Dnevnik za RSE pisala Marina Fratucan, novinarka iz Novog Sada.
Subota, 4.oktobar 2008.
Jos uvek sam pod uticajem Zagreba i tamošnje Tvornice, u kojoj su nam za 300 kuna (valjda se računalo na nas sredovečnije) priredili nezaboravno sećanje na 30 godina Novog vala (talasa). 7-morica veličanstvenih (kako su sebe nazvali) –Divljan, Predin, Bogović, Losin, Gile, Jura i Metesi vratili su nas u neka sretnija vremena, bar ih tako mi, sredovečni doživljavamo. Sadašnji klinci, pitala sam ih, kažu ”…ma uvek je dobro kada si mlad…mi za ono ni ne znamo, mi ovo živimo i super nam je, jer smo mladi…” I valjda je onda to, to.
Nedelja, 5.oktobar 2008.
Osam godina nečega je prošlo. Iskreno,da po prirodi ne volim da šetam, ne znam da li bih baš, svesno, uništavala sopstvene djonove da sam znala da ćemo osmogodišnjicu “demokratskih” promena dočekati sa onima koje smo rušili. Recimo da nisam sklona kompromisima, pragmatizmu i opštim interesima, ali bar smem glasno da kažem ono što vidim- da opet gubimo vreme, da nam nije dobro i da je EU na naša vrata mogla zakucati mnogo ranije.
Da je tako, možda bih ovo nedeljno popodne sa starijim sinom provela u vožnji bajsom, a ne učeći ga ravnomernom usporenom i ubrzanom kretanju i vrstama i službi reči u rečenici. To bi tad, oslobođeno nepotrebnih detalja, valjda od početka do kraja bio posao nekih drugih.
Usput, čuh - provalili u prostorije LDP-a u Novom Sadu, baš danas 5. oktobra.
Ponedeljak, 6.oktobar 2008.
Kada malo bolje razmislim pisanje ovog dnevnika nekako mi je zapalo sve na neke jubileje. Danas je još jedan. 20 godina od kada su nas polili jogurtom. Iskreno, ja tada nisam baš bila sasvim sigurna šta bih trebalo da radim sa njim. Ipak, nekako nije mi se svidela ideja da, dosta korisnu životnu namirnicu, upotrebim za polivanje ulica, zgrada i neistomišljenika. Da sam imala koju godinu više, znala bih da je taj jogurt trebalo negde štekovati za sve ono što nam je kasnije usledilo, a što je krenulo, tvrde stručna lica, baš tada i baš sa ovih novosadskih ulica. Meni se čini, ne znam kako vama, da još uvek traje.
Nažalost.
Odradili smo kontrolni iz srspkog, ostalo nam je još ono urbzanje i usporenje za sutra.
Utorak, 7.oktobar 2008.
Već 20-tak dana spavam po 4 sata noću. Ne patim od nesasnice, ne radim prekovremeno, ne idem u noćni provod (izuzev onog Zagreba s početka). Razlog mog bdenja su nove tehnologije, kojima baš i nisam vična (nisam još ni sliku svoju nakačila) i to FB (Facebook) na kojem sam se našla sa nekim ljudima, koje dugo nisam ni čula, ni videla.
Ima i onih koje sam upoznala radeći na ovim talasima, a ima i onih koji su glavom bez obzira, za razliku od mene, (koja se nečem nadala), pobegli iz ovog ludila, uživajući sada u blagodetima izdajničkog, trulog zapada, na koji (istraživanja pokazuju) čak 80% studenata iz Srbije, nije nikada kročilo. Da sa nekim od njih nisam i u ličnom kontaktu, držeći im vežbe na odseku za medijske studije na novosadskom Univerzitetu (sutra idem na prvi čas u ovoj studentskoj godini), mislila bih da je ovaj podatak lažiran. Ovako, nažalost uvidjam da je potpuno tačan i teško promenljiv.
“Strah od prenošenja svetske finansijske krize u Srbiju je bezrazložan. Država kontroliše vrednost nacionalne monete, banke u Srbiji su likvidne, štedni ulozi sigurni, i većina banaka neće povećati kamatne stope na kredite”, ovo su nam saopštila odlučna prezenterska lica sa malih ekrana, nekako istovremeno kada sam iz sandučeta izvukla ljubavno pismo iz VB leasinga o uvećanju kamatne stope. Šta je tu je, za svoj prvi auto platiću i voziću, bar do sledećeg uvećanja.
Ubijena Ivana Hodak. Odjeknulo je i u Srbiji.
Sreda, 8. oktobar 2008.
Prvi čas istraživačkog novinarstva sa 4-tom godinom. Šta je i ima li istraživačkog novinarstva kod nas? Da li svaki novinar može da se bavi ovim vidom novinarstva? Da li je ono jako opasno i da li zaista može da ispravi nepravde? Samo su neka od pitanja koja su nam postavili studenti razmišljajući o svojim prvim, velikim, istraživačkim pričama. Na neka pitanja ću im odgovoriti, odgovore na druga moraju potražiti sami.
Uveče, pilates, na koji sam ipak otišla, uprkos nesnosnoj glavobolji, koja me već danima muči, a koju pokušavam da pobedim bez coffetina.
Četvrtak, 9. oktobar 2008.
I probudila sam se sa glavoboljom, tako da je, nažalost, coffetin danas ipak morao postati moj najbolji prijatelj. Početak dana provodim sa studentima na faksu, ostatak sa decom. Sa starijim sinom (13,5) iščitavam novine pred školu analizirajući naslovnu vest “Velika diplomatska pobeda Srbije”, uz pitanje koga smo i kako pobedili, dok sa mladjim (3,5) ćaskam o nešto lagodnijim temama poput njegovog noćašnjeg sna zbog kojeg se probudio, a u koji su (ne znam čime izazvani) ušetali policajci, došli u naš stan i pitali za mamu, tatu i brata. Kaže, bili su dobri, nisu pucali i onda su otišli.
Takvi su bili oni iz sna. Oni na javi, vesti kažu, zabranili su, za subotu , najavljeni skup neonacista u Beogradu, uz različite komentare političkih partija. Podsećanja radi prošlogodisnje okupljanje iste grupacije u Novom Sadu takodje je bilo zabranjeno, pa je epilog bio 4-ro povredjenih i 56 privedenih.
Anki Vojvodić, ambasadorski Crne Gore u Srbiji dat je rok od 48 sati da napusti istu. Scenario dobro poznat i već vidjen. Iskustvo je pokazalo, nažalost nama na štetu.
Petak, 10.oktobar 2008.
O žirafi, od koje su, piše nemački Die Welt, zavisile evropske integracije i danas. Palma negira ove insinuacije tvrdeći da je sa demokratama, jer je za EU, a ne zbog žirafa, čiji prevoz i smeštaj, by the way kosta tričavih 250.000 eura.
