Dostupni linkovi

Potvrda presude Martiću i suđenje Perišiću


Milan Martić

Žalbeno veće Haškog tribunala je potvrdilo Milanu Martiću zakonsku kaznu od 35 godina, izrečenu pre nešto više od godinu dana, za zločine koje je počinio nad Hrvatima i Bošnjacima u Hrvatskoj i Bosni, za ubistva, progon nesrpskog stanovništva, za granatiranje Zagreba...

Ti zločini su učinjeni u ime političkog cilja - ujedinjenje srpske države.

Autor: Branka Mihajlović

Suđenje Martiću počelo je 13. decembra 2005. godine, a završeno je 16. novembra prošle godine. Prvostepena presuda izrečena je 25. juna prošle godine. Martić se dobrovoljno predao Tribunalu 15. maja 2002. godine, a šest dana kasnije je u prvom pojavljivanju pred sudijom izjavio da nije kriv.

Žalbeno veće: Gospodine Martiću, molim vas, ustanite. Žalbeno veće potvrđuje kaznu u trajanju od 35 godina zatvora u koji će se uračunati period proveden u pritvoru. Nalaže da Milan Martić ostane u pritvoru Međunarodnog suda dok se ne dovrši organizovanje njegovog transfera u državu u kojoj će služiti kaznu. Sudija Schoemberg prilaže izdvojeno mišljenje.

Žalbeno veće je oslobodilo Martića krivice za neke od zločina, ali to nije bio razlog za smanjivanje kazne, rečeno je u sudnici. Dakle, Martić, koji je dobio jednu od najtežih kazni u Haškom tribunalu, osuđen je za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, ubistvo, zatvaranje, mučenje, deportacije, prisilno premeštanje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, pljačke, kao i za granitiranje Zagreba u maju '95. godine.

O tome je sačuvan i snimak Martićevog razgovora sa vojnicima u zapadnoj Slavoniji:

“Za ovo što je Tuđman vama napravio ovdje, kao protivmjeru mi smo bombardovali sve njihove gradove. I Sisak više puta, i Karlovac i Zagreb juče i danas. Danas je uslijedio ultimatum. Ukoliko budu dalje napadali naše snage u okruženju, i dalje tučemo Zagreb i razaramo njihove gradove.”

Odbačena je tvrdnja odbrane da je taj napad bio "legalna odmazda" za ofanzivu hrvatskih snaga na zapadnu Slavoniju.

Žalbeno veće: S obzirom na to da Martić nije dokazao postojanje greške u zaključku Pretresnog veća, da je on namerno odabrao za metu civilno stanovništvo Zagreba, taj njegov argument nužno pada.

Sud je dokazao da je Milan Martić nameravao da prisilno raseli hrvatsko i drugo nesrpsko stanovništvo iz tadašnje SAO Krajine i RSK, i aktivno je učestvovao u ostvarivanju udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj ujedinjene srpske države. Uz Martića, u sudskim dokumentima se pominju kao učesnici zločinačkog poduhvata i Slobodan Milošević, Blagoje Adžić, Veljko Kadijević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, Jovica Stanišić, Franko Simatović i drugi...

Sud je dokazao da je Milan Martić nameravao da prisilno raseli hrvatsko i drugo nesrpsko stanovništvo iz tadašnje SAO Krajine i RSK, i aktivno je učestvovao u ostvarivanju udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj ujedinjene srpske države. Uz Martića, u sudskim dokumentima se pominju kao učesnici zločinačkog poduhvata i Slobodan Milošević, Blagoje Adžić, Veljko Kadijević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, Jovica Stanišić, Franko Simatović i drugi. Većina njih je bila ili je još u haškoj ćeliji, samo su još neke, one pripremljene za Ratka Mladića i Gorana Hadžića, prazne.

Osvrćući se na navod odbrane da se Martić zalagao za "nezavisnu državu ili bar autonomiju" Srba u Hrvatskoj kao odgovor na agresivnu politiku vlasti u Zagrebu, Žalbeno veće je naznačilo da "Martić nije osuđen zbog svojih političkih ciljeva, već zbog zločina počinjenih da bi se ti ciljevi postigli".

Žalbeno veće: Pretresno veće je izričito utvrdilo da je cilj ujedinjenja srpskih područja bio sprovođen putem, citiram 'rasprostranjenih i sistematskih oružanih napada i putem činjenja dela nasilja i zastrašivanja'.

Podsetimo se: Martić je pre godinu dana nakon izricanja presude rekao:

"Očekivao sam pravedno suđenje, ali izgleda da sam se grdno prevario. Čudi me što me nisu optužili za sušu u Hrvatskoj. Srbi nisu bili agresori, već su se samo branili, dok je UNPROFOR mirno gledao.“

Podsetimo: Martić se od 4. januara 1991. do avgusta 1995. nalazio na raznim rukovodećim položajima; bio je predsednik, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova u takozvanoj "Srpskoj autonomnoj oblasti (SAO) Krajina," i takozvanoj "Republici Srpskoj Krajini".

A pre početka rata njegova biografija je bila sasvim uobičajena za osobu koja je radila u policiji: završio Višu policijsku školu u Zagrebu, radio kao policajac u Šibeniku, pa Kninu, postao šef policije u tom gradu. A onda je počeo njegov uspon stvaranjem nacionalne srpske policije, nazvane “Martićeva policija”. Od 1991. godine njegova karijera naglo se uzdiže do predsednika paradržave SAO Krajine 1994. i 1995. godine.

Martić je smatran najtragičnijom i najkomičnijom figurom nekadašnje 'Srpske krajine' - tako barem piše štampa koja nije gadljiva na takve likove. Kažu, Milošević ga je unapredio do predsednika nepostojeće države kada je potrošio druge krajiške lidere. Oni koji su sebe smatrali autentičnim srpskim nacionalistima podsmevali su se Martiću koji je obukao policijsku uniformu u vreme komunizma, da bi postao pravoslavac u vreme balvan revolucije. O njemu je kružila angedota da se episkopu dalmatinskom obraćao sa “velečasni”.

Kada ga je Milošević ostavio na ledini, jednog od mnogih, on se okreće Karadžiću, sa kojim planira ujedinjenje... Nije bio obavešten da se Dejton već priprema.

Martić se posle Oluje krio po Bosni zaklevši se, ljut na Miloševića koji je posle Oluje postao izdajnik, da nikada neće preći Drinu. Prešao je, da bi poslednje godine proveo u vikendici u jednom selu u Srbiji. Nije bio doktor Daba, već umetnik Dragan, živopisno kamufliran, sa dugom kosom i ribolovačkim šeširom koga nije skidao na javnim mestima. Meštani su ga, naivno, smatrali umetnikom. Punih pet godina. A onda, kažu, da mu je Zoran Đinđić 2002. poručio da može biti isporučen kao paket za Hag ili kao dobrovoljac. Izabrao je ovo drugo.

* * *

Pola sata nakon što je Žalbeno vijeće Haškog tribunala potvrdilo presudu Martiću, zabilježili smo prve reakcije građana u Zagrebu i Kninu. Prikupila Mirjana Rakela.

"Mislim da je premalo", kaže jedan Kninjanin, dok druga sugovornica Radija Slobodna Evropa ističe da je "taman toliko zaslužio" i da "kada i ako izađe iz zatvora će biti star čovjek".

Među Kninjanima smo zabilježili mišljenje da je presuda mala za ono što je učinio Hrvatima jer su iz Knina protjerani 1991., a vratili se nakon pet godina progonstva. Naša sugovornica podsjeća kako su oboje, i ona i Martić, odrasli u istom gradu, a svojim sugrađanima je nanio "mnogo zla upravo zato što su bili druge nacionalnosti".

Zagrepčani se sjećaju granatiranja grada u svibnju 1995. godine. Jedna Zagrepčanka ističe da će taj dan pamititi jer je u granatiranju poginuo otac njene prijateljice, a strepili su za kćerku i njenu obitelj, dvogodišnjeg unuka, koji su stanovali u neposrednoj blizini gdje su zvončići granata padali. Ona ističe da "kazna od 35 godina zatvora, bez obzira koliko bila duga i nije pravična" za zločine koje je počinio Milan Martić.

Nastavljeno suđenje Momčilu Perišiću

Autor: Goran Jungvirth

Momčilo Perišć
Na suđenju Momčilu Perišiću, načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, svjedočenje su završili prvi svjedoci haške optužbe koja ga tereti za pomaganje zločina srpskih snaga van Srbije tijekom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Perišić je optužen za zločine svojih podređenih - granatiranje i razaranje Sarajeva, masakr preko 7000 Bošnjaka nakon pada Srebrenice i raketiranje Zagreba 1995. godine.

Prvi svjedok optužbe Ernaut Van Lynden, novinar Sky Newsa, svjedočio je o razaranju Sarajeva i susretu s generalom Ratkom Mladićem tijekom ratnih godina. Prvi je interviewu s Mladićem 1992. prošao u srdačnoj atmosferi tijekom koje se optuženi ratni zločinac u bijegu hvalio da ima Sarajevo na dlanu. No, njihov drugi susret 1994. nije prošao tako već je Mladić na novinara čak fizički nasrnuo budući da mu se nije sviđalo njegovo izvještavanje o napadima na civile i kršenju ratnog prava od strane vojske bosanskih Srba.

Novinar Lynden opisuje Mladićev napad, riječima sudskog prevoditelja:

„Jednom me rukom uhvatio za lice i onda je spomenuo riječi Žuč i Goražde. Ostatak nisam razumio jer sa mnom nije bio moj producent u tom trenutku. Jedina druga osoba koja je tamo bila bio je John Simpson iz BBC-a. Ali bilo je jasno da generalu nije bilo drago to što sam ja javljao o Žuču i o Goraždu.“

Tijekom svjedočenja prikazane su novinarove reportaže koje oslikavaju užas koji su proživljavali stanovnici Sarajeva na koje je svakodnevno pucano s okolnih položaja u rukama srpskih snaga:

„Za mene je to bilo prvi puta da sam vidio da se koriste samozapaljivi projektili. Trebao bih, možda, dodati: budući da sam služio u nizozemskoj vojsci i vidio zapadne vojske u Zaljevskom ratu, to su vojske koje namaju zapaljujuće projektile. No, jugoslavenska vojska ih je imala.“

Perišićeva obrana je prigovorila na dio Lyndonovog svjedočenja koji se ticao vremena izvan optužnice, odnosno vrijeme prije nego što je ’93. optuženi postao načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije. Prigovor branitelja riječima sudske prevoditeljice:

„Gospodine Reinhardt, ukoliko ja razumemem argument tužilaštva, ovde nema nekih konkretnih vremenskih ograničenja kad je reč o prethodnom obaveštenju gospodina Perišića. Ovo je daleko izvan perioda koji pokriva optužnica i zapravo je skoro smešno.“

No, tužitelj Daniel Saxon je objasnio kako je svjedočenje novinara Lyndona važno, pogotovo u podatku da se program Sky Newsa, u sklopu kojeg su bile i ratne reportaže, objavljivao na trećem programu u Beogradu tijekom cijele ’92., što pokazuje da je Perišić morao znati za zločine vojske bosanskih Srba i prije nego im je kao načelnik Generalštaba ’93. nastavio pružati logističku pomoć.

Nakon nizozemskog novinara optužba je kao svjedoka izvela žrtvu napada snajperske vatre na sarajevski tramvaj u veljači ’95. Alma Mulaosmanović je kao osamnaestogodišnjakinja tijekom vožnje ranjena u ruku. Budući da je svjedočila već na haškom suđenju Dragomiru Miloševiću - prema tužiteljstvu Perišićevom podređenom, osuđenom na dugotrajan zatvor zbog napada na Sarajevo - na početku je pročitan iskaz dat na prijašnjem suđenju. Riječima sudske prevoditeljice svjedokinja Mulaosmanović je blizu tramvajske stanice kod Kasarne „Maršal Tito“ čula:

„Rafalsku pucnjavu iza sebe iz Grbavice i sa Vraca. Ljudi su se sakrili, pucnjava se nastavila, pogođen je tramvaj i gospođa Mulaosmanović je bila ranjena u levu ruku.“

Svjedokinja je ispričala kako je otvaranje vatre s položaja bosanskih Srba po civilima u Sarajevu bila uobičajena stvar, te je ispričala o pogibiji svog strica, ranjavanju bratića, te smrtnom stradavanju svoje prijateljice:

„Pošto je bila specifična situacija da u kuićama nije bilo ni struje ni plina, većinu vremena, a pošto je bio ljetnji period - bio je avust mjesec, ona je kuhala ručak na balkonu. I pala je granata koja je eksplodirala i jedan od gelera se odbio nekako i udario je u glavu i poginula je tu na licu mjesta kuhajući ručak u svom stanu, taj balkon pripada stanu.“

Tijekom unakrsnog ispitivanja Perišićeva obrana je sugerirala kako je Mulaosmanović ranjena ne zbog namjernog otvaranja vatre na civile nego zbog sukoba između Armije BiH i Vojske Republike Srpske koji se, prema izviješću UNPOFOR-a, dogodio isti dan kao i napad na tramvaj.

Nakon žrtve snajperske vatre optužba je izvela zaštićenu svjedokinju MP 229 koja je tijekom spomenutog incidenta vozila tramvaj. Zaštićena svjedokinja je potvrdila kako su civili, pogotovo oko stanice blizu Vojarne „Maršal Tito“, bili česta meta napada snajperske vatre iz područja Grbavice pod kontrolom snaga bosanskih Srba.

Suđenje se nastavlja izvođenjem novih svjedoka optužbe.

Helsinški odbor o “antihaškom lobiju” u Srbiji
Autor: Radovan Borović


Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava o stanju u Srbiji, u kojem se nalazi i spisak članova "antihaškog lobija Pravnog fakulteta", izazvao je burne reakcije. Uz kritike aktuelne političke situacije u zemlji, u izveštaju je naveden i spisak profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, koji, kako se navodi, čine antihaški lobi u Srbiji. Pravni fakultet je u javnom oglasu odbacio sve optužbe koje su mu upućene.

Izveštaj "Samoizolacija: realnost ili cilj" Helsinškog odbora za ljudska prava, na čijoj je naslovnoj strani karta Srbije bez Kosova, na nešto više od 500 strana analizira političku situaciju u Srbiji u 2007. godini. Izveštaj navodi da je detektovana elita koja ne odustaje od velikosrpskog projekta i koja relativizuje i izjednačuje odgovornost svih. Ovde, zapravo, počinje žestoka rasprava o sadržaju, ali potom i o spisku profesora sa Pravnog fakulteta koji, prema izveštaju Helsinškog odbora, predstavljaju najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta i antihaškog lobija, kaže predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko:


Najveći broj profesora je bio uključen u odbranu i Miloševića i Šešelja i sada Karadžića. Osim toga, potpisivali su razne peticije koje su negirale Haški tribunal kao antisrpski. Ovo je neka vrsta detektovanja te konzervativne Srbije, koja u ovoj fazi, a to je ono što nas zanima, jeste ona grupacija koja opstruira brže priključivanje Srbije Evropskoj uniji...
"Najveći broj profesora je bio uključen u odbranu i Miloševića i Šešelja i sada Karadžića. Osim toga, potpisivali su razne peticije koje su negirale Haški tribunal kao antisrpski. Ovo je neka vrsta detektovanja te konzervativne Srbije, koja u ovoj fazi, a to je ono što nas zanima, jeste ona grupacija koja opstruira brže priključivanje Srbije Evropskoj uniji. Na neki način to je bila ilustracija njihovih stavova koji su duboko konzervativni, antievropski i antitržišni – generalno antizapadni."

Žestok odgovor Helsinškom odboru stigao je sa Pravnog fakulteta, koji je, pored ostalog, u javnom oglasu odbacio sve optužbe koje su mu upućene navodeći da je normalno da u ustanovi koja ima veliki broj studenata i zaposlenih ima različitih političkih opcija i stavova. Miodrag Jovanović, prodekan za nauku na Pravnom fakultetu:

"Ne treba mešati individualne nastupe tih ljudi, koji nastupaju u svojstvu građana, u odnosu na ono što rade ovde kao profesori Fakulteta. Imputiranje da su udžbenici zastareli i da se ovde neko ideološki indoktrinira na nastavi i vežbama je potpuno apsurdno u svakom pogledu."


Kao srpski nacionalisti i članovi antihaškog lobija poimenice su navedena imena 51 profesora Pravnog fakulteta koji su 2001. godine potpisali inicijativu za ocenu ustavnosti uredbe o saradnji sa Tribunalom u Hagu. Ovde se postavlja i pitanje čemu služi i na šta sve podseća objavljivanje spiskova. Sonja Biserko ističe da je spisak profesora i intelektualaca, zapravo, skup izjava navedenih pripadnika srpske elite kojima se precizno ilustruje odnos ovdašnje javnosti prema ratnim zločinima:

"To je sve citirano, mi nismo samo arbitralno navodili ta imena i citate. Želimo samo da podsetimo na nešto što se dešavalo i to jeste, zapravo, neki povod za raspravu. Helsinški odbor već deset godina piše tu vrstu izveštaja i do sada nije bilo tako organizovane i fokusirane reakcije. Mislim da je to dobra prilika da se o nekim stvarima u Srbiji povede dijalog na pravi način, ako je ovo pravi način."

Dekan Fakulteta političkih nauka Milan Podunavac kaže u izjavi za naš program da izveštaj Helsinškog odbora otvara ona pitanja sa kojima političko društvo u Srbiji, u ovom trenutku, nije spremno do kraja da se suoči. Ovakav izveštaj je za svako društvo od velike političke vrednosti, ali istovremeno plediranje na jedinu i celovitu istinu u izveštaju, uz sve njegove vrednosti, daje izveštaju neku vrstu neliberalnog političkog karaktera, kaže Podunavac:

"I zato je to vrsta diskursa koja ima ograničen uticaj u javnom i političkom polju Srbije i koja ne utiče na proces unutrašnje demokratizacije Srbije na onaj način na koji bi mogla i trebala da utiče. U svakom slučaju, svako objavljivanje lista je samo po sebi veoma problematično. Ono u sebi nosi prizvuk starih i nedemokratskih metoda i vremena. Kada su u pitanju univerzitetske institucije, uvek treba razdvojiti dve stvari: jedna je potpuna autonomija ljudi u javnom i političkom polju, a sve ono što zadire u neku vrstu individualnih i, da tako kažem, akademskih autonomija ljudi je samo po sebi negativno i svakako zaslužuje odgovarajuću kritiku i rezervu."


Miljenko Dereta
, iz Građanskih inicijativa, kaže da nije iznenađen reakcijom na izveštaj Helsinškog odbora, ali jeste tajmingom na koji se reaguje na taj izveštaj:

"S jedne strane, neko je čekao određeni trenutak koji će mu biti važan u političkom smislu kako bi to politički zloupotrebio. S druge strane, moram da kažem da se principijelno ne slažem sa činjenicom da organizacija koja se bavi ljudskim pravima objavljuje spiskove bilo kakvih imena, zato što mi se čini da je to u suprotnosti sa nekim bazičnim principima kojima bi ona trebala da se bavi. Treći aspekt cele stvari jeste da određene pojave i određene politike iza sebe imaju i ljude koji te politike sprovode. Dakle, buka koja se podigla po mom mišljenju ima za cilj spasavanje onog ostatka tog nacionalističkog bloka, koji je očigledno zapao u ozbiljnu krizu, koji je doživeo poraz i koji je u nestajanju sa političke scene Srbije, pa se sada bori svim sredstvima kako bi opstao."

Ponovo na udaru oni koji misle drugačije

Autor: Iva Martinović

Sonja Biserko
Predstavnici nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava i pojedine opozicione stranke u Srbiji ponovo su na meti napada. S obzirom na to da tabolidi, uz pretnje i uvrede, objavljuju i kućne adrese ne čudi to što su predsednicu Helsinškog odbora Sonju Biserko u nedelju ispred stana dočekala dvojica nepoznatih muškaraca, uz psovke i uvrede. Istovremeno, celokupna arhiva članstva Liberalno demokratske partije našla se tokom vikenda u rukama onih koji su demolirali njihove prostorije u Novom Sadu.

Nakon što su je u nedelju dvojica muškaraca sačekala ispred stana u kojem živi, predsednici Helsinškog odbora za ljudska prava Sonji Biserko policija je konačno obećala zaštitu. Tražili su je, kaže ona, još pre nekoliko dana kada je grupa ekstremista, koja već nedeljama u Beogradu protestuje zbog hapšenja Radovana Karadžića, ostavila maketu kukastog krsta ispred prostorija Helsinškog odbora, ali je nisu dobili:

“Ja sam u nedelju primetila čoveka ispred mog ulaza na povratku iz šetnje sa psom. Otišla sam u prvu radnju da telefoniram prijateljima i dok sam to radil, on je došao i stao ispred mene. Ja sam ga pitala da li nekoga čeka, a on je rekao da čeka advokata i onda je otišao zato što je video da neću da uđem u zgradu. Onda je došao moj kolega koji se popeo do mog stana, gde je čekao drugi muškarac na stepenicama. Moj prijatelj ga je pitao šta tu čeka, a on ga je opsovao i otišao.”

I dok čeka policijsku zaštitu, Sonji Biserko stižu nove pretnje. U navodnom pismu Milorada Ulemeka Legije, koje prenosi srpski tabloid Kurir, prvooptuženi za ubistvo premijera Zorana Đinđića upućuje joj iz Centralnog zatvora najgore uvrede. U tekstu, koji ovaj tabloid objavljuje preko pola strane, Ulemek se obrušio na Sonju Biserko zbog nedavnog izveštaja Helsinškog odbora u kome su, kao članovi antihaškog lobija, pobrojani pojedini profesori Pravnog fakulteta u Beogradu. Upućujući joj niz ličnih uvreda, Ulemek objašnjava i zašto se još jednom oglasio putem Kurira:

“Prozvan sam. Zato što je ta nepismena larva prozvala mog omiljenog pisca, mog omiljenog režisera, mog omiljenog kolumnistu. Napala je moju Crkvu, vojsku, napala je sve što volim, cenim, poštujem, uvažavam. Napala je sve ono za šta sam spreman život da dam da bih sve to što volim zaštitio.”

Ovo nije prvi put niti da Legija piše u Kuriru, niti da se ovakve uvrede i pretnje upućuju predstavnicima nevladinih organizacija i čelnicima stranaka koje ne zastupaju nacionalnu politiku. Nije prvi put ni to da su demolirane prostorije Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića - ovoga puta u Novom Sadu, a nakon što je ta stranka zatražila zabranu neonacističkog skupa najavljenog za 11. oktobar, ali i svakodnevna okupljanja u znak podrške haškom optuženiku Radovanu Karadžiću. Ako ništa drugo, policiju bi ovoga puta trebalo da motiviše da pronađe počinioce to što su:

“Odneseni računari u kojima se nalaze podaci od članstva pa nadalje vezani za Liberalno demokratsku partiju u Novom Sadu“,

kaže poslanik LDP-a Slobodan Maraš. Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak svakodnevna je tema foruma i sajtova nacionalističkih ogranizacija:

“…došlo vrem, pomozi nam Bože, da se Srbi sjedine i slože…”

Uz ovu pesmu i fotografiju Čanka, čija se glava nalazi u centru mete, u jednom od mnogih klipova na internetu poziva se na njegovu likvidaciju.

Meni se čini da su ove grupe sada u nekoj, tako da kažem, panici zbog toga što su možda osetili da ih naše društvo odbacuje i oni sada moraju sa tom nekom preteranom žestinom ponovo da se vrate na javnu scenu...

Urednik Kikindskih novina Željko Bodrožić ima brojna iskustva kada je reč o pretnjama i napadima i upozorava da bi svaku od njih trebalo shvatiti veoma ozbiljno:

“Meni se čini da su ove grupe sada u nekoj, tako da kažem, panici zbog toga što su možda osetili da ih naše društvo odbacuje i oni sada moraju sa tom nekom preteranom žestinom ponovo da se vrate na javnu scenu.”

Ali, ono što ovim grupama omogućava da budu stalno prisutne, uz manje ili više angažmana, jeste to što ih država nikada nije na pravi način sankcionisala, slažu se naši sagovornici. Profesor Beogradskog univerziteta Ljubiša Rajić:

“Osuda i politička kampanja protiv njihovih stavova nije ni na vidiku. Policija stalno tvrdi da oni imaju tačan spisak neonacističkih grupa, ali nisam video da neko pokušava da pokrene istragu, iako je ono što oni propagiraju i na sajtovima, i što iznose na svojim protestima, i ono što čine na ulicama, teško kršenje krivičnog zakona.”


* * * * *

Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici
XS
SM
MD
LG