najčešće je mera proglašenja ambasadora personom non grata, posledica prekida ili spuštanja nivoa diplomatskih odnosa. U suprotnom, njen efekat je usmeren isključivo protiv ličnosti samog ambasadora. Države odašiljanja u ovom slučaju neće trpeti nikakve posledice. Njihove diplomatske misije (ambasade) nastavljaju da funkcionišu normalno, s tim što funkciju šefa misije preuzima drugi čovek ambasade kao otpravnik poslova ad interim. Dakle, misija nastavlja sa svojim radom bez ikakvih promena. Državi, čiji je ambasador proglašen nepoželjnom osobom, se svakako upućuje određena simbolička poruka nezadovoljstva, ali to se može učiniti i protestnom diplomatskom notom. Suštinski posmatrano, potez našeg ministarstva je pucanj iz prazne puške, namenjen pre svega domaćem javnom mnjenju. Jedina stvarna posledica je uskraćivanje dosadašnjim ambasadorima zadovoljstva prijatnih jesenjih beogradskih šetnji pored Dunava. Srbija nema ni snage ni mogućnosti da učini bilo šta više od dizanja galame, pooštravanja rečnika i podizanja nacionalističke histerije u domaćoj javnosti. Srdžba je velika, ali je nemoć još veća!

Beogradska javnost se ovih dana iz petnih žila upinjala kako bi uvećala značaj pobede u UN. Ali niko se nije potrudio da nam konkretno dočara u čemu se taj uspeh ogleda?! Prodefilovao je čitav niz analitičara koji su izrazili divljenje navodnoj istorijskoj pobedi. Našli su se među njima na žalost, i neki koji su do sada uživali ugled i poštovanje nezavisnih i izuzetno dobrih poznavalaca spoljne politike. Pomenuo bih pre svega jednog profesora i jednog poznatog kolumnistu. Smeo bih da se opkladim u Vukovu večeru da će jedan uskoro biti imenovan za ambasadora, a da je drugi među najozbiljnijim kandidatima za glavnog urednika Politike. Njihova imena nisu bitna, prepoznaće se oni već; bitan je fenomen kako se kupuju ljudi u Srbiji danas, i to priznati stručnjaci i ljudi od ugleda. Pa ipak, pošto su oni svoje hvalospeve odrecitovali kao da im je BIA pred vratima, bledo i neuverljivo, pojavio se i sam ministar da nam iz prve ruke podari tumačenje svog lika i dela. Vidno umoran od besanih brodvejskih noći, ali i ozlojeđen zbog odsustva opšteg oduševljenja njegovom navodnom pobedom, izneo je objašnjenja o ciljevima naše spoljne politike koja izazivaju više nedoumica nego što razjašnjavaju stanje stvari.

Tom prilikom je istakao da su mere protiv ambasadora poruka ostatku sveta da ne postoji nijedan racionalni razlog za priznavanje kosovske nezavisnosti nakon glasanja u UN. Prevedeno, da bi za Crnu Goru racionalnije bilo da svoju spoljnu politiku usaglašava sa Mijanmarom, Džibutijem, Fidžijem i ostalim društvom, nego da to čini sa Briselom i Vašingtonom. Ubeđen sam da crnogorski građani zahvaljuju nebesima što im Vuk Jeremić ne određuje spoljnopolitičke prioritete. Govorio je i o režimu u Crnoj Gori i da on zna da je crnogorski narod protiv te odluke i protiv tog otuđenog režima. Ne znam da li je on kojim slučajem tajno vršio sondaže raspoloženja građana susedne suverene države, ali bih mu toplo preporučio da pogleda rezultate prethodnih izbora u Crnoj Gori i sve će mu biti jasno. Istakao je tom prilikom i da su najnovija priznanja ništa više do osveta SAD za poraz prilikom glasanja u UN. Čak i da je ova teza tačna, postavlja se pitanje zašto je uopšte provocirao reakciju najmoćnije države sveta i njenih saveznika? Njegov posao je da izbegne konfrotacije i obezbedi najbolje moguće ishode za državu koju predstavlja, a ne da izaziva štetne posledice. On nikako da shvati da su i povetarac i uragan vetrovi, ali bitno različitog značaja i posledica. Pri tome, ni jednom rečju nije pomenuo da se u diplomatskim krugovima uveliko priča da će Velika Britanija uložiti veto na prijem, a možda već i prilikom same kandidature Srbije za članstvo u EU, i tom prilikom zahtevati da Srbija striktno ispuni uslov o dobrosusedskim odosima, tj. da prizna nezavisnost Kosova. Ako je do sada i postojala dobra volja na zapadu da se, zbog unutrašnjih i emotivnih problema u vezi Kosova, u ovom pogledu Srbiji progleda kroz prste, nakon glasanja u UN ova mogućnost je definitivno otpala. Time je vrhunskim nacionalnim interesima Srbije naneta nepopravljiva šteta. Aktuelna vrhuška nas je svojom nepromišljenošću i kratkovidošću ponovo dovela u slepu ulicu. To će neminovno proizvesti nove frustracije i talase nacionalističke histerije, možda budemo imali i još jednu turu paljenja stranih ambasada, a onda ćemo morati da se suočimo sa realnošću. Srbija će morati da nastavi da živi bez Kosova. Tačnije, ona već devet godina živi bez Kosova, samo što nema snage sebi to da prizna.

Na kraju, ministar Jeremić je zaključio da je ubeđen da ni jedna država više neće priznati nezavisnost Kosova. Na ovo mogu reći samo jedno: Vuče, da se kladimo u večeru? Samo da ne večeramo zajedno!
U Beogradu, 15.10.2008. god.


Marko Matić
XS
SM
MD
LG